Почетна / Србија / Мртав човек хода

Мртав човек хода

Зашто би процес приступања Европској унији могао да се претвори у процес одступања?

Запрепашћујуће је недовољно пажње, и још мање дискусије, у српској јавности изазвала одлука Европске уније да превари Северну Македонију и Албанију иако се та превара директно тиче и наше будућности. Заправо, да председник Србије Александар Вучић није осетио потребу да се похвали својом далековидошћу – „Ја сам то једини говорио… Томе сам трезвено приступао и разумео сам шта ће да се догоди и указивао сам на то…“ – и да потом у интервјуу бечком „Стандарду“ није упитао „шта ми добијамо (у замену за признање Косова)? Могуће чланство у ЕУ за 10 година? А ко нам то гарантује? Да ли ће то бити онаква гаранција какву је добила Северна Македонија, којој је било обећано да ће бити отворени приступни преговори?“, читав би овај северномакедонско-албански случај који раскринкава и нашу европску будућност у нашој јавности прошао, безмало, без икаквог коментара.
И скоро да је задивљујуће то сагласје у неразумевању (или прикривању) значаја одлуке лидера Европске уније какво су – уз цитирани изузетак – постигли и представници власти и опозиције, и медији који су под контролом власти и сви остали који су против ње. Сви су се направили као да нам се ништа битно није догодило упркос томе што је – подсећамо да бисмо илустровали колико овај мањак пажње није нормалан – у новој Стратегији безбедности Републике Србије наше приступање Европској унији проглашено за један од наших главних националних интереса и приоритета. Као да Европска унија има такву намеру…

УСАГЛАШАВАЊЕ У БРИСЕЛУ Врхушка Европске уније, елем, прошле недеље у Бриселу успела је да се поново не договори о отварању приступних преговора са Северном Македонијом и Албанијом, и то упркос позитивној препоруци Европске комисије, десетој по реду у случају Северне Македоније и другој за Албанију.
С тим у вези, пре него што пређемо на остале, један узгредан али суштински важан детаљ јер открива праву природу ЕУ интеграција. И нехотице је на њега скренуо пажњу одлазећи шеф ЕК Жан-Клод Јункер: „Овде се не ради о томе да ли су ове земље спремне да уђу у ЕУ него да ли су испуниле услове за почетак преговора. Неке земље чланице сматрају да тих услова нема.“
Зашто је ово важније него што – можда – на први поглед делује? Зато што уверљиво показује да приступање Европској унији ипак није математички прецизан, егзактан дакле процес с јасно утврђеним правилима, као што нас иначе убеђују, ево, већ деценијама, него је реч о потпуно арбитрарном низу чинова у коме кандидати искључиво зависе од добре воље чланица ЕУ. Да је, наиме, другачије, не би једни могли да сматрају да су услови испуњени, а други не; насупрот томе, као што је познато, један плус један јесте једнако два, а свако ко се усуди да сматра нешто друго може само да понавља први разред основне школе.
У сваком случају, након што је погазила вољу народа изражену на референдуму и променила име – упадљивији је пример (Северне) Македоније па га зато истичемо у већој мери него албански – држава чији је главни град Скопље била је, сад цитирамо лондонски „Гардијан“, „наведена да поверује како ће јој бити отворен пут ка чланству у ЕУ“.
Северној Македонији и Албанији то је требало да се догоди у јуну ове године – писали смо о томе у тексту „Шарена лажа“, сада је све још горе него тада – међутим, уместо отварања преговора добили су саопштење Европске уније у коме им је обећано да ће „јасна и суштинска одлука бити донета што пре могуће, а не касније од октобра 2019“.
Ех. Тада, у јуну, пред надама Северне Македоније и Албаније да ће добити тај датум почетка преговора о евентуалном прикључењу Европској унији, у коме виде некакву наду за своју будућност а није нам јасно зашто, испречио се вето Немачке и Француске. Овог пута им је пресудио вето Француске, којој су припомогле Данска и Холандија. Остали су били за, неки су били наклоњенији Северној Македонији него Албанији, али „пет или шест чланица“ (цитира портал „Политико“ своје дипломатске изворе) успротивиле су се њиховом раздвајању премда уопште није јасно ни зашто су спојене, тек, окрени-обрни, и једна и друга поново су преварене.
Штавише, после преговора који су потрајали до дубоко у ноћ између прошлог четвртка и петка, лидери ЕУ „на крају нису успели да дођу чак ни до договора о благој изјави која ће понудити охрабрење и одложити формалну одлуку“ („Политико“), већ су „чланице ЕУ успеле да се договоре тек да почетак преговора са ове две земље размотре идуће године“, како сумира „Дојче веле“. Усаглашена верзија, која је у односу на јунску унапређена утолико што је нешто поштенија, то јест отворенија, гласи: „Европски савет вратиће се питању проширења пре самита ЕУ – Западни Балкан у Загребу у мају 2020.“
Дакле, за разлику од јуна, Северна Македонија и Албанија сад нису добиле чак ни обећање, макар и лажно.

ПОЧЕТАК КРАЈА? Непосредна жртва оваквог исхода испао је премијер Северне Македоније Зоран Заев који је најавио оставку и следе му неизвесни избори наредног априла – тиме је још и добро прошао у односу на оно што је заслужио због свега што је учинио да би његова земља добила датум који није добила а заузврат је жртвовала своје име – но то је његов а он је њихов проблем, док нас превасходно занима проблем наших ЕУ интеграција. Отуда, уосталом, и сва ова прича.
Јер, упитао је (реторички) немачки „Дојче веле“ после онога што се догодило у Бриселу: „Почетак краја ширења ЕУ?“
„Порука коју су Албанија и Северна Македонија, али и Србија, Црна Гора, БиХ и Косово добили јесте да нису добродошли – шта год да ураде“, цитирана је Александра Штиглмајер из Европске иницијативе за стабилност.
И како оспорити ову оцену ако знамо да је бивша Македонија жртвовала све што је од ње затражено па је на крају добила само шипак који не укључује чак ни обећање лудом радовање.

МАКРОНОВА ФОРМУЛА Али ситуација је кудикамо до знатно комплекснија.
Бечки „Стандард“ наиме, а није једини, указује да „Француска, Холандија и Данска инсистирају на свом тврдом становишту: нема више проширења ЕУ пре њених унутрашњих реформи“.
„Политико“ указује и да је на својој завршној конференцији за медије, после самита у Бриселу, француски председник Емануел Макрон објашњавао да „читав процес (проширења) мора да буде реформисан пре него што иједна земља крене на вишегодишње приступно путовање, те да ЕУ мора да ревидира незграпне структуре за доношење одлука како би могла да прими нове чланице“.
Саму процедуру проширења француски председник описао је као „бизаран тип односа“ – а познато је да Макрон има завидно искуство у тој врсти односа па његове речи и из тог разлога носе нарочиту тежину – и успут наговестио шта би у том погледу требало променити: „Мислим да морамо да реформишемо ову процедуру, која је у овом моменту нереверзибилна.“
Цитирајући неименованог француског дипломату, портал „ЕУ обзервер“ наводи и додатне детаље Макронове формуле: „Желели бисмо да Европска комисија предложи нову методологију преговора о приступању која би их учинила мање технократским, више политичким, и реверзибилним.“
Што у преводу значи – да не буде да нисмо упозорили – да статус кандидата и почетак преговора, осим што се не одобравају никоме више, могу бити и одузети – то је реверзибилност процеса која се спомиње – а одлука о одузимању неће бити мерена разноразним техничким критеријумима као досад, већ спремношћу кандидата на испуњавање политичких услова, да не кажемо уцена.
Додајмо и да је овај француски предлог немачка канцеларка Ангела Меркел дочекала добродошлицом: „Изражена је жеља, поготово Француске, коју сам подржала, да процедуре буду транспарентније, а да почетак преговора не значи и њихов успешан завршетак. Радићу на томе у наредном периоду.“
Колико ће овај процес рада на томе потрајати, остаје да се види. А наредни период могао би да потраје поприлично, имајући у виду да чланице ЕУ не успевају да се договоре ни око састава нове Европске комисије – неће бити изабрана 1. новембра као што је планирано, што значи да ће комисија Жан-Клода Јункера наставити да се тетура још неко време, но макар је у томе Јункер експерт – а није се много одмакло ни у преговорима о вишегодишњем буџету ЕУ јер Немачка и њој слични не желе да у заједнички буџет уплате оно што траже Француска и њој слични. Што ће им, засигурно, повећати жељу за даљим проширењем њихове уније, као да она већ није довољно дисфункционална.
Према томе, наравоученије је јасно таман колико је нејасно што се о њему у нашој јавности не разговара у мери у којој ово питање заслужује. Процес проширења Европске уније, све и ако није формално проглашен мртвим, налази се у стању живог леша који ће, усвоји ли се Макронова идеја о реверзибилности процеса интеграција, пре проходати унатрашке неголи и макац унапред. А при томе је Европска унија и на делу показала да њена обећања не вреде ни колико да се мачку окаче о реп.
Не значи ли све ово да је дошло крајње време за преиспитивање наших националних интереса и приоритета? И зашто се о овоме упорно и на све стране ћути?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *