Нобел за Петера Хандкеа – културни догађај године

Вредност моралне постојаности

У првим коментарима вести да је аустријски писац добитник Нобелове награде за књижевност за 2019. годину, пројектовали су своју тамну страну управо они који игнорисањем и потискивањем чињеница живе у свом лажном свету самообмане

Вест о додели Нобелове награде за књижевност аустријском писцу Петеру Хандкеу за 2019. годину одјекнула је светом као атомска бомба коју је НАТО током своје агресије пре две деценије планирао да баци на Србију. С обзиром на значај Хандкеовог интелектуалног деловања током претходне четвртине века за нас, извесно је да ће и сам чин додељивања ове награде бити и у нашој средини културни догађај године. Премда се готово без озбиљнијих критичких примедби сматра да је писац својим књижевним опусом заслужио ову награду, много је оних који због његових публицистичких текстова у којима је затражио правду за Србе и Србију тврди да она одлази у погрешне руке. Хандке је несумњиво велики савремени писац, аутор обимног и значајног опуса, али је и храбар интелектуалац који је о отвореним питањима разбијања Југославије и једностраном оптуживању и осуђивању Срба за трагичне ратне догађаје проговорио на основу чињеница.
Лажи о српском народу и догађајима током сецесионистичких ратова деведесетих година минулог века постали су стереотипи који су се подразумевали и повремено ритуално понављали у медијској и политичкој сфери потврђујући стару истину да на Западу нема ничег новог. Разрађеном и помахниталом систему империје чију планетарну политичку, економску и војну моћ нико није могао озбиљно довести у питање, супротставио се одважни појединац у веровању да за правду, ипак, може нешто да се учини. У амбијенту у којем се манипулацијом прикрио узрок и актери злочина представили као жртве, праве жртве су демонизоване и медијским линчом поново убијане. То оргијање над српским жртвама не престаје до данас. Зато је Хандке и подигао свој глас, не да би оправдао Србе за њихову реакцију на злочине који су им чињени већ да укаже на њихово страдање.
Непосредним сагледавањем чињеничне реалности и преиспитивањем сумњивих закључака којима су демонизовани и осуђивани Срби у ратним сукобима деведесетих година 20. века на простору заједничке државе Југославије, Хандке се доследним промишљањем узрока и последица ратних збивања супротставио моћном систему и успео да у неравноправним условима обелодани истину о српском народу и Србији. Није био мотивисан никаквим непосредним интересом, већ само интелектуалним поштењем, људском потребом и обавезом да се супротстави лажима и обманама Запада, који је најпре најжешћим увредама, вербалним бомбардовањем наговестио и право бомбардовање, а своје дубоко уверење да се бори на правој страни заснивао је на неоспорним аргументима, које су његови и српски противници и непријатељи потискивали, гурали под тепих, да би теписима бомби са осиромашеним уранијумом 1999. године покушали да докажу своје лажи.

ИЗА ОГЛЕДАЛА Објашњавајући шта га је подстакло и снажно мотивисало да 1995. посети Србију, Хандке вели: „Пре свега сам због рата желео да одем у Србију, у земљу ’агресора’, како су је сви називали. Али такође ме мамило да једноставно осмотрим земљу која ми је од свих југословенских република била најмање позната и при томе, можда управо као последица вести и мишљења о њој, она која је у међувремену стекла највећу привлачну моћ и по чувењу била такорећи најзанимљивија. Готово све слике и извештаји из протекле четири године стизали су с једне стране фронта или границе, а ако су понекад стизали и с друге, чиниле су ми се, с временом све више, као уобичајене уигране слике, као огледало у огледалу наших зеница, а у сваком случају не као сведочење очевица. Неодољиво ме је вукло иза огледала. Вукло ме је на пут у земљу Србију, која је сваким чланком, сваким коментаром и сваком анализом постајала непознатија и достојнија истраживања или макар само посматрања.“
Иако су, дакле, слике и извештаји о ратним збивањима долазили и с друге, српске стране, они су у западној јавности били само чиниоци уобичајене симулиране слике стварности, њеног одраза у огледалу, због чега је истинољубивом писцу и било потребно непосредно, лично сведочење о тој реалности. Потребу да завири иза тог огледала наглашавала је и тадашње неадекватно, тенденциозно тумачење Кустуричиног филма „Подземље“ нових француских филозофа и интелектуалаца: Алена Финкелкраута, Андреа Глуксмана, Бернар-Анрија Левија, окупљених око „Либерасиона“ и „Монда“ у којима су, према издиктираним смерницама, од почетка фабриковане гласине и лажни текстови о рату у Југославији.

Супротстављање злу

Суочен са страшном ратном пропагандом Запада против Србије и Срба у ратовима на подручју Југославије деведесетих година, Хандке је свестан опасности да одлуком да се ангажује поткопа објективно и непристрасно становиште. Зато он и истиче важност чињеница које разматра и не доноси закључке унапред, нити се ослања на постојеће судове западних интелектуалаца. Он упитно стање ратне драме преводи у сопствена питања а одговори које добија након анализе чињеница исказују закључцима који претпостављају и одговарајуће опредељење. Не опредељује се, дакле, Хандке за Србе и Србију само да би контрирао унисоном западном јавном мњењу, нити је био мотивисан тајним лобирањем и великим новцем, а најмање подстакнут калкулацијама о својој већој књижевној и интелектуалној слави, већ тражи правду за Србију зато што то проистиче из чињеница и људске потребе за супротстављањем неправди, лажима и злу.
У потреби да посети Србију исказана је његова тежња за адекватним увидом и спознајом упитне реалности, жеља за непосредним сагледавањем и друге стране као чиниоца целине која садржи истину. А та целина подразумева, осим видљивог, и невидљиви аспект реалности, искуство емпатије с другим који пати, а не поистовећивање с другим као моћним оличењем система од којег се очекује одређена корист.
Полазећи, дакле, од чињеница, Хандке долази до мисли које осветљавају реалност и у контексту њеног разумевања постају снажна порука да се широм отворе очи пре унисоног саглашавања и бацања свог камена на оптуженог. Тај морални став он поново изриче и након десет година у говору на сахрани Слободану Милошевићу, 2006, у којем насупрот унапред изрицаним осудама овом председнику исказује потребу да непосредно спозна истину: „Свет, такозвани свет“, вели Хандке том приликом, „зна све о Југославији, Србији. Свет, такозвани свет, зна све о Слободану Милошевићу. Такозвани свет зна истину. Зато тог такозваног света данас нема, и то не само данас и не само овде. Такозвани свет није свет. Ја знам да не знам. Не знам истину. Али ја гледам. Ослушкујем. Осећам. Сећам се. Питам. Зато сам овде данас, близу Југославије, близу Србије, близу Слободану Милошевићу.“

БРОЈ И СЛИКА ЛАЖНОГ РАТА Зато Хандке полазећи од неоспорних чињеница почиње да размишља о том почетку. У истом тексту он вели: „Постоје две ствари којих – још више него када је реч о играма обмане – не могу да се ослободим, и то већ четири и по године, од јуна 1991, када је избио такозвани десетодневни рат у Словенији, који је означио почетак слома и распада Југославије. Те две ствари су један број и једна слика, једна фотографија. Када је реч о броју: у том почетном рату је погинуло око 70 људи, рекло би се мало у поређењу с десетинама хиљада погинулих у ратовима који су затим уследили. Па ипак, како то да су готово свих 70 жртава били војници Југословенске народне армије, која је већ тада словила за великог агресора и која је, као далеко надмоћна, лако могла да изађе на крај с малобројним словенским борцима за слободу? (Споменута бројка је позната, али, што је чудновато, никада није продрла у свест међународне јавности.)
„Ко је кога ту напао? И није ли армија можда чак имала изричито наређење да не пуца, да ни у ком случају не узвраћа ватру, јер се, упркос свему, још увек мислило да се налази међу југословенском браћом и јер је, бар једна страна, хтела да се држи оваквог уверења, или заблуде? – А фотографију која уз то иде видео сам у часопису ’Тајм’: Помало збуњена група Словенаца у прилично фантастичним борбеним униформама, која транспарентом и заставом представља новостворену републику. А међу њима, бар колико се ја сећам, није било заиста младих људи, или бар ова група, или јединица, није деловала нимало младалачки – ови борци за слободу су ми у сећању остали пре свега као трбушасти тридесетогодишњаци, који су изгледали као после неког шминкерског излета, са заставама као декором позоришта под ведрим небом, и до данас ми из главе не излази прва помисао коју је у мени ова слика изазвала, да су овакви ђилкоши, а не некакви борци за слободу, били ти који су без икаквих обзира побили 70 младих војника, који упркос свом надмоћном наоружању нису знали ни одакле су шупљи.“
Питајући се за почетак сецесионистичког рата у Хрватској, Хандке у неколико реченица деструира мит о српској агресији који је у функцији обнове независне државе Хрватске. „Ко је ту био први агресор? Шта значи основати једну државу и при томе потпуно занемарити и деградирати један од њених народа, који је од давнина живео на њеној територији у не баш занемаривом броју, а којем та држава представља трн у оку, чисти ужас, јер га подсећа на прогоне хитлеровског усташког режима, који не могу да се забораве? Ко је, дакле, био агресор? Јесу ли они који су овај рат испровоцирали били исти они који су га и започели? И шта овде значи ’започели’? Није ли већ таква једна провокација могла представљати почетак? (’Ти си први почео!’ – ’Не, ти си први почео!’). И како бих се ја, као Србин у Хрватској, понашао према једној таквој, против мог народа упереној држави? Не бих ли се, мада везан за родни крај, у којем су моји преци вековима живели, иселио, што се мене тиче такође ’кући’, у Србију? Можда.
„Или бих, можда као грађанин другог реда, као принудни грађанин Хрватске, ипак остао у земљи, додуше невољно, с тугом, са смислом за црни хумор, али ипак за љубав миру? Можда. Или бих, да ми је то било могуће, узео у руке оружје, наравно заједно с многима попут мене, а за нужду чак и уз помоћ ЈНА, која се распадала и није имала одређени циљ? Вероватно. Или бих се пак, да сам био такав Србин, још доста млад и без властите породице, брзо укључио у рат који је, као што је познато, започео уласком првих
припадника хрватске државне милиције у град Вуковар, у рат о којем ја сам не бих имао шта да кажем: јер одувек вреди оно ужасно ’рат је рат’, и још страшније: братоубилачки рат је братоубилачки рат.“
О почетку рата у Босни и Херцеговини такође долази до неоспорног закључка о томе ко је агресор и с којим претензијама је почео оружани сукоб: „Како је, помишљао сам у исто време, тако нешто уопште могло да испадне добро, једно тако самовољно проглашавање државе од стране само једног народа – ако босански муслимани српског порекла, који говоре српскохрватским језиком, уопште имају права да се назову народом – на једној територији где су своје право, и то једнако право, имала сва три народа, и где су, уз то, сва три народа била најшароликије испреплетана, не само у неоспорно мултикултурној престоници већ од села до села, а и у самим селима од куће до куће, и заједно и измешано живела? И како бих се, опет, ја понашао да сам био Србин тамо у Босни, приликом благо речено безобзирног оснивања једне државе која ми, опет благо речено, нимало не одговара, на мојој, на нашој земљи? Ко је ту био нападач?“

 

Учити од Хандкеа

Не постоје, дакле, два Хандкеа, како покушава да се тумачи његово укупно дело и његова активност писца и интелектуалца. Добар писац који заслужује Нобелову награду, и лош интелектуалац који је заузео погрешан, просрпски став и супротставио се западном јавном мњењу и политици. Хандке је јединствен писац, и само у пројекцији подвојених лицемера, он се доживљава располућено. Интелектуална принципијелност у тражењу истине и борби за правду, супротставила га је лицемерју Запада који, наводним залагањем за мир и слободу, изазива ратове и поробљава друге. Борба против тог зла и довела га је до конфронтације и неоснованих оптужби, али је у драматичном и трагичном времену одлучио да уз малобројне буде тамо где је требало да буду многи у одбрани правде.
Свако, иоле, интелектуално поштен потврдио би оно што је Хандке написао и изговорио, али не сме то да учини јавно због лицемерног света у којем живи и због зависности од центра моћи којем мора некритички да се клања. Бавећи се језиком као најозбиљнијим и најузвишенијим послом, затражио је правду за Србе и Србију у вапају за истином као најизвеснијим упориштем људског опстанка. Живећи своје идеје и спремношћу да због њих поднесе и највеће жртве, Хандке није контроверзни писац већ књижевна и интелектуална величина овог и будућег времена, јединствен аутор кохерентног опуса који чине књижевна и публицистичка дела и у којем нема неусаглашености и контрадикторности. Његов принципијелни став према стваралаштву и према стварности није допуштао прагматичне компромисе, јер су његове поетика и естетика израз етичког, као што и етичко налази потврду у књижевности и интелектуалном ангажману. О тој вредности принципијелности можемо и сами данас много да научимо када без великих разлога приликом трагања за решењем Косова и Метохија одступамо од истине, утемељене у чињеницама, праву, постојећим законима и документима, зарад неког компромиса који се разуме и тумачи као наша слабост и који ће се несумњиво показати као штетан и глуп. Храброшћу да ствари назове правим именом и да неправедно стављен жиг срама скине са Срба, Хандке је показао да га дубоко погађа неправда и зло учињени народу коме етнички не припада, а тиме је доказао да није само аустријски већ и светски писац који је уз заслужену Нобелову награду за књижевност постао и симбол интелектуалне части и савести човечанства.

ВРЕЂАЊЕ КАО ИНТЕЛЕКТУАЛНА НЕМОЋ Не слажући се с Хандкеовим мишљењем, хор империјиних интелектуалаца појачан гласовима домаћег интелектуалног башибозука упутио му је и поводом вести о добијању Нобелове награде салве увреда. Међу њима су и увреде о његовој недовољној памети и ниској интелигенцији. Да ли је заиста погрешно мислио, како тврде, када је на основу чињеница развејао лажи и обмане империје, перфидне преваре јавног мњења, како би се створили лажни поводи за демонизовање Срба и под оптужбом за агресију извршио напад на њих? Хандке је показао и доказао немоћ тих лажи, а логика којом је рационално и аргументовано утврдио истину о сецесионистичким ратовима на простору заједничке државе Југославије баца у ирационални очај његове противнике.
У првим коментарима вести да је аустријски писац добитник Нобелове награде за књижевност за 2019. годину, пројектовали су своју тамну страну управо они који игнорисањем и потискивањем чињеница живе у свом лажном свету самообмане. Илустративне су, у том смислу, изјаве Едина Хајдарпашића који каже: „Разлика између Хандкеовог ’дела’ и његове ’политике’ је, да се технички изразим, срање. Одложио је друге пројекте како би објавио и промовисао дела која су заправо одбрана и оправдање српског национализма“. Или пак уредник „Тајмса“ Оливер Кам који вели: „Нобелов комитет је направио срамотан избор добитника награде за књижевност. Никада у својој историји Комитет није направио тако изопачен избор. Награда Хандкеу је срамотна одлука која ће заувек обележити Нобелову фондацију. Хандке је истакнути апологета најгорег режима у Европи после 1945. године.“ Словеначки филозоф Славој Жижек пресуђује по кратком поступку: „Апологета ратних злочина добио је Нобелову награду“, док Андреј Николаидис исказује веће претензије и да морално осуђује: „Петер Хандке је, осим што је нобеловац, и класични морални идиот. Ствар с Хандкеом не стаје у наратив о ’великом писцу чије дјело треба одвојити од биографије’. Проблем је управо дјело – његова одбрана Србије, која није тек његова политичка него и књижевна интервенција… интелектуална љеност, или импотенција, која води у интелектуални банкрот и морални идиотизам.“
Овим осудама су се прикључили и домаћи интелектуалци и писци. Јанко Баљак, сматрајући га ушушканим антиглобалистом, ниподаштавајући његов опус и генијалност, каже: „Изражавам огроман презир према одлуци Нобеловог комитета да Хандке добије награду.“ Дејан Илић истим поводом каже: „Та награда је пораз за књижевност. Хандкеов интелектуални пораз није дошао с његовим приклањањем Милошевићу, он је заправо поражен тек сад, када је добио једну крајње сумњиву награду.“ Светлана Слапшак се потрудила да буде искрена: „Никада нисам волела Хандкеову књижевност. Хандкеова књижевна каријера и интелектуално назадовање преломили су се на неутаживој страсти да распад Југославије искористи за успон према слави – Б. А. Леви је изабрао Босну, А. Финкилкрот Хрватску, а Хандкеу је остала Србија. Ту нема речи о идејама или политичким симпатијама, већ о озбиљном недостатку књижевних капацитета.“
Посебно су значајни они који у ставу Хандкеа и његовом разумевању Срба виде израз његове потребе да стално провоцира јавност. Међутим, провокација је краткотрајни гест, а његов став је непромењен и траје годинама по цену највећих жртава које је због њега био спреман да учини, што је за његове критичаре, попут нашег издавача Гојка Божовића или Титовог преводиоца Ивана Ивањија, неоствариво. Они који мисле да је Хандке заслужио Нобелову награду, међу њима и његова земљакиња Елфриде Јелинек, ранија добитница ове награде 2004. године, сматрају да уметници морају, по својој дужности, да контрирају већини, и када сви трче у истом, они морају да иду другим смером. Овакво оправдање Хандкеове подршке Србији, пуким правом књижевника на супротстављање официјелном и већинском, само је формалне, а не садржинске и суштинске природе која проистиче из адекватног сагледавања реалног става. Хандке није морално прагматичан и конформистичан, попут Руждија, који је зарад безбедности био спреман и да се одрекне свог дела, а додворавајући се својим заштитницима оптуживао управо Хандкеа за разумевање српског питања, већ је јединствена и морално честита личност.

Један коментар

  1. Crna jutra nad Srbijom svicu

    Turska je ignorisala i pozvala sve ostale drzave da ignirisu ceremoniju dodelivanja Nobelove Nagrade Peteru Handkeu. Vucic docekuje predsednika Turske na crvenom tepihu i klanja mu se. Kome ste vi prijatelj predsednice? Ocito je da radite SVE da pokupite politicke poene da bi ostali na svojo funkciji pa i da budete “prijatelj” (ako ste vi prijatelj ikome) Turcima koji su uz sve ostalo medju prvima priznali Kosovo.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *