ЕНГЛЕЗИ ТРОШЕ СТОТИНЕ ХИЉАДЕ ФУНТИ ЗА ПУЧ

Деветнаест година касније: Да ли се 5. октобра 2000. поновио 27. март 1941 (2)

Пише Иван Миладиновић

На списку оних које су стимулисали енглески обавештајци налазиле су се политичке странке и њихови лидери, дневни листови, радио-станице, Удружење старих ратника, Српски културни клуб, масонске ложе и многи угледни појединци

Након брзе капитулације Француске јуна 1940. године у рату против Tрећег рајха остала је још само Велика Британија. Тадашње процене су говориле да су њихове шансе да изађу као победници минималне. Стога није ни чудо што су се британски политичари и дипломате свим средствима трудили да у овај сукоб увуку неку неутралну земљу на своју страну без обзира коју би цену та држава морала да плати. Наравно, у овом свом науму представници Гордог Албиона нису искључивали и војне ударе.
Тако од краја 1940. Београд постаје право дипломатско бојиште. Југословенска влада и кнез Павле тактизирају, али ближи се тренутак у којем ће коначно морати да се одлуче. Уласком војске Трећег рајха у Румунију, касније и у Бугарску, свима постаје јасно да ће се Немци и Италијани ускоро спојити у Грчкој. Обруч фашизма стеже се све више. Хитлерови генерали су све гласнији. Негодују код Фирера „како се према Југославији понаша као према некој примадони“. Постаје јасно да нико, па ни кнез Павле, неће успети да сачува швајцарску неутралност усред ратоборног Балкана. А кнез је опет пред дилемом: или да прихвати пакт или да уђе у рат с Немачком. Покушава код Роналда Кембела, британског амбасадора у Београду, да измоли евентуалну енглеску помоћ. Није добио одговор. Енглези га уверавају како балканске државе Југославија, Грчка и Турска могу саме да се супротставе Немачкој, Италији, Мађарској, Бугарској…
Покушава још једном да преко Рима избегне потписивање Тројног пакта. Мусолини предлаже нови уговор који би био довољан корак приближавања Југославије силама Осовине и да на тај начин остане изван рата и да јој се не постави захтев за улазак у пакт. Кнез именује специјалног тајног саветника др Владислава Стакића, који се 4. фебруара 1941. у Барију среће с Дучеом и добија крајње изненађујућу поруку за кнеза Павла: „Ја нудим Југославији пријатељство…“
Мусолини је писмено образложио своју понуду о формирању савеза и дословце пише кнезу намеснику: „Италија жели да Солун припадне Југославији… Ја нудим Југославији измену југословенског становништва у Истри за албанско становништво у Југославији. То је нарочито важно за вас Србе, јер би на тај начин посрбили ваше Косово, чије је становништво претежно албанско, а које за вас Србе има толику историјску и националну важност…“
Павле понуду одбија речима: „Нуди грчки Солун, а не даје нам наш Задар.“ У заоставштини кнеза сачувано је писмо грчког премијера Метаксаса, који је био фасциниран обећањем кнеза намесника да Југославија никада неће издати „закон части и своје славне традиције“.

ХИТЛЕР МЕЊА ТАКТИКУ Вођа Рајха позвао је Драгишу Цветковића и Александра Цинцар-Марковића у Салцбург, 14. фебруара. После мање анализе ситуације у Европи, захтевао је да Југославија одмах уђе у Тројни пакт. Представници Владе нису прихватили, јер је то захтевало политичку и војну сарадњу. Али Хитлер одједном све збуњује: Не тражи војну сарадњу. Не тражи пролаз за трупе, не тражи ништа због чега би Југославија угрозила неутрални статус. Силе Осовине „гарантују територијални и политички интегритет и неће учинити ништа што би угрозило Југославију и њен национални понос“.
До коначног расплета ситуације „очи у очи“ долази 1. марта 1941. када је кнез Павле био принуђен да посети фирера у његовом омиљеном летовалишту Берхтесгардену. Том приликом у крајње неугодном разговору за кнеза било му је речено да ће, након избацивања британских снага из Грчке, Немачка на лето напасти СССР и уништити бољшевизам. Двадесет пет дана касније, 25. марта 1941, Рибентроп и Цветковић у Хотелу „Белведер“ у Бечу потписују документ о приступу Краљевине Тројном пакту. То се у том тренутку може сматрати максималним дипломатским успехом југословенске дипломатије у вртлогу Другог светског рата. Четрдесет и осам сати доцније на београдским улицама осванула је парола „Боље гроб него роб“.

ЛОНДОН ТРОШИ 100.000 ФУНТИ Данас постоји довољно непобитних доказа и аутентичних докумената да су британске тајне службе у Београду биле ангажоване на припреми и извођењу пуча. У лето 1940. године из Букурешта у Београд стиже Томас Мастерсон, искусни стручњак за „неџентлменско ратовање“. Мастерсон је у јуну 1940. основао једну потпуно независну новинарску агенцију, која је била позната као „Британова“. Ставио је под контролу готово све новине и радио (у управи је био масон Михајло Константиновић, а у уредништву неколико његових људи). Из је Београда подгревана антинемачка и превратничка атмосфера, и ширило се добро расположење према Британији и њеним савезницима.
Агенти „секције Д“ исплаћивали су сараднике по Београду. Од новина до политичких странака. Земљорадничка странка добијала је 5.000 фунти месечно, неке дневне новине, попут „Правде“ имале су 150.000 динара месечно, а неке друге узимале су апанажу у натури, односно у олову без кога је био незамислив штампарски слог. На листи је била и Самостална демократска странка Светозара Прибићевића, којој су такође исплаћиване значајне суме, а један од њених лидера Срђан Будисављевић био је члан владе. Затим и Удружење старих ратника, те Сељачка странка Драгољуба Јовановића. Два енглеска извора спомињу да су фунте одлазиле и на рачун Српског културног клуба Слободана Јовановића и Драгише Васића.
Двадесет седми је март 1941. године. Из британске амбасаде у Београду шаље се телеграм за Лондон који потписује Черчилов специјални обавештајац Џорџ Тејлор:
„А. Пуч извршен под неспорним вођством Симовића и његовог помагача Мирковића и извесног броја официра. Генерали нису били укључени у заверу. Пуч су извели капетани, мајори и потпуковници.
Б. Милош Трифуновић, из радикалне странке, обавестио нас је о завери, али смо морали чврсто да му обећамо да ћемо о томе ћутати. Обећао је да ће нас обавестити 12 часова пре планираног пуча да бисмо могли да вам пошаљемо ту информацију. Међутим, пуч је нешто раније извршен јер је кнез Павле синоћ отишао у Љубљану.
Ц. У привремену владу ушла су два генерала: Симовић, као председник, и Илић, као министар војске, и вође Земљорадничке, Радикалске, Демократске и Националне странке. С њима смо у најтешњем контакту. Словеначки и хрватски министри замољени су да, засада, остану у Влади.
Д. Милош Тупањанин није ушао у владу, али је као представнике Земљорадничке странке именовао Гавриловића, Чубриловића и Даковића.
Е. Мастерсон је изванредно обавио посао и заслужује највећу могућу похвалу…“
Из овог телеграма Џорџа Тејлора, специјалног агента, кога је лично Черчил крајем 1940. послао у Београд да организује рад СОЕ, пуч су уз директне инструкције из Лондона водила двојица првака великих српских странака: радикал Миша Трифуновић и Милош Тупањанин из Земљорадничке странке.
Дан после изведеног пуча идејном творцу „југословенског спасавања душе“ Винстону Черчилу јавио се и шеф операција СОЕ у Југославији Хју Далтон:
„Јануара ове године одлучио сам да пошаљем на Балкан мајора Џона Тејлора који га веома добро познаје. Од свих његових акција најважнија је да је наставио добро уходани рад у Југославији на подстицању југословенских опозиционих странака да на Владу врше притисак у корист наше земље.
Од како сам преузео СОЕ у Југославији потрошили смо најмање 100.000 фунти стерлинга. Новац је, углавном, отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања, укључујући и награде за повремене мање саботаже. Успели смо да образујемо и резервни фонд од шеснаест милиона динара који би се користио у случају да упутнице из Лондона не могу да буду достављене. Мислим да смо добили добру противвредност за уложени новац! Захваљујући овом новцу наши агенти су били у могућности да одржавају пријатељске везе с главним Југословенима расположеним против сила Осовине (као што су Тупањанин из Земљорадничке странке и Трифуновић из Народне одбране), а наше агенције за тајну пропаганду непрестано су подстицале народну жељу да пружи отпор. Пуч је био успешан. Надајмо се да ће и крајњи ударац бити исти.“

КУПЉЕНА РЕВОЛУЦИЈА Најтрагичније је ипак што је све ово, укључујући и планове за терористичке акције по земљи, њен председник владе Драгиша Цветковић сазнао девет година касније, и то после мемоара Винстона Черчила. Цветковић, 4. фебруара 1950. године, пише кнезу Павлу: „Ваше Краљевско височанство,
Свакако сте већ читали Черчилове мемоаре (’Фигаро’, 2. и 3. фебруар) и видели како је у нашем случају врло опрезно наступио, избегавајући да говори о свим оним деликатним моментима, који оправдавају наш поступак. Али то не значи да треба да ћутимо. Сви наши пријатељи саветују ми да дам детаљан одговор и попуним ону празнину, која оправдава у потпуности наш став, а преко које је Черчил ћутке прешао.
У мемоарима има и неистина, на пример, да смо Немцима дозволили употребу железница, а да је краљ Петар, сутрадан после пуча побегао из Двора преко крова и присајединио се пучистима. Симпатичан је пасус који говори о посети Донована и алузија на ову посету. Када се то доведе у везу с телеграмом, који је упутио Кембел после потписа пакта, онда је пуч потпуно објашњен. Ја сам лично задовољан његовим излагањем јер се јасно види да у нашем питању није савесно поступио…“
У архиву кнеза Павла налазе се многа писма сер Сесила Перота, васпитача краља Петра Другог, који 12. јануара 1977. године одржао предавање на тему: „Залазак једне династије“ (Карађорђевића). Сер Перот је казао: „Крајем марта 1941. навратио сам до мог старог универзитета у Кембриџу. Ту у друштву мојих ранијих професора и колега, повео се разговор о државном удару у Београду. Неколико од присутних наставника изјавило је: ’Нису Југословени извршили пуч, него ми.’ Упитао сам ко су ’ми’? Одговор је гласио: ’Ми, СОЕ, или британска тајна служба под управом министарства за психолошко ратовање.’“

СТАЉИНОВИ ПРСТИ У БЕОГРАДУ Неселективно отварање архива, а та пракса је присутна у готово целом свету, без обзира на законске обавезе да сва документа буду доступна јавности, поготово научној, после педесет година, оставља нерасветљене многе кључне догађаје из новије политичке историје. Данас је јасно да је и Стаљин, поред Британаца, имао своје прсте у мартовским догађајима и обарању Кнеза Павла и увлачењу Југославије у ратне страхоте. Иако је совјетска дипломатија, као немачки савезник, формално заузимала негативан став о пучу, накнадно отворени документи откривају да је учешће СССР-а у припреми преврата 27. марта 1941. био први историјски корак у каснијем савезу западних сила и СССР-а. И ту заправо лежи корен њиховог савезништва са западним земљама у победи над нацизмом 1945. године.

Присуство Мустафе Голубића, и његове активности од фебруара до јуна када је ухапшен, још није истражено. За Драгишу Васића се зна да је сарађивао са службама у амбасади Виктора Андрејевича Плоткина, првог и јединог совјетског дипломатског представника у Краљевини Југославији. Посебно је мало података о Божину Симићу да би се расветлила његова улога. Зна се да је био црнорукац и да је после Првог светског рата емигрирао и живео у Паризу. Тридесетих година се враћа у Београд и има запажену улогу у активностима Српског културног клуба. Кнез Павле га шаље 1940. године у Москву да би посредовао у успостављању дипломатских односа са СССР-ом. Симић је добро познавао генерала Симовића. Одмах после пуча Симић и Голубић су отпутовали у Москву и заједно с амбасадором Миланом Гавриловићем и војним аташеом Жарком Поповићем присуствовали су потписивању пакта о пријатељству са Совјетским Савезом 6. априла 1941. највероватније у часу када су немачки авиони већ полетели на Београд.
Министар Двора Милан Антић забележио је понешто о Симићу. „Учио је совјетског посланика Плотњикова да игра ’санса’, не ради саме игре већ ради конспирације. Приликом игре, мешањем карата, дељењем итд. може да се потури шта се хоће и сазна шта се хоће… Симић је био искрен пријатељ Совјета. Слушао је Лењина који је за њега пријатељ човечанства и спасилац људског рода, врста Исуса без мистике божанства..“
Антић је записао и да је Божин Симић 26. марта стигао из Москве и да је затражио аудијенцију код кнеза Павла. Није био примљен. „Био је у дослуху са Симовићем“, сведочи Антић. „Посетио је Симовића и обавестио га о совјетском расположењу да закључе споразум с Југославијом. Можда је то утицало на Симовића да те ноћи, између 26. и 27. марта, изврши државни удар.“

ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ РАДИ ЗА РУСЕ Професор Борис Старков, из Санкт Петербурга, открио је да је Стаљин још крајем 1940. године имао информацију да група официра у Београду спрема државни преврат, и да ће они на чело земље довести људе који су просовјетски оријентисани. Одмах је активирао Одељење за међународне везе Коминтерне, које се бавило обавештајним радом, и тражио да се појача пратња југословенских политичара и официра. Шефу НКВД Берији наређују да пошаље за Београд специјално обучене официре, обавештајце. На челу те групе био је пуковник Зубов, кога је Стаљин послао у главни град Југославије као свог изасланика. Зубов је од Стаљина добио огромну количину новца којом је требало да додатно „убеди“ заверенике да је њихова идеја о преврату исправна и да имају чиме да финансирају државни удар.
Долазак Зубова у Београд био је толико тајан да о томе није био обавештен ниједан резидент. Одмах по доласку у Београд совјетски пуковник се обратио свом колеги, такође обавештајцу и пуковнику Драгољубу Дражи Михаиловићу, иначе сараднику совјетске војне обавештајне службе од 1937. године, и од њега, као поузданог човека, затражио додатне информације о предстојећем војном пучу.
Међутим, Дража Михаиловић дао му је доста обесхрабрујуће податке. Рекао му је да је упознат с том идејом, али да је реч о групи официра авантуриста који су жељни славе и новца и да они не располажу стварном снагом да ураде нешто озбиљније и да се не налазе на правим командним местима с којих је могуће извести државни удар.
После неколико сусрета с Дражом, Зубов одлучује да се врати за Москву и да повуче целу своју групу, упркос изричитој Стаљиновој наредби да ступи у контакт с превратницима и да им преда новац. По доласку у Кремљ Зубов се нашао у прилици да лично осети сву Стаљинову непредвидљивост. Уместо да га похвали што је велики новац вратио назад, Стаљин је потез Зубова оценио као „напуштање бојног поља“ и уопште није уважио оцену Драже Михаиловића да је реч о групици авантуриста и затражио је да се Зубов одмах ухапси и осуди. Несрећни пуковник добио је десет година робије.

У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ:
Припреме за 5. октобар трајале месецима: И магарац натоварен златом обара сваку власт