Трећи светски рат је почео у Србији

Сведочанство Александра Зиновјева зашто западоиди, који су произвели два светска оружана сукоба, не могу да одустану од наставка Хладног рата другим средствима

Када је у последњој деценији прошлог миленијума почело разарање земље у којој смо живели, и када су Београдом тутњале екипе светских медија, одједном смо се суочили с „независним новинарима“ који су сви углас јављали истоветне вести. Знали смо и ми понешто о усаглашењима „слободних медија“, али то није било довољно ни да се замисле тако једносмерне магистрале. Наша „проста душа словенска“ тада још није могла да помисли да је њима Београд линија фронта у непријатељској позадини.

ЦК КПСС Онда сам у књизи наслова „Запад“, структуре као лексикон, одредница „Мас-медији“ прочитао: „Формално не постоји јединствени центар (на Западу) за управљање медијима. Али фактички, они функционишу тако као да добијају инструкције из неког руководећег центра попут ЦК КПСС.“ Александар Зиновјев (1922–2006), чувени дисидент, ту отрежњујућу мисао већ тада је разумео, као и зашто је то тако („Феномен западњаштва“, А. Зиновјев, 1993).
Ускоро нам се у транзицији, како су називали наш пут у будућност где нас је водио добри Запад, указао распад. Наши либерализовани мудраци су „знали“ да је то пут у најбољи од свих светова. Добротвори из „Ајрекса“ и „Конрад Аденауер Штифтунга“ доводили су „интелектуалце“ да нам то закују, али кад останете сами, питали сте се: шта је „демократско“ у том беспризорном социјалном дарвинизму у коме права паса постају изричитија од минималних потреба обичног човека и његове деце?

КОЛОНИЈАЛНА ДЕМОКРАТИЈА Каква је то демократија? Токвилова, Милова, Дјуијева? Не, то је „колонијална демократија“, написаће Зиновјев пре четврт века, а она „није резултанта природне еволуције дате земље на основу њених унутрашњих услова и законитости“. Она се „подупире колонијалним мерама“ а кад треба остварује се и „путем дезинтеграција“ као што је случај са Совјетским Савезом и Југославијом.
Александар Александрович је несумњиво знао да Хладни рат није завршен с падом Берлинског зида. Сукоб цивилизација који почиње од Черчилове констатације после Другог светског – „У обичном рату ми Русе не можемо да победимо“ – неће се завршити до остварења циља. Или пораза освајача. Иза кључног сукоба XX века Стаљин–Хитлер, социјализам–нацизам, тј. „комунистичка линија еволуције“ – „западњачка линија еволуције“, Зиновјев је видео јасан траг: „Стаљинов следбеник је историјски великан Мао Цедунг, док је Хитлеров следбеник историјски пигмеј Џорџ Буш Млађи.“

СЕНКА СЈАЈА ПОТРОШАЧКОГ ДРУШТВА Своја знања о Западу Александар Зиновјев је утврдио на лицу места. Био је славан дисидент, познат и делотворан готово као Александар Солжењицин. Као седамнаестогодшњак 1939. заговарао је физички удар на Стаљина. Последица га је спасао одлазак у Отаџбински рат. Стаљинов систем је уважио ту промену младог пролетера из далеког „костромског градића Чухломе“ и као изузетног студента оставио га на универзитету. Његов карактер је одредио његову судбину. Подсмевао се „светлој будућности“ кад је живео у бољшевичкој земљи, подсмевао се западним скривалицама кад је сагледао сенке иза сјаја потрошачког друштва и апологетике демократије. Као „совјетски човек“ он није био од оних који су бежали на Запад, али Брежњевљев Совјетски Савез је знао да је боље кад је Зиновјев даље.
Непоколебљиво је носио свој крст непокорног критичара, а из Москве (1978) је отеран као логичар највиших знања и способности. Кад је 1999. одлучио да се врати у Русију, његово знање о сивим зонама западног друштва било је колико и о совјетском пре 21 годину. Тај увид у „феномен западњаштва“ је оригиналан и уверљив.
Док се јуна 1999. паковао у минхенском станишту за повратак у Москву, није више било ни Совјетског Савеза који га је протерао, ни Запада коме су га привлачили „либерализам, стваралачки плурализам, слободоумност“. Изнад руског згаришта Запад се претварао у Франкенштајна чија амбиција постаје ризик за читаво глобализовано друштво. Зиновјев је опет постао ратник који је морао на своју страну фронта.

АГРЕСИЈА НА СРБИЈУ „Као повод за коначну и неопозиву одлуку да напустим Запад послужила је цинична и сурова агресија САД и НАТО-а на Србију, што ме је подсетило на године хитлеровске агресије на моју отаџбину“, написао је у отвореном писму. „Постало ми је јасно да таква иста судбина очекује и Русију, да се помахнитали од светског самовлашћа, амерички господари западног света и њихове западноевропске улизице неће зауставити ни пред чим да би ликвидирали сваку помисао на отпор од стране Русије, и да би је уопште избрисали с лица земље и из памћења човечанства. Ја, као руски човек, не могу да гледам са стране пропаст моје отаџбине.“ Као човек који се не осећа „само као Рус већ и као Европљанин“ упозорио је да „капитулација Западне Европе“ носи „рушење основа западноевропске цивилизације и губитак националног суверенитета европских народа“.
Зиновјевљев однос према Србима је честа коцкица његовог мозаика у добу организованог западног терора. Стање у Русији је тумачио као горбачовљевско-јељциновску издају партијског врха и видео је као капитулацију. Руска транзиција је „катастројка“, а непримерени оптимизам пљачкашких елита „пир у време куге“. Кад су га подсећали да његове разорне критике не остављају ни трачак оптимизма, он је подсећао на људско право на побуну.
„А погледајте тамо ону малецку групу Срба у Босни с Караџићем на челу. Сви су их издали, какве су се само моћне силе обрушиле на њих и Караџића су оптужили да је ратни злочинац. То је лаж! А зашто је на њих насрнуо читав свет? Зато што пружају отпор. И нама је неопходан отпор!“ Кад је 1999. отварао Сајам књига у Београду, изговарао је како су „Срби најхрабрији народ у Европи, који пружа отпор политици диктата уливајући наду у праведнију сутрашњицу“. За историјски напор народа, који му је у то време без перспективе за Русију уливао наду, рекао је: „Не могу да кажем да су Срби победили. Али морам да кажем да су остали непобеђени.“

МЛАКИ И ВРУЋИ РАТ Био је и председник Руског комитета за одбрану Слободана Милошевића. Кривица председника Србије била је у „одбијању да се потчини диктату НАТО-а“. А војне интервенције Запада су му очигледни знаци како се из Хладног рата прелази, прво, у „млаки“ рат – што су препарирња Горбачова и Јељцина за издају земље, а онда у „врући“ – трећи светски рат.
Трећи светски рат се не води примарно између држава. Одлуке се доносе ван државних органа, прави моћници не подлежу законима и не одговарају пред парламентима, говорио је Зиновјев четврт века пре него што је из мрака америчког друштва изронила „дубока држава“. Те затворене групе јесу концентрисане у САД, али су наддржавна и транснационална моћ. Контролишући западне државе, пре свега САД, оне „располажу огромном силом – војном, економском, политичком, организационом и тако даље“ и „зато се осећају као неко ко не подлеже никаквој казни“. Планирано је да рат траје деценијама и да се води тако да се сукобљавају крајње неравноправни партнери. И све је недефинисано. Рецимо, „рат против тероризма“.
„Организујте социолошку анкету, прегледајте различите речнике – видећете да нико и нигде не даје прецизну дефиницију. Јер то њима не одговара! (…) Онда ће се и нехотице поставити питање: а у шта можемо да сврстамо оне операције које су Сједињене Државе спроводиле и спроводе? У светски тероризам? Управо оне понајвише спадају у ту категорију!“

ТРЕЋИ РАЈХ Зато су потребне велике слике које ће прекривати реалност. Рушење „Кула близнакиња“ у Њујорку 11. септембра 2001. урађено је тако „да се јасно осећа присуство западног интелекта. То ми је много личило на инцидент у Глајвицу којим је почео Други светски рат, када су немачки војници одевени у пољске униформе напали немачку радио-станицу. А овде су у истом тренутку комбиновали Глајвиц и паљење Рајхстага“.
Као и Трећи рајх, западна наддржава рат води „ради покоравања целокупног света. То је агресија против остатка човечанства!“ Прелазак у стадијум „врућег“ рата је Југославија. „На Србију је – мерено по концентрацији у јединици времена – бачено више бомби него икада до тада, више него у и једном рату у прошлости! Била је то силовита агресија на земљу која ни за шта није била крива.“
Терорисање Срба је „целом свету опомена“ како ће проћи свако ко се побуни, али „најодлучнија битка ће, разуме се, бити сукоб са азијским комунизмом“. Американци су у Ираку, Авганистану, настоје да уподобе Северну Кореју, јер су им то „повољне и у војном смислу врло практичне базе за предстојећи рат у Кини“. И ниједан амерички председник неће моћи да промени тај пут.

КОМПЛЕКС ВИШЕ ВРЕДНОСТИ Посебна специфичност Трећег светског рата, који је у току, јесте тоталност пропаганде. И потпуна контрола свих догађања. „Обратите пажњу“, рећи ће Зиновјев, како се „протести против рата углавном организују у самим Сједињеним Државама и у европским земљама, то јест у државама које су учеснице тог рата. То је веома карактеристична одлика овог рата“. Као што се гласни критичари углавном чују из САД: „Могу као пример да наведем Расела Кирка (бившег Регановог саветника) и познатог научника Ноама Чомског. Аутори из других земаља, изгледа, просто се боје да не искажу своје тајне мисли.“
Западоидност! Тако ће то назвати Зиновјев. Запад је стварао тип људи да би „очувао и освајао своје место на планети“. Основне црте „западоида“ су „практичност, предузетност, прорачунатост, способност за конкурентску борбу, инвентивност, склоност на ризик, хладноћа, емоционална безосећајност, склоност индивидуализму, комплекс више вредности, тежња независности и успеху у послу, склоност ка савесном обављању посла, склоност јавном наступу и театралности, осећај супериорности у односу на друге народе, јача склоност да се влада другима него код осталих народа, способност за самодисциплиновање и самоорганизовање“. Могу ли такви људи делити утицај на свет без сукоба?
За људе са „комплексом више вредности“ нормално је кад су систематски колонизовали и пљачкали свет три века. Може о томе да се направи и понека студија о „оријентализму“, али то више остаје као интелектуалистичка играчка. Али ако неко помисли да Фокландска острва треба да припадну Аргентини, онда то значи – рат. Као што је најнормалније да се Косово отцепљује од матичне земље упркос међународном праву које су западњаци формулисали. Закон важи само док се не сукоби с „америчким националним интересом“ и западоидним „осећајем супериорности у односу на друге народе“.
Ето, зато „четврти стуб“ тог система – медији – функционише као да постоји ЦК КПСС, иако су се они на сав глас изругивали ЦК КПСС-у. Јер мас-медији су „превазишли границе ширења информација“ и тај квалитативни скок их је учинио „једном од најважнијих сфера друштва“. Наддруштво се побринуло да ова „невидљива рука“ – „готово уопште није научно проучена“. „Подаци о њој ретко доспевају у штампу. Њу образује релативно мали број лица која санкционишу препоруке које је израдио шири круг политичара, бизнисмена, политолога, новинара, саветника итд., и дају сигнал за усаглашену делатност медија по одређеним питањима.“
Крајем деведесетих, кад су као диверзантски тимови „специјални извештачи“ стигли на линију фронта у Београд, ми смо још веровали да су они дошли да реално известе свет о ономе што се дешава. Данас, у колонијалној демократији, у то верују само политички извршиоци и невладине (односно антивладине) фаланге. Народи слушају грмљавину битака која се приближава.