Вредност моралне постојаности
У првим коментарима вести да је аустријски писац добитник Нобелове награде за књижевност за 2019. годину, пројектовали су своју тамну страну управо они који игнорисањем и потискивањем чињеница живе у свом лажном свету самообмане
Вест о додели Нобелове награде за књижевност аустријском писцу Петеру Хандкеу за 2019. годину одјекнула је светом као атомска бомба коју је НАТО током своје агресије пре две деценије планирао да баци на Србију. С обзиром на значај Хандкеовог интелектуалног деловања током претходне четвртине века за нас, извесно је да ће и сам чин додељивања ове награде бити и у нашој средини културни догађај године. Премда се готово без озбиљнијих критичких примедби сматра да је писац својим књижевним опусом заслужио ову награду, много је оних који због његових публицистичких текстова у којима је затражио правду за Србе и Србију тврди да она одлази у погрешне руке. Хандке је несумњиво велики савремени писац, аутор обимног и значајног опуса, али је и храбар интелектуалац који је о отвореним питањима разбијања Југославије и једностраном оптуживању и осуђивању Срба за трагичне ратне догађаје проговорио на основу чињеница.
Лажи о српском народу и догађајима током сецесионистичких ратова деведесетих година минулог века постали су стереотипи који су се подразумевали и повремено ритуално понављали у медијској и политичкој сфери потврђујући стару истину да на Западу нема ничег новог. Разрађеном и помахниталом систему империје чију планетарну политичку, економску и војну моћ нико није могао озбиљно довести у питање, супротставио се одважни појединац у веровању да за правду, ипак, може нешто да се учини. У амбијенту у којем се манипулацијом прикрио узрок и актери злочина представили као жртве, праве жртве су демонизоване и медијским линчом поново убијане. То оргијање над српским жртвама не престаје до данас. Зато је Хандке и подигао свој глас, не да би оправдао Србе за њихову реакцију на злочине који су им чињени већ да укаже на њихово страдање.
Непосредним сагледавањем чињеничне реалности и преиспитивањем сумњивих закључака којима су демонизовани и осуђивани Срби у ратним сукобима деведесетих година 20. века на простору заједничке државе Југославије, Хандке се доследним промишљањем узрока и последица ратних збивања супротставио моћном систему и успео да у неравноправним условима обелодани истину о српском народу и Србији. Није био мотивисан никаквим непосредним интересом, већ само интелектуалним поштењем, људском потребом и обавезом да се супротстави лажима и обманама Запада, који је најпре најжешћим увредама, вербалним бомбардовањем наговестио и право бомбардовање, а своје дубоко уверење да се бори на правој страни заснивао је на неоспорним аргументима, које су његови и српски противници и непријатељи потискивали, гурали под тепих, да би теписима бомби са осиромашеним уранијумом 1999. године покушали да докажу своје лажи.
Иако су, дакле, слике и извештаји о ратним збивањима долазили и с друге, српске стране, они су у западној јавности били само чиниоци уобичајене симулиране слике стварности, њеног одраза у огледалу, због чега је истинољубивом писцу и било потребно непосредно, лично сведочење о тој реалности. Потребу да завири иза тог огледала наглашавала је и тадашње неадекватно, тенденциозно тумачење Кустуричиног филма „Подземље“ нових француских филозофа и интелектуалаца: Алена Финкелкраута, Андреа Глуксмана, Бернар-Анрија Левија, окупљених око „Либерасиона“ и „Монда“ у којима су, према издиктираним смерницама, од почетка фабриковане гласине и лажни текстови о рату у Југославији.
Супротстављање злуСуочен са страшном ратном пропагандом Запада против Србије и Срба у ратовима на подручју Југославије деведесетих година, Хандке је свестан опасности да одлуком да се ангажује поткопа објективно и непристрасно становиште. Зато он и истиче важност чињеница које разматра и не доноси закључке унапред, нити се ослања на постојеће судове западних интелектуалаца. Он упитно стање ратне драме преводи у сопствена питања а одговори које добија након анализе чињеница исказују закључцима који претпостављају и одговарајуће опредељење. Не опредељује се, дакле, Хандке за Србе и Србију само да би контрирао унисоном западном јавном мњењу, нити је био мотивисан тајним лобирањем и великим новцем, а најмање подстакнут калкулацијама о својој већој књижевној и интелектуалној слави, већ тражи правду за Србију зато што то проистиче из чињеница и људске потребе за супротстављањем неправди, лажима и злу. |
„Ко је кога ту напао? И није ли армија можда чак имала изричито наређење да не пуца, да ни у ком случају не узвраћа ватру, јер се, упркос свему, још увек мислило да се налази међу југословенском браћом и јер је, бар једна страна, хтела да се држи оваквог уверења, или заблуде? – А фотографију која уз то иде видео сам у часопису ’Тајм’: Помало збуњена група Словенаца у прилично фантастичним борбеним униформама, која транспарентом и заставом представља новостворену републику. А међу њима, бар колико се ја сећам, није било заиста младих људи, или бар ова група, или јединица, није деловала нимало младалачки – ови борци за слободу су ми у сећању остали пре свега као трбушасти тридесетогодишњаци, који су изгледали као после неког шминкерског излета, са заставама као декором позоришта под ведрим небом, и до данас ми из главе не излази прва помисао коју је у мени ова слика изазвала, да су овакви ђилкоши, а не некакви борци за слободу, били ти који су без икаквих обзира побили 70 младих војника, који упркос свом надмоћном наоружању нису знали ни одакле су шупљи.“
Питајући се за почетак сецесионистичког рата у Хрватској, Хандке у неколико реченица деструира мит о српској агресији који је у функцији обнове независне државе Хрватске. „Ко је ту био први агресор? Шта значи основати једну државу и при томе потпуно занемарити и деградирати један од њених народа, који је од давнина живео на њеној територији у не баш занемаривом броју, а којем та држава представља трн у оку, чисти ужас, јер га подсећа на прогоне хитлеровског усташког режима, који не могу да се забораве? Ко је, дакле, био агресор? Јесу ли они који су овај рат испровоцирали били исти они који су га и започели? И шта овде значи ’започели’? Није ли већ таква једна провокација могла представљати почетак? (’Ти си први почео!’ – ’Не, ти си први почео!’). И како бих се ја, као Србин у Хрватској, понашао према једној таквој, против мог народа упереној држави? Не бих ли се, мада везан за родни крај, у којем су моји преци вековима живели, иселио, што се мене тиче такође ’кући’, у Србију? Можда.
„Или бих, можда као грађанин другог реда, као принудни грађанин Хрватске, ипак остао у земљи, додуше невољно, с тугом, са смислом за црни хумор, али ипак за љубав миру? Можда. Или бих, да ми је то било могуће, узео у руке оружје, наравно заједно с многима попут мене, а за нужду чак и уз помоћ ЈНА, која се распадала и није имала одређени циљ? Вероватно. Или бих се пак, да сам био такав Србин, још доста млад и без властите породице, брзо укључио у рат који је, као што је познато, започео уласком првих
припадника хрватске државне милиције у град Вуковар, у рат о којем ја сам не бих имао шта да кажем: јер одувек вреди оно ужасно ’рат је рат’, и још страшније: братоубилачки рат је братоубилачки рат.“
О почетку рата у Босни и Херцеговини такође долази до неоспорног закључка о томе ко је агресор и с којим претензијама је почео оружани сукоб: „Како је, помишљао сам у исто време, тако нешто уопште могло да испадне добро, једно тако самовољно проглашавање државе од стране само једног народа – ако босански муслимани српског порекла, који говоре српскохрватским језиком, уопште имају права да се назову народом – на једној територији где су своје право, и то једнако право, имала сва три народа, и где су, уз то, сва три народа била најшароликије испреплетана, не само у неоспорно мултикултурној престоници већ од села до села, а и у самим селима од куће до куће, и заједно и измешано живела? И како бих се, опет, ја понашао да сам био Србин тамо у Босни, приликом благо речено безобзирног оснивања једне државе која ми, опет благо речено, нимало не одговара, на мојој, на нашој земљи? Ко је ту био нападач?“
Учити од ХандкеаНе постоје, дакле, два Хандкеа, како покушава да се тумачи његово укупно дело и његова активност писца и интелектуалца. Добар писац који заслужује Нобелову награду, и лош интелектуалац који је заузео погрешан, просрпски став и супротставио се западном јавном мњењу и политици. Хандке је јединствен писац, и само у пројекцији подвојених лицемера, он се доживљава располућено. Интелектуална принципијелност у тражењу истине и борби за правду, супротставила га је лицемерју Запада који, наводним залагањем за мир и слободу, изазива ратове и поробљава друге. Борба против тог зла и довела га је до конфронтације и неоснованих оптужби, али је у драматичном и трагичном времену одлучио да уз малобројне буде тамо где је требало да буду многи у одбрани правде. |
У првим коментарима вести да је аустријски писац добитник Нобелове награде за књижевност за 2019. годину, пројектовали су своју тамну страну управо они који игнорисањем и потискивањем чињеница живе у свом лажном свету самообмане. Илустративне су, у том смислу, изјаве Едина Хајдарпашића који каже: „Разлика између Хандкеовог ’дела’ и његове ’политике’ је, да се технички изразим, срање. Одложио је друге пројекте како би објавио и промовисао дела која су заправо одбрана и оправдање српског национализма“. Или пак уредник „Тајмса“ Оливер Кам који вели: „Нобелов комитет је направио срамотан избор добитника награде за књижевност. Никада у својој историји Комитет није направио тако изопачен избор. Награда Хандкеу је срамотна одлука која ће заувек обележити Нобелову фондацију. Хандке је истакнути апологета најгорег режима у Европи после 1945. године.“ Словеначки филозоф Славој Жижек пресуђује по кратком поступку: „Апологета ратних злочина добио је Нобелову награду“, док Андреј Николаидис исказује веће претензије и да морално осуђује: „Петер Хандке је, осим што је нобеловац, и класични морални идиот. Ствар с Хандкеом не стаје у наратив о ’великом писцу чије дјело треба одвојити од биографије’. Проблем је управо дјело – његова одбрана Србије, која није тек његова политичка него и књижевна интервенција… интелектуална љеност, или импотенција, која води у интелектуални банкрот и морални идиотизам.“
Овим осудама су се прикључили и домаћи интелектуалци и писци. Јанко Баљак, сматрајући га ушушканим антиглобалистом, ниподаштавајући његов опус и генијалност, каже: „Изражавам огроман презир према одлуци Нобеловог комитета да Хандке добије награду.“ Дејан Илић истим поводом каже: „Та награда је пораз за књижевност. Хандкеов интелектуални пораз није дошао с његовим приклањањем Милошевићу, он је заправо поражен тек сад, када је добио једну крајње сумњиву награду.“ Светлана Слапшак се потрудила да буде искрена: „Никада нисам волела Хандкеову књижевност. Хандкеова књижевна каријера и интелектуално назадовање преломили су се на неутаживој страсти да распад Југославије искористи за успон према слави – Б. А. Леви је изабрао Босну, А. Финкилкрот Хрватску, а Хандкеу је остала Србија. Ту нема речи о идејама или политичким симпатијама, већ о озбиљном недостатку књижевних капацитета.“
Посебно су значајни они који у ставу Хандкеа и његовом разумевању Срба виде израз његове потребе да стално провоцира јавност. Међутим, провокација је краткотрајни гест, а његов став је непромењен и траје годинама по цену највећих жртава које је због њега био спреман да учини, што је за његове критичаре, попут нашег издавача Гојка Божовића или Титовог преводиоца Ивана Ивањија, неоствариво. Они који мисле да је Хандке заслужио Нобелову награду, међу њима и његова земљакиња Елфриде Јелинек, ранија добитница ове награде 2004. године, сматрају да уметници морају, по својој дужности, да контрирају већини, и када сви трче у истом, они морају да иду другим смером. Овакво оправдање Хандкеове подршке Србији, пуким правом књижевника на супротстављање официјелном и већинском, само је формалне, а не садржинске и суштинске природе која проистиче из адекватног сагледавања реалног става. Хандке није морално прагматичан и конформистичан, попут Руждија, који је зарад безбедности био спреман и да се одрекне свог дела, а додворавајући се својим заштитницима оптуживао управо Хандкеа за разумевање српског питања, већ је јединствена и морално честита личност.
Turska je ignorisala i pozvala sve ostale drzave da ignirisu ceremoniju dodelivanja Nobelove Nagrade Peteru Handkeu. Vucic docekuje predsednika Turske na crvenom tepihu i klanja mu se. Kome ste vi prijatelj predsednice? Ocito je da radite SVE da pokupite politicke poene da bi ostali na svojo funkciji pa i da budete “prijatelj” (ako ste vi prijatelj ikome) Turcima koji su uz sve ostalo medju prvima priznali Kosovo.