Кол и посмртно истерује правду

Упорна леди Магбет из Огерсхајма: Удовица Хелмута Кола наставља судски процес који је неколико година пре смрти започео „канцелар ујединитељ“ против писца његових мемоара – новинар Хериберт Шван је, без Колове сагласности, из 630 сати снимљеног материјала истргао његове интригантне и осветничке опаске о некадашњим пријатељима, од Ангеле Меркел до шефова државе Рихарда фон Вајцзекера и Кристијана Вулфа

На интернету се недавно појавио један необичан, интригантан (опширан, 19 страница) текст, који је изазвао наглашену пажњу немачке јавности. Потписала га је (можда и написала) др Мајке Кол Рихтер, дама која је у једном часу, пре неку годину, довела до усијања политичку атмосферу у Берлину: била је оптужена да је, као његова (друга) супруга, „отела“ канцелара Хелмута Кола и ставила га у „заточеништво“.
Готово никог, тврдило се, ни од његових (некадашњих) блиских сарадника, није пуштала к њему. Чак ни његова два сина. Кад су једном, ненајављено, банули, наредила је, наводно, обезбеђењу да их удаљи с капије породичне куће у Огерсхајму. Догађало се то и пре него што је несрећни Кол, падом низ степениште, постао везан за инвалидска колица, чиме је њена (пре)власт над беспомоћним, некад једним од најмоћнијих државника у свету, постала тотална.

ЛЕДИ МАГБЕТ ИЗ ОГЕРСХАЈМА Једва успевајући да нешто, готово неразумљиво (последица пада и можданог удара) промуца, Рихтерова је постала његов гласноговорник, тумач и интерпретатор. У ретким, писаним оглашавањима, искључиво преко страница (булеварског и високотиражног) „Билда“, било је, по уверењу његових пријатеља, мање Кола, а више њеног „рукописа“. Необичан супружнички однос постао је, наједном, озбиљна национална тема: планули су страх и забринутост да би „леди Магбет из Огерсхајма“ могла да постане господар канцеларове политичке оставштине и „ретушира“ (фалсификује) историју!
Медији су се присетили случаја (чувеног) Вилија Бранта и горког искуства његових страначких пријатеља и поштовалаца са (амбициозном) Брантовом удовицом Бригите Зебахер. Згражавала их је учесталом интерпретацијом његових (наводних) ставова о неким темама и личностима, у којима није било ничег социјалдемократског, по чему су немачка јавност и свет знали, и препознавали, „икону“ најстарије немачке политичке парије.
Удовица „канцелара ујединитеља“ се у оном обраћању јавности преко интернета, узимајући као повод двогодишњицу његове смрти (1930–2017), појављује као „једини и аутентични“ тумач „онога што јесте Хелмут Кол“ и његово (право) место у историји. Стварни и непосредни повод за њен „излазак на барикаде“ и обрачун са „фалсификовањем Кола“ јесте интригантан судски процес који је Кол започео 2012. против писца његових мемоара, новинара Херберта Швана, и „ојачао“ га додатним аргументима 2014. И још га, постхумно, води: у већ споменутом тексту, под насловом „Зашто тужба“, Рихтерова тврди да судски процес, бранећи себе, води „лично“ Кол, а она га „само наставља“.

[restrict]

ФАТАЛНИ ПАД Чини то, каже, као једина и законита Колова наследница. Он је 2007, пред полазак у болницу, на неколико тешких операција позвао нотара и тестаментарно је одредио да, у случају његове смрти, „брине о његовој политичкој оставштини“. Уследио је потом, 2008, онај фатални пад низ степенице „који нам је потпуно променио живот“.
Тим падом се, заиста, комплетирала „шекспировска трагедија“ човека згуснута у неколико позних година, после дугог раздобља у којем су му се отварала сва врата славе и моћи једне беспримерне политичке каријере: седам година шеф покрајинске владе у Рајнланд-Пфалцу, 16 година савезни канцелар, 25 година на кормилу Хришћанско-демократске уније (ЦДУ).
Црне странице животне завршнице започете су бруталном демонтажом човека који је већ постао „споменик“ у сопственој партији. Суочен са афером око мутног финансирања странке и тајних, црних фондова којима је располагао одбијајући да открије дародавца, постао је, наједном, силаском с власти баласт за странку коју је четири пута узастопце водио у тријумфалне походе.

НОЖ У ЛЕЂА Иронијом (његове) судбине прва се, јавно, у тексту објављеном у „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“, од њега дистанцирала (и, по медијима, „зарила му нож у леђа“) његова „девојчица“, тада на положају генералног секретара странке Ангела Меркел, коју је, иначе, у том часу потпуно непознату, на иницијативу последњег премијера Источне Немачке (НДР) Лотара де Мезијера, лансирао у политичку орбиту.
Следио је удар за ударом. Колова дугогодишња супруга Ханелоре, с којом је имао два, у то време одрасла сина, извршила је самоубиство. Разболела се од необичне болести: није смела на светло. Један од синова објавио је књигу у којој је оца представио као лошег родитеља и супруга, бескрајно себичног, с неутаживом жељом за влашћу.
Уз породични бродолом, почело је растакање онога што му је, очигледно, једино и било свето: његове политике. До тада није помишљао на писање мемоара. Био је то за њега исувише захтеван и напоран посао. Требало је, упркос још добром памћењу, претурити брдо разних докумената, како би се, што прецизније, обавила „рекапитулација“ његовог живота, изузетно богате и успешне политичке и државничке каријере. Преломио се кад је чуо експозе новог канцелара, његовог наследника, социјалдемократе Герхарда Шредера. И схватио да је почео обрачун с његовом политичком оставштином.
Заболеле су га посебно, наглашава у тексту његова удовица, Шредерове варијације о једној давнашњој Коловој изјави у којој је, по интерпретацији његовог наследника, бивши канцелар тражио помиловање за себе и генерацију која је рођена касно (а он је рођен 1930) да би могла да сноси одговорност за нацистичке злочине. Знатно млађи Шредер (рођен 1944), образлажући своју политику, сматрао је да нема и не може бити опроштаја ни за „касније рођене“ од одговорности за Холокауст.

НА НИШАНУ ШТАЗИЈА Био је, каже његова удовица, због тога огорчен. И „фалсификован“. Синтагмом о „касније рођеним“ није тражио помиловање и бекство од одговорности. Напротив. Хтео је тиме да каже како је он, рођен 1930, имао срећу да, бивајући још премлад, не учествује у нацистичким злоделима, али довољно одрастао да добро разуме и схвати шта су нацисти, у немачко име, учинили.
Некако у то време усковитлала се и афера о отварању архива источнонемачке тајне службе Штази у чијем се средишту нашао сам Кол. У оставштини тајне службе Ериха Хонекера нашло се 13 „томова“ политички интригантног и „запаљивог“ материјала о западнонемачком канцелару: извештаји агената из Колове непосредне околине, анализе експерата, брдо трака с „пресретнутим“ телефонским разговорима у којима је Кол „сликао“ неке своје сараднике често „веома шокантно“. Уз то су се у оптицају нашле и оптужбе о наводном уништавању „деликатних“ докумената из времена његове владавине.

МЕМОАРИ КАО САМООДБРАНА Све је то учинило да се уздрмани политичар и државник преломи и офанзивно крене у одбрану сопствене политике и, неочекивано, оспораваног места у историји писањем мемоара како би спречио „фабриковање фалсификата“. Није био у стању да то сам обави, и одлучио се да „прелиставање“ свог живота и политичког ангажмана учини уз помоћ неког искусног новинара.
Присетио се Херберта Швана, који се својевремено носио мишљу да напише Колову биографију: Кол га је тада одбио. Овога пута пао је чврст договор. И уговор, укључујући и хонорар. Разрађен је план. Шван ће слушати Колову исповест, коментаре разних докумената и, на основу стенограма, разговоре с многобројним државницима. У 105 сусрета у чувеном бунгалову у Огерсхајму, Коловој приватној кући, од марта 2001. до октобра 2002, снимљено је, на 200 касета, 630 сати драгоценог материјала о „ери Кол“. Практично: историја Савезне Републике Немачке.
Из тог „рудника“ настала су три тома Колових мемоара, под једноставним насловом „Сећања“. У 2.520 страница стало је само 10 одсто онога што је Шван „претурио преко руку“. Требало је „ископати“ још „руде“ за четврти, и завршни, том који је требало да покрије време после пада Берлинског зида и уједињења, до дефинитивног силаска с власти „вечитог канцелара“.

НАПРАСНИ РАСКИД Тешке операције и фатални пад учинили су своје. Направљена је велика пауза. Новинар Шван позван је, да се настави посао, 2008. године. Кол је већ био у инвалидским колицима. Шта се тих дана заиста догађало, остаје неразјашњено. У сваком случају, писац Колових мемоара добио је, неочекивано, посредством поште, отказ. Био је уверен да је то била напрасна одлука „господарице“ Рихтер, а не њеног мужа. Она пак тврди да се Шван, видевши Кола у инвалидским колицама, понашао некоректно и арогантно. Удовица верује да је у том часу више мислио на себе и сопствену корист него на „послодавца“.
После изненадног раскида сарадње уследила су мучна прегањања око снимљених магнетофонских трака и дела докумената. Тај „радни материјал“ налазио се у поседу новинара, који је одбијао да га врати. А онда је експлодирала медијска (и политичка) „бомба“: Шван је најавио излазак из штампе сопствене књиге (њен текст је „срочио“ ортачки с колегом Јенсом Тиманом) о Коловом политичком завештању. Јавност је била, маркетиншки вешто, „заголицана“ интригантним детаљима и најавом да је реч о „аутентичном Колу“.

КОЛОВА ОСВЕТА Колови су „прокључали“ од беса. Бивши канцелар је грозничаво покушао да ургентном тужбом осујети објављивање књиге, тврдећи да новинар грубо крши потписани споразум. А он је предвиђао да се од онога што је чуо и видео ништа не може објавити осим између корица канцеларових мемоара. Поготову не без Колове изричите сагласности. Почео је судски процес који, у различитим инстанцама, још траје. И трајаће, очигледно, до коначне речи Савезног суда.
Најпре је суд у Келну одбио Колов захтев да се забрани штампање бомбастично најављене књиге. Политичка температура се усијала непосредно пред њен излазак из штампе. Медији су, наиме, уз дозволу минхенског издавача, објавили неколико интригантних детаља, а утицајни „Шпигл“ је насловном страном констатовао да је реч о Коловој освети и обрачуну с његовим некадашњим страначким пријатељима и политичким противницима, уз опаску да је у питању „последњи, аутентични и веродостојни поглед бившег канцелара на његову владавину“.
Сјајна реклама за књигу која је, чим се појавила у књижарама и на киосцима, просто планула. За неколико дана продато је 170.000 примерака. Хваљена је на сав глас као незаобилазан и драгоцен историјски документ. Књига је имала, уз Шванов предговор, неколико поглавља. Кол је говорио о самом себи, затим о супрузи Ханелоре, пријатељима, политичким противницима, укључујући и шефове државе Рихарда фон Вајцзекера и Кристијана Вулфа.
Јавност је брујала о његовим немилосрдним судовима и оценама. Највише узбуне изазвале су констатације да Ангела Меркел није знала, за столом и на банкетима, да се „служи ножем и виљушком“. Његов некадашњи пријатељ и министар у свим његовим владама Норберт Блим означен је као „издајник“. Председник покрајинске владе у Доњој Саксонији и потоњи шеф државе Кристијан Вулф испао је „ништарија“. Фридрих Мерц, потенцијални претендент на канцеларски трон, „политички жутокљунац“. Источнонемачким „револуционарима“ порицао је важну улогу у рушењу Берлинског зида и комунизма. Источни блок се „расукао“, рекао је, пред економским колапсом и Горбачовљевом перестројком.
Био је то додатни разлог за нове тужбе. Кол није демантовао политички експлозивне изјаве. Тврдио је, међутим, да оно што је новинару саопштено у поверењу није смело да се без његове сагласности публикује. Тиме је повређено његово право на приватност а интригантни детаљи су „истргнути из контекста“.
На тим аргументима инсистира, у новим судским процесима, његова удовица. Она тврди да је аутор књиге о Коловом политичком завештању злоупотребио Кола као „свог сведока“ у фронталном обрачуну са – самим Колом. Шван, међутим, и даље уверава јавност да је управо у његовој књизи Кол аутентичнији него у мемоарима који су, каже, превише „умивени“.
Удовица је, ипак, последњом, али још не и коначном пресудом, добила делимично задовољење: аутору и издавачу забрањено је прештампавање неких спорних Колових цитата. Мала вајда. То се превасходно односи на електронско издање „провокативне“ књиге, оно штампано је давно распродато. Госпођа Кол Рихтер, међутим, не одустаје. Верује, каже, у правну државу и њену обавезу да заштити приватност Хелмута Кола, „као сваког другог грађанина. Приватно је приватно…“ Жели да њен супруг остане у историји запамћен као велики државник, а не ситничав и осветољубив мали човек…

[/restrict]