Nobel za Petera Handkea – kulturni događaj godine

Vrednost moralne postojanosti

U prvim komentarima vesti da je austrijski pisac dobitnik Nobelove nagrade za književnost za 2019. godinu, projektovali su svoju tamnu stranu upravo oni koji ignorisanjem i potiskivanjem činjenica žive u svom lažnom svetu samoobmane

Vest o dodeli Nobelove nagrade za književnost austrijskom piscu Peteru Handkeu za 2019. godinu odjeknula je svetom kao atomska bomba koju je NATO tokom svoje agresije pre dve decenije planirao da baci na Srbiju. S obzirom na značaj Handkeovog intelektualnog delovanja tokom prethodne četvrtine veka za nas, izvesno je da će i sam čin dodeljivanja ove nagrade biti i u našoj sredini kulturni događaj godine. Premda se gotovo bez ozbiljnijih kritičkih primedbi smatra da je pisac svojim književnim opusom zaslužio ovu nagradu, mnogo je onih koji zbog njegovih publicističkih tekstova u kojima je zatražio pravdu za Srbe i Srbiju tvrdi da ona odlazi u pogrešne ruke. Handke je nesumnjivo veliki savremeni pisac, autor obimnog i značajnog opusa, ali je i hrabar intelektualac koji je o otvorenim pitanjima razbijanja Jugoslavije i jednostranom optuživanju i osuđivanju Srba za tragične ratne događaje progovorio na osnovu činjenica.
Laži o srpskom narodu i događajima tokom secesionističkih ratova devedesetih godina minulog veka postali su stereotipi koji su se podrazumevali i povremeno ritualno ponavljali u medijskoj i političkoj sferi potvrđujući staru istinu da na Zapadu nema ničeg novog. Razrađenom i pomahnitalom sistemu imperije čiju planetarnu političku, ekonomsku i vojnu moć niko nije mogao ozbiljno dovesti u pitanje, suprotstavio se odvažni pojedinac u verovanju da za pravdu, ipak, može nešto da se učini. U ambijentu u kojem se manipulacijom prikrio uzrok i akteri zločina predstavili kao žrtve, prave žrtve su demonizovane i medijskim linčom ponovo ubijane. To orgijanje nad srpskim žrtvama ne prestaje do danas. Zato je Handke i podigao svoj glas, ne da bi opravdao Srbe za njihovu reakciju na zločine koji su im činjeni već da ukaže na njihovo stradanje.
Neposrednim sagledavanjem činjenične realnosti i preispitivanjem sumnjivih zaključaka kojima su demonizovani i osuđivani Srbi u ratnim sukobima devedesetih godina 20. veka na prostoru zajedničke države Jugoslavije, Handke se doslednim promišljanjem uzroka i posledica ratnih zbivanja suprotstavio moćnom sistemu i uspeo da u neravnopravnim uslovima obelodani istinu o srpskom narodu i Srbiji. Nije bio motivisan nikakvim neposrednim interesom, već samo intelektualnim poštenjem, ljudskom potrebom i obavezom da se suprotstavi lažima i obmanama Zapada, koji je najpre najžešćim uvredama, verbalnim bombardovanjem nagovestio i pravo bombardovanje, a svoje duboko uverenje da se bori na pravoj strani zasnivao je na neospornim argumentima, koje su njegovi i srpski protivnici i neprijatelji potiskivali, gurali pod tepih, da bi tepisima bombi sa osiromašenim uranijumom 1999. godine pokušali da dokažu svoje laži.

IZA OGLEDALA Objašnjavajući šta ga je podstaklo i snažno motivisalo da 1995. poseti Srbiju, Handke veli: „Pre svega sam zbog rata želeo da odem u Srbiju, u zemlju ’agresora’, kako su je svi nazivali. Ali takođe me mamilo da jednostavno osmotrim zemlju koja mi je od svih jugoslovenskih republika bila najmanje poznata i pri tome, možda upravo kao posledica vesti i mišljenja o njoj, ona koja je u međuvremenu stekla najveću privlačnu moć i po čuvenju bila takoreći najzanimljivija. Gotovo sve slike i izveštaji iz protekle četiri godine stizali su s jedne strane fronta ili granice, a ako su ponekad stizali i s druge, činile su mi se, s vremenom sve više, kao uobičajene uigrane slike, kao ogledalo u ogledalu naših zenica, a u svakom slučaju ne kao svedočenje očevica. Neodoljivo me je vuklo iza ogledala. Vuklo me je na put u zemlju Srbiju, koja je svakim člankom, svakim komentarom i svakom analizom postajala nepoznatija i dostojnija istraživanja ili makar samo posmatranja.“
Iako su, dakle, slike i izveštaji o ratnim zbivanjima dolazili i s druge, srpske strane, oni su u zapadnoj javnosti bili samo činioci uobičajene simulirane slike stvarnosti, njenog odraza u ogledalu, zbog čega je istinoljubivom piscu i bilo potrebno neposredno, lično svedočenje o toj realnosti. Potrebu da zaviri iza tog ogledala naglašavala je i tadašnje neadekvatno, tendenciozno tumačenje Kusturičinog filma „Podzemlje“ novih francuskih filozofa i intelektualaca: Alena Finkelkrauta, Andrea Gluksmana, Bernar-Anrija Levija, okupljenih oko „Liberasiona“ i „Monda“ u kojima su, prema izdiktiranim smernicama, od početka fabrikovane glasine i lažni tekstovi o ratu u Jugoslaviji.

Suprotstavljanje zlu Suočen sa strašnom ratnom propagandom Zapada protiv Srbije i Srba u ratovima na području Jugoslavije devedesetih godina, Handke je svestan opasnosti da odlukom da se angažuje potkopa objektivno i nepristrasno stanovište. Zato on i ističe važnost činjenica koje razmatra i ne donosi zaključke unapred, niti se oslanja na postojeće sudove zapadnih intelektualaca. On upitno stanje ratne drame prevodi u sopstvena pitanja a odgovori koje dobija nakon analize činjenica iskazuju zaključcima koji pretpostavljaju i odgovarajuće opredeljenje. Ne opredeljuje se, dakle, Handke za Srbe i Srbiju samo da bi kontrirao unisonom zapadnom javnom mnjenju, niti je bio motivisan tajnim lobiranjem i velikim novcem, a najmanje podstaknut kalkulacijama o svojoj većoj književnoj i intelektualnoj slavi, već traži pravdu za Srbiju zato što to proističe iz činjenica i ljudske potrebe za suprotstavljanjem nepravdi, lažima i zlu. U potrebi da poseti Srbiju iskazana je njegova težnja za adekvatnim uvidom i spoznajom upitne realnosti, želja za neposrednim sagledavanjem i druge strane kao činioca celine koja sadrži istinu. A ta celina podrazumeva, osim vidljivog, i nevidljivi aspekt realnosti, iskustvo empatije s drugim koji pati, a ne poistovećivanje s drugim kao moćnim oličenjem sistema od kojeg se očekuje određena korist. Polazeći, dakle, od činjenica, Handke dolazi do misli koje osvetljavaju realnost i u kontekstu njenog razumevanja postaju snažna poruka da se širom otvore oči pre unisonog saglašavanja i bacanja svog kamena na optuženog. Taj moralni stav on ponovo izriče i nakon deset godina u govoru na sahrani Slobodanu Miloševiću, 2006, u kojem nasuprot unapred izricanim osudama ovom predsedniku iskazuje potrebu da neposredno spozna istinu: „Svet, takozvani svet“, veli Handke tom prilikom, „zna sve o Jugoslaviji, Srbiji. Svet, takozvani svet, zna sve o Slobodanu Miloševiću. Takozvani svet zna istinu. Zato tog takozvanog sveta danas nema, i to ne samo danas i ne samo ovde. Takozvani svet nije svet. Ja znam da ne znam. Ne znam istinu. Ali ja gledam. Osluškujem. Osećam. Sećam se. Pitam. Zato sam ovde danas, blizu Jugoslavije, blizu Srbije, blizu Slobodanu Miloševiću.“

BROJ I SLIKA LAŽNOG RATA Zato Handke polazeći od neospornih činjenica počinje da razmišlja o tom početku. U istom tekstu on veli: „Postoje dve stvari kojih – još više nego kada je reč o igrama obmane – ne mogu da se oslobodim, i to već četiri i po godine, od juna 1991, kada je izbio takozvani desetodnevni rat u Sloveniji, koji je označio početak sloma i raspada Jugoslavije. Te dve stvari su jedan broj i jedna slika, jedna fotografija. Kada je reč o broju: u tom početnom ratu je poginulo oko 70 ljudi, reklo bi se malo u poređenju s desetinama hiljada poginulih u ratovima koji su zatim usledili. Pa ipak, kako to da su gotovo svih 70 žrtava bili vojnici Jugoslovenske narodne armije, koja je već tada slovila za velikog agresora i koja je, kao daleko nadmoćna, lako mogla da izađe na kraj s malobrojnim slovenskim borcima za slobodu? (Spomenuta brojka je poznata, ali, što je čudnovato, nikada nije prodrla u svest međunarodne javnosti.)
„Ko je koga tu napao? I nije li armija možda čak imala izričito naređenje da ne puca, da ni u kom slučaju ne uzvraća vatru, jer se, uprkos svemu, još uvek mislilo da se nalazi među jugoslovenskom braćom i jer je, bar jedna strana, htela da se drži ovakvog uverenja, ili zablude? – A fotografiju koja uz to ide video sam u časopisu ’Tajm’: Pomalo zbunjena grupa Slovenaca u prilično fantastičnim borbenim uniformama, koja transparentom i zastavom predstavlja novostvorenu republiku. A među njima, bar koliko se ja sećam, nije bilo zaista mladih ljudi, ili bar ova grupa, ili jedinica, nije delovala nimalo mladalački – ovi borci za slobodu su mi u sećanju ostali pre svega kao trbušasti tridesetogodišnjaci, koji su izgledali kao posle nekog šminkerskog izleta, sa zastavama kao dekorom pozorišta pod vedrim nebom, i do danas mi iz glave ne izlazi prva pomisao koju je u meni ova slika izazvala, da su ovakvi đilkoši, a ne nekakvi borci za slobodu, bili ti koji su bez ikakvih obzira pobili 70 mladih vojnika, koji uprkos svom nadmoćnom naoružanju nisu znali ni odakle su šuplji.“
Pitajući se za početak secesionističkog rata u Hrvatskoj, Handke u nekoliko rečenica destruira mit o srpskoj agresiji koji je u funkciji obnove nezavisne države Hrvatske. „Ko je tu bio prvi agresor? Šta znači osnovati jednu državu i pri tome potpuno zanemariti i degradirati jedan od njenih naroda, koji je od davnina živeo na njenoj teritoriji u ne baš zanemarivom broju, a kojem ta država predstavlja trn u oku, čisti užas, jer ga podseća na progone hitlerovskog ustaškog režima, koji ne mogu da se zaborave? Ko je, dakle, bio agresor? Jesu li oni koji su ovaj rat isprovocirali bili isti oni koji su ga i započeli? I šta ovde znači ’započeli’? Nije li već takva jedna provokacija mogla predstavljati početak? (’Ti si prvi počeo!’ – ’Ne, ti si prvi počeo!’). I kako bih se ja, kao Srbin u Hrvatskoj, ponašao prema jednoj takvoj, protiv mog naroda uperenoj državi? Ne bih li se, mada vezan za rodni kraj, u kojem su moji preci vekovima živeli, iselio, što se mene tiče takođe ’kući’, u Srbiju? Možda.
„Ili bih, možda kao građanin drugog reda, kao prinudni građanin Hrvatske, ipak ostao u zemlji, doduše nevoljno, s tugom, sa smislom za crni humor, ali ipak za ljubav miru? Možda. Ili bih, da mi je to bilo moguće, uzeo u ruke oružje, naravno zajedno s mnogima poput mene, a za nuždu čak i uz pomoć JNA, koja se raspadala i nije imala određeni cilj? Verovatno. Ili bih se pak, da sam bio takav Srbin, još dosta mlad i bez vlastite porodice, brzo uključio u rat koji je, kao što je poznato, započeo ulaskom prvih
pripadnika hrvatske državne milicije u grad Vukovar, u rat o kojem ja sam ne bih imao šta da kažem: jer oduvek vredi ono užasno ’rat je rat’, i još strašnije: bratoubilački rat je bratoubilački rat.“
O početku rata u Bosni i Hercegovini takođe dolazi do neospornog zaključka o tome ko je agresor i s kojim pretenzijama je počeo oružani sukob: „Kako je, pomišljao sam u isto vreme, tako nešto uopšte moglo da ispadne dobro, jedno tako samovoljno proglašavanje države od strane samo jednog naroda – ako bosanski muslimani srpskog porekla, koji govore srpskohrvatskim jezikom, uopšte imaju prava da se nazovu narodom – na jednoj teritoriji gde su svoje pravo, i to jednako pravo, imala sva tri naroda, i gde su, uz to, sva tri naroda bila najšarolikije isprepletana, ne samo u neosporno multikulturnoj prestonici već od sela do sela, a i u samim selima od kuće do kuće, i zajedno i izmešano živela? I kako bih se, opet, ja ponašao da sam bio Srbin tamo u Bosni, prilikom blago rečeno bezobzirnog osnivanja jedne države koja mi, opet blago rečeno, nimalo ne odgovara, na mojoj, na našoj zemlji? Ko je tu bio napadač?“

 

Učiti od Handkea Ne postoje, dakle, dva Handkea, kako pokušava da se tumači njegovo ukupno delo i njegova aktivnost pisca i intelektualca. Dobar pisac koji zaslužuje Nobelovu nagradu, i loš intelektualac koji je zauzeo pogrešan, prosrpski stav i suprotstavio se zapadnom javnom mnjenju i politici. Handke je jedinstven pisac, i samo u projekciji podvojenih licemera, on se doživljava raspolućeno. Intelektualna principijelnost u traženju istine i borbi za pravdu, suprotstavila ga je licemerju Zapada koji, navodnim zalaganjem za mir i slobodu, izaziva ratove i porobljava druge. Borba protiv tog zla i dovela ga je do konfrontacije i neosnovanih optužbi, ali je u dramatičnom i tragičnom vremenu odlučio da uz malobrojne bude tamo gde je trebalo da budu mnogi u odbrani pravde. Svako, iole, intelektualno pošten potvrdio bi ono što je Handke napisao i izgovorio, ali ne sme to da učini javno zbog licemernog sveta u kojem živi i zbog zavisnosti od centra moći kojem mora nekritički da se klanja. Baveći se jezikom kao najozbiljnijim i najuzvišenijim poslom, zatražio je pravdu za Srbe i Srbiju u vapaju za istinom kao najizvesnijim uporištem ljudskog opstanka. Živeći svoje ideje i spremnošću da zbog njih podnese i najveće žrtve, Handke nije kontroverzni pisac već književna i intelektualna veličina ovog i budućeg vremena, jedinstven autor koherentnog opusa koji čine književna i publicistička dela i u kojem nema neusaglašenosti i kontradiktornosti. Njegov principijelni stav prema stvaralaštvu i prema stvarnosti nije dopuštao pragmatične kompromise, jer su njegove poetika i estetika izraz etičkog, kao što i etičko nalazi potvrdu u književnosti i intelektualnom angažmanu. O toj vrednosti principijelnosti možemo i sami danas mnogo da naučimo kada bez velikih razloga prilikom traganja za rešenjem Kosova i Metohija odstupamo od istine, utemeljene u činjenicama, pravu, postojećim zakonima i dokumentima, zarad nekog kompromisa koji se razume i tumači kao naša slabost i koji će se nesumnjivo pokazati kao štetan i glup. Hrabrošću da stvari nazove pravim imenom i da nepravedno stavljen žig srama skine sa Srba, Handke je pokazao da ga duboko pogađa nepravda i zlo učinjeni narodu kome etnički ne pripada, a time je dokazao da nije samo austrijski već i svetski pisac koji je uz zasluženu Nobelovu nagradu za književnost postao i simbol intelektualne časti i savesti čovečanstva.

VREĐANJE KAO INTELEKTUALNA NEMOĆ Ne slažući se s Handkeovim mišljenjem, hor imperijinih intelektualaca pojačan glasovima domaćeg intelektualnog bašibozuka uputio mu je i povodom vesti o dobijanju Nobelove nagrade salve uvreda. Među njima su i uvrede o njegovoj nedovoljnoj pameti i niskoj inteligenciji. Da li je zaista pogrešno mislio, kako tvrde, kada je na osnovu činjenica razvejao laži i obmane imperije, perfidne prevare javnog mnjenja, kako bi se stvorili lažni povodi za demonizovanje Srba i pod optužbom za agresiju izvršio napad na njih? Handke je pokazao i dokazao nemoć tih laži, a logika kojom je racionalno i argumentovano utvrdio istinu o secesionističkim ratovima na prostoru zajedničke države Jugoslavije baca u iracionalni očaj njegove protivnike.
U prvim komentarima vesti da je austrijski pisac dobitnik Nobelove nagrade za književnost za 2019. godinu, projektovali su svoju tamnu stranu upravo oni koji ignorisanjem i potiskivanjem činjenica žive u svom lažnom svetu samoobmane. Ilustrativne su, u tom smislu, izjave Edina Hajdarpašića koji kaže: „Razlika između Handkeovog ’dela’ i njegove ’politike’ je, da se tehnički izrazim, sranje. Odložio je druge projekte kako bi objavio i promovisao dela koja su zapravo odbrana i opravdanje srpskog nacionalizma“. Ili pak urednik „Tajmsa“ Oliver Kam koji veli: „Nobelov komitet je napravio sramotan izbor dobitnika nagrade za književnost. Nikada u svojoj istoriji Komitet nije napravio tako izopačen izbor. Nagrada Handkeu je sramotna odluka koja će zauvek obeležiti Nobelovu fondaciju. Handke je istaknuti apologeta najgoreg režima u Evropi posle 1945. godine.“ Slovenački filozof Slavoj Žižek presuđuje po kratkom postupku: „Apologeta ratnih zločina dobio je Nobelovu nagradu“, dok Andrej Nikolaidis iskazuje veće pretenzije i da moralno osuđuje: „Peter Handke je, osim što je nobelovac, i klasični moralni idiot. Stvar s Handkeom ne staje u narativ o ’velikom piscu čije djelo treba odvojiti od biografije’. Problem je upravo djelo – njegova odbrana Srbije, koja nije tek njegova politička nego i književna intervencija… intelektualna ljenost, ili impotencija, koja vodi u intelektualni bankrot i moralni idiotizam.“
Ovim osudama su se priključili i domaći intelektualci i pisci. Janko Baljak, smatrajući ga ušuškanim antiglobalistom, nipodaštavajući njegov opus i genijalnost, kaže: „Izražavam ogroman prezir prema odluci Nobelovog komiteta da Handke dobije nagradu.“ Dejan Ilić istim povodom kaže: „Ta nagrada je poraz za književnost. Handkeov intelektualni poraz nije došao s njegovim priklanjanjem Miloševiću, on je zapravo poražen tek sad, kada je dobio jednu krajnje sumnjivu nagradu.“ Svetlana Slapšak se potrudila da bude iskrena: „Nikada nisam volela Handkeovu književnost. Handkeova književna karijera i intelektualno nazadovanje prelomili su se na neutaživoj strasti da raspad Jugoslavije iskoristi za uspon prema slavi – B. A. Levi je izabrao Bosnu, A. Finkilkrot Hrvatsku, a Handkeu je ostala Srbija. Tu nema reči o idejama ili političkim simpatijama, već o ozbiljnom nedostatku književnih kapaciteta.“
Posebno su značajni oni koji u stavu Handkea i njegovom razumevanju Srba vide izraz njegove potrebe da stalno provocira javnost. Međutim, provokacija je kratkotrajni gest, a njegov stav je nepromenjen i traje godinama po cenu najvećih žrtava koje je zbog njega bio spreman da učini, što je za njegove kritičare, poput našeg izdavača Gojka Božovića ili Titovog prevodioca Ivana Ivanjija, neostvarivo. Oni koji misle da je Handke zaslužio Nobelovu nagradu, među njima i njegova zemljakinja Elfride Jelinek, ranija dobitnica ove nagrade 2004. godine, smatraju da umetnici moraju, po svojoj dužnosti, da kontriraju većini, i kada svi trče u istom, oni moraju da idu drugim smerom. Ovakvo opravdanje Handkeove podrške Srbiji, pukim pravom književnika na suprotstavljanje oficijelnom i većinskom, samo je formalne, a ne sadržinske i suštinske prirode koja proističe iz adekvatnog sagledavanja realnog stava. Handke nije moralno pragmatičan i konformističan, poput Ruždija, koji je zarad bezbednosti bio spreman i da se odrekne svog dela, a dodvoravajući se svojim zaštitnicima optuživao upravo Handkea za razumevanje srpskog pitanja, već je jedinstvena i moralno čestita ličnost.