Kol i posmrtno isteruje pravdu

Uporna ledi Magbet iz Ogershajma: Udovica Helmuta Kola nastavlja sudski proces koji je nekoliko godina pre smrti započeo „kancelar ujedinitelj“ protiv pisca njegovih memoara – novinar Heribert Švan je, bez Kolove saglasnosti, iz 630 sati snimljenog materijala istrgao njegove intrigantne i osvetničke opaske o nekadašnjim prijateljima, od Angele Merkel do šefova države Riharda fon Vajczekera i Kristijana Vulfa

Na internetu se nedavno pojavio jedan neobičan, intrigantan (opširan, 19 stranica) tekst, koji je izazvao naglašenu pažnju nemačke javnosti. Potpisala ga je (možda i napisala) dr Majke Kol Rihter, dama koja je u jednom času, pre neku godinu, dovela do usijanja političku atmosferu u Berlinu: bila je optužena da je, kao njegova (druga) supruga, „otela“ kancelara Helmuta Kola i stavila ga u „zatočeništvo“.
Gotovo nikog, tvrdilo se, ni od njegovih (nekadašnjih) bliskih saradnika, nije puštala k njemu. Čak ni njegova dva sina. Kad su jednom, nenajavljeno, banuli, naredila je, navodno, obezbeđenju da ih udalji s kapije porodične kuće u Ogershajmu. Događalo se to i pre nego što je nesrećni Kol, padom niz stepenište, postao vezan za invalidska kolica, čime je njena (pre)vlast nad bespomoćnim, nekad jednim od najmoćnijih državnika u svetu, postala totalna.

LEDI MAGBET IZ OGERSHAJMA Jedva uspevajući da nešto, gotovo nerazumljivo (posledica pada i moždanog udara) promuca, Rihterova je postala njegov glasnogovornik, tumač i interpretator. U retkim, pisanim oglašavanjima, isključivo preko stranica (bulevarskog i visokotiražnog) „Bilda“, bilo je, po uverenju njegovih prijatelja, manje Kola, a više njenog „rukopisa“. Neobičan supružnički odnos postao je, najednom, ozbiljna nacionalna tema: planuli su strah i zabrinutost da bi „ledi Magbet iz Ogershajma“ mogla da postane gospodar kancelarove političke ostavštine i „retušira“ (falsifikuje) istoriju!
Mediji su se prisetili slučaja (čuvenog) Vilija Branta i gorkog iskustva njegovih stranačkih prijatelja i poštovalaca sa (ambicioznom) Brantovom udovicom Brigite Zebaher. Zgražavala ih je učestalom interpretacijom njegovih (navodnih) stavova o nekim temama i ličnostima, u kojima nije bilo ničeg socijaldemokratskog, po čemu su nemačka javnost i svet znali, i prepoznavali, „ikonu“ najstarije nemačke političke parije.
Udovica „kancelara ujedinitelja“ se u onom obraćanju javnosti preko interneta, uzimajući kao povod dvogodišnjicu njegove smrti (1930–2017), pojavljuje kao „jedini i autentični“ tumač „onoga što jeste Helmut Kol“ i njegovo (pravo) mesto u istoriji. Stvarni i neposredni povod za njen „izlazak na barikade“ i obračun sa „falsifikovanjem Kola“ jeste intrigantan sudski proces koji je Kol započeo 2012. protiv pisca njegovih memoara, novinara Herberta Švana, i „ojačao“ ga dodatnim argumentima 2014. I još ga, posthumno, vodi: u već spomenutom tekstu, pod naslovom „Zašto tužba“, Rihterova tvrdi da sudski proces, braneći sebe, vodi „lično“ Kol, a ona ga „samo nastavlja“.

[restrict]

FATALNI PAD Čini to, kaže, kao jedina i zakonita Kolova naslednica. On je 2007, pred polazak u bolnicu, na nekoliko teških operacija pozvao notara i testamentarno je odredio da, u slučaju njegove smrti, „brine o njegovoj političkoj ostavštini“. Usledio je potom, 2008, onaj fatalni pad niz stepenice „koji nam je potpuno promenio život“.
Tim padom se, zaista, kompletirala „šekspirovska tragedija“ čoveka zgusnuta u nekoliko poznih godina, posle dugog razdoblja u kojem su mu se otvarala sva vrata slave i moći jedne besprimerne političke karijere: sedam godina šef pokrajinske vlade u Rajnland-Pfalcu, 16 godina savezni kancelar, 25 godina na kormilu Hrišćansko-demokratske unije (CDU).
Crne stranice životne završnice započete su brutalnom demontažom čoveka koji je već postao „spomenik“ u sopstvenoj partiji. Suočen sa aferom oko mutnog finansiranja stranke i tajnih, crnih fondova kojima je raspolagao odbijajući da otkrije darodavca, postao je, najednom, silaskom s vlasti balast za stranku koju je četiri puta uzastopce vodio u trijumfalne pohode.

NOŽ U LEĐA Ironijom (njegove) sudbine prva se, javno, u tekstu objavljenom u „Frankfurter algemajne cajtungu“, od njega distancirala (i, po medijima, „zarila mu nož u leđa“) njegova „devojčica“, tada na položaju generalnog sekretara stranke Angela Merkel, koju je, inače, u tom času potpuno nepoznatu, na inicijativu poslednjeg premijera Istočne Nemačke (NDR) Lotara de Mezijera, lansirao u političku orbitu.
Sledio je udar za udarom. Kolova dugogodišnja supruga Hanelore, s kojom je imao dva, u to vreme odrasla sina, izvršila je samoubistvo. Razbolela se od neobične bolesti: nije smela na svetlo. Jedan od sinova objavio je knjigu u kojoj je oca predstavio kao lošeg roditelja i supruga, beskrajno sebičnog, s neutaživom željom za vlašću.
Uz porodični brodolom, počelo je rastakanje onoga što mu je, očigledno, jedino i bilo sveto: njegove politike. Do tada nije pomišljao na pisanje memoara. Bio je to za njega isuviše zahtevan i naporan posao. Trebalo je, uprkos još dobrom pamćenju, preturiti brdo raznih dokumenata, kako bi se, što preciznije, obavila „rekapitulacija“ njegovog života, izuzetno bogate i uspešne političke i državničke karijere. Prelomio se kad je čuo ekspoze novog kancelara, njegovog naslednika, socijaldemokrate Gerharda Šredera. I shvatio da je počeo obračun s njegovom političkom ostavštinom.
Zabolele su ga posebno, naglašava u tekstu njegova udovica, Šrederove varijacije o jednoj davnašnjoj Kolovoj izjavi u kojoj je, po interpretaciji njegovog naslednika, bivši kancelar tražio pomilovanje za sebe i generaciju koja je rođena kasno (a on je rođen 1930) da bi mogla da snosi odgovornost za nacističke zločine. Znatno mlađi Šreder (rođen 1944), obrazlažući svoju politiku, smatrao je da nema i ne može biti oproštaja ni za „kasnije rođene“ od odgovornosti za Holokaust.

NA NIŠANU ŠTAZIJA Bio je, kaže njegova udovica, zbog toga ogorčen. I „falsifikovan“. Sintagmom o „kasnije rođenim“ nije tražio pomilovanje i bekstvo od odgovornosti. Naprotiv. Hteo je time da kaže kako je on, rođen 1930, imao sreću da, bivajući još premlad, ne učestvuje u nacističkim zlodelima, ali dovoljno odrastao da dobro razume i shvati šta su nacisti, u nemačko ime, učinili.
Nekako u to vreme uskovitlala se i afera o otvaranju arhiva istočnonemačke tajne službe Štazi u čijem se središtu našao sam Kol. U ostavštini tajne službe Eriha Honekera našlo se 13 „tomova“ politički intrigantnog i „zapaljivog“ materijala o zapadnonemačkom kancelaru: izveštaji agenata iz Kolove neposredne okoline, analize eksperata, brdo traka s „presretnutim“ telefonskim razgovorima u kojima je Kol „slikao“ neke svoje saradnike često „veoma šokantno“. Uz to su se u opticaju našle i optužbe o navodnom uništavanju „delikatnih“ dokumenata iz vremena njegove vladavine.

MEMOARI KAO SAMOODBRANA Sve je to učinilo da se uzdrmani političar i državnik prelomi i ofanzivno krene u odbranu sopstvene politike i, neočekivano, osporavanog mesta u istoriji pisanjem memoara kako bi sprečio „fabrikovanje falsifikata“. Nije bio u stanju da to sam obavi, i odlučio se da „prelistavanje“ svog života i političkog angažmana učini uz pomoć nekog iskusnog novinara.
Prisetio se Herberta Švana, koji se svojevremeno nosio mišlju da napiše Kolovu biografiju: Kol ga je tada odbio. Ovoga puta pao je čvrst dogovor. I ugovor, uključujući i honorar. Razrađen je plan. Švan će slušati Kolovu ispovest, komentare raznih dokumenata i, na osnovu stenograma, razgovore s mnogobrojnim državnicima. U 105 susreta u čuvenom bungalovu u Ogershajmu, Kolovoj privatnoj kući, od marta 2001. do oktobra 2002, snimljeno je, na 200 kaseta, 630 sati dragocenog materijala o „eri Kol“. Praktično: istorija Savezne Republike Nemačke.
Iz tog „rudnika“ nastala su tri toma Kolovih memoara, pod jednostavnim naslovom „Sećanja“. U 2.520 stranica stalo je samo 10 odsto onoga što je Švan „preturio preko ruku“. Trebalo je „iskopati“ još „rude“ za četvrti, i završni, tom koji je trebalo da pokrije vreme posle pada Berlinskog zida i ujedinjenja, do definitivnog silaska s vlasti „večitog kancelara“.

NAPRASNI RASKID Teške operacije i fatalni pad učinili su svoje. Napravljena je velika pauza. Novinar Švan pozvan je, da se nastavi posao, 2008. godine. Kol je već bio u invalidskim kolicima. Šta se tih dana zaista događalo, ostaje nerazjašnjeno. U svakom slučaju, pisac Kolovih memoara dobio je, neočekivano, posredstvom pošte, otkaz. Bio je uveren da je to bila naprasna odluka „gospodarice“ Rihter, a ne njenog muža. Ona pak tvrdi da se Švan, videvši Kola u invalidskim kolicama, ponašao nekorektno i arogantno. Udovica veruje da je u tom času više mislio na sebe i sopstvenu korist nego na „poslodavca“.
Posle iznenadnog raskida saradnje usledila su mučna preganjanja oko snimljenih magnetofonskih traka i dela dokumenata. Taj „radni materijal“ nalazio se u posedu novinara, koji je odbijao da ga vrati. A onda je eksplodirala medijska (i politička) „bomba“: Švan je najavio izlazak iz štampe sopstvene knjige (njen tekst je „sročio“ ortački s kolegom Jensom Timanom) o Kolovom političkom zaveštanju. Javnost je bila, marketinški vešto, „zagolicana“ intrigantnim detaljima i najavom da je reč o „autentičnom Kolu“.

KOLOVA OSVETA Kolovi su „proključali“ od besa. Bivši kancelar je grozničavo pokušao da urgentnom tužbom osujeti objavljivanje knjige, tvrdeći da novinar grubo krši potpisani sporazum. A on je predviđao da se od onoga što je čuo i video ništa ne može objaviti osim između korica kancelarovih memoara. Pogotovu ne bez Kolove izričite saglasnosti. Počeo je sudski proces koji, u različitim instancama, još traje. I trajaće, očigledno, do konačne reči Saveznog suda.
Najpre je sud u Kelnu odbio Kolov zahtev da se zabrani štampanje bombastično najavljene knjige. Politička temperatura se usijala neposredno pred njen izlazak iz štampe. Mediji su, naime, uz dozvolu minhenskog izdavača, objavili nekoliko intrigantnih detalja, a uticajni „Špigl“ je naslovnom stranom konstatovao da je reč o Kolovoj osveti i obračunu s njegovim nekadašnjim stranačkim prijateljima i političkim protivnicima, uz opasku da je u pitanju „poslednji, autentični i verodostojni pogled bivšeg kancelara na njegovu vladavinu“.
Sjajna reklama za knjigu koja je, čim se pojavila u knjižarama i na kioscima, prosto planula. Za nekoliko dana prodato je 170.000 primeraka. Hvaljena je na sav glas kao nezaobilazan i dragocen istorijski dokument. Knjiga je imala, uz Švanov predgovor, nekoliko poglavlja. Kol je govorio o samom sebi, zatim o supruzi Hanelore, prijateljima, političkim protivnicima, uključujući i šefove države Riharda fon Vajczekera i Kristijana Vulfa.
Javnost je brujala o njegovim nemilosrdnim sudovima i ocenama. Najviše uzbune izazvale su konstatacije da Angela Merkel nije znala, za stolom i na banketima, da se „služi nožem i viljuškom“. Njegov nekadašnji prijatelj i ministar u svim njegovim vladama Norbert Blim označen je kao „izdajnik“. Predsednik pokrajinske vlade u Donjoj Saksoniji i potonji šef države Kristijan Vulf ispao je „ništarija“. Fridrih Merc, potencijalni pretendent na kancelarski tron, „politički žutokljunac“. Istočnonemačkim „revolucionarima“ poricao je važnu ulogu u rušenju Berlinskog zida i komunizma. Istočni blok se „rasukao“, rekao je, pred ekonomskim kolapsom i Gorbačovljevom perestrojkom.
Bio je to dodatni razlog za nove tužbe. Kol nije demantovao politički eksplozivne izjave. Tvrdio je, međutim, da ono što je novinaru saopšteno u poverenju nije smelo da se bez njegove saglasnosti publikuje. Time je povređeno njegovo pravo na privatnost a intrigantni detalji su „istrgnuti iz konteksta“.
Na tim argumentima insistira, u novim sudskim procesima, njegova udovica. Ona tvrdi da je autor knjige o Kolovom političkom zaveštanju zloupotrebio Kola kao „svog svedoka“ u frontalnom obračunu sa – samim Kolom. Švan, međutim, i dalje uverava javnost da je upravo u njegovoj knjizi Kol autentičniji nego u memoarima koji su, kaže, previše „umiveni“.
Udovica je, ipak, poslednjom, ali još ne i konačnom presudom, dobila delimično zadovoljenje: autoru i izdavaču zabranjeno je preštampavanje nekih spornih Kolovih citata. Mala vajda. To se prevashodno odnosi na elektronsko izdanje „provokativne“ knjige, ono štampano je davno rasprodato. Gospođa Kol Rihter, međutim, ne odustaje. Veruje, kaže, u pravnu državu i njenu obavezu da zaštiti privatnost Helmuta Kola, „kao svakog drugog građanina. Privatno je privatno…“ Želi da njen suprug ostane u istoriji zapamćen kao veliki državnik, a ne sitničav i osvetoljubiv mali čovek…

[/restrict]