Мање позоришта, више монотоније

После 53. Битефа

Главни програм фестивала ове године био је у знаку просечних сценских остварења

Програм овогодишњег, 53. Битефа имао је два прецизно одвојена дела: позоришни, јер је обухватао уистину театарске представе, од којих смо неке већ видели, и онај који је претежно садржао плесне спектакле различитих профила, међу којима су се нашле и кореографске инсталације.
Главни програм отпочео је 18. септембра на Великој сцени Народног позоришта представом Орест у Мосулу, у режији Мила Рауа. Ради се о адаптацији Есхилове Орестије, с тим, како каже редитељ, што смо видели измењен лик Ореста, који се из туђине враћа заједно са својим љубавником Пиладом (та веза је део редитељске адаптације!) да по налогу бога Аполона освети смрт свога оца Агамемнона. Редитељ је до сценске поставке ове античке драме дошао трагајући за решењем трећег дела трилогије, који се бави приказом помиловања и рађања демократије, као и питањем како прекинути круг насиља, јер то је једна од средишњих тема драме и у исти мах кључ за настанак ове представе која има такав наслов зато што је постављена у Мосулу, ирачком граду који је ослобођен тек пре годину и по дана, када је престао бити престоница Исламске државе. „Желели смо да је управо ту поставимо и уз суделовање тамошњих глумаца изведемо у региону и граду у којем сва та горућа питања чекају одговоре. То су питања правде и демократије и то је суштина ове представе“, истиче Рау и додаје: „Али суштина представе је да нема новог система, нема нове демократије, нема нових богова, већ имамо само нови круг жртава.“
Извођење ове представе било је на београдској представи донекле осујећено изостанком ирачких глумаца, који нису могли да пођу на турнеју, што је допринело да филмска пројекција постане доминантна а тако и приказ скоро читаве сценске акције пригуши филмском пројекцијом разоренога града.
Представа Историја насиља, по тексту Едуара Луија у режији Томаса Остермајера и у извођењу позоришта „Шаубине“ у Берлину, приказана је у Позоришту на Теразијама. Не оспоравајући уметнички домет овог извођења, ипак морамо констатовати да смо гледали и боље Остермајерове представе.
У традицији Битефа је излазак из класичних позоришних дворана. Ове године, у главном програму који је садржао укупно 12 представа, имали смо такорећи једнак број извођења како оних у салама београдских позоришта (6), толико и оних у хали Луке Београд (5), с тим што се једна представа изводила на београдским улицама. Реч је о остварењу Београд на даљински у извођењу немачко-швајцарског ансамбла „Римини протокол“ – према концепту Штефана Кегија, у режији Антона Роуза.
Од представа на Битефу приказаних ове године у Луци Београд свакако је највише пажње побудила Али: Страх једе душу Рајнера Вернера Фасбиндера (текст адаптирао Милан Марковић Матис), у извођењу Драме СНГ из Љубљане (приказана 23. и 24. септембра). Приповеда о љубавној вези између старије удовице, госпође Еми и Мароканца Алија, младог гастарбајтера до које долази у Минхену 1974. године. У минуциозно вођеној режији Себастијана Хорвата, глумица Наташа Барбара Грачнер убедљиво је интерпретирала госпођу Еми, која се градећи суздржаност у односу према партнеру труди да прикрије емоције које су овладале њеним бићем, као и властиту зебњу и страх од неизвесности шта ће се изродити из љубавне везе са знатно млађим Мароканцем. Такође, у свему равноправан партнер био јој је Изток Драбик Југ као Али, који је дискретном глумом успео да испољи изразе љубавне заинтересованости и сузбије било какве претпоставке о свом користољубљу у љубавном односу с госпођом Еми. Редитељ је сместио протагонисте да скоро све време седе у публици или на уском простору апартно конструисаном у хали Луке Београд, док су наратори прецизно али објективно пратили и коментарисали не само ток сценског збивања и поступке глумаца него и однос и реаговање гледалаца на драмску радњу. У свему – била је то једна добро изведена представа, не без разлога награђена главним фестивалским признањем – гран-пријем „Мира Траиловић“.
Ипак, не можемо се отети утиску да је главни програм овогодишњег Битефа, сагледан у целини, био у знаку просечних остварења.