Treći svetski rat je počeo u Srbiji

Svedočanstvo Aleksandra Zinovjeva zašto zapadoidi, koji su proizveli dva svetska oružana sukoba, ne mogu da odustanu od nastavka Hladnog rata drugim sredstvima

Kada je u poslednjoj deceniji prošlog milenijuma počelo razaranje zemlje u kojoj smo živeli, i kada su Beogradom tutnjale ekipe svetskih medija, odjednom smo se suočili s „nezavisnim novinarima“ koji su svi uglas javljali istovetne vesti. Znali smo i mi ponešto o usaglašenjima „slobodnih medija“, ali to nije bilo dovoljno ni da se zamisle tako jednosmerne magistrale. Naša „prosta duša slovenska“ tada još nije mogla da pomisli da je njima Beograd linija fronta u neprijateljskoj pozadini.

CK KPSS Onda sam u knjizi naslova „Zapad“, strukture kao leksikon, odrednica „Mas-mediji“ pročitao: „Formalno ne postoji jedinstveni centar (na Zapadu) za upravljanje medijima. Ali faktički, oni funkcionišu tako kao da dobijaju instrukcije iz nekog rukovodećeg centra poput CK KPSS.“ Aleksandar Zinovjev (1922–2006), čuveni disident, tu otrežnjujuću misao već tada je razumeo, kao i zašto je to tako („Fenomen zapadnjaštva“, A. Zinovjev, 1993).
Uskoro nam se u tranziciji, kako su nazivali naš put u budućnost gde nas je vodio dobri Zapad, ukazao raspad. Naši liberalizovani mudraci su „znali“ da je to put u najbolji od svih svetova. Dobrotvori iz „Ajreksa“ i „Konrad Adenauer Štiftunga“ dovodili su „intelektualce“ da nam to zakuju, ali kad ostanete sami, pitali ste se: šta je „demokratsko“ u tom besprizornom socijalnom darvinizmu u kome prava pasa postaju izričitija od minimalnih potreba običnog čoveka i njegove dece?

KOLONIJALNA DEMOKRATIJA Kakva je to demokratija? Tokvilova, Milova, Djuijeva? Ne, to je „kolonijalna demokratija“, napisaće Zinovjev pre četvrt veka, a ona „nije rezultanta prirodne evolucije date zemlje na osnovu njenih unutrašnjih uslova i zakonitosti“. Ona se „podupire kolonijalnim merama“ a kad treba ostvaruje se i „putem dezintegracija“ kao što je slučaj sa Sovjetskim Savezom i Jugoslavijom.
Aleksandar Aleksandrovič je nesumnjivo znao da Hladni rat nije završen s padom Berlinskog zida. Sukob civilizacija koji počinje od Čerčilove konstatacije posle Drugog svetskog – „U običnom ratu mi Ruse ne možemo da pobedimo“ – neće se završiti do ostvarenja cilja. Ili poraza osvajača. Iza ključnog sukoba XX veka Staljin–Hitler, socijalizam–nacizam, tj. „komunistička linija evolucije“ – „zapadnjačka linija evolucije“, Zinovjev je video jasan trag: „Staljinov sledbenik je istorijski velikan Mao Cedung, dok je Hitlerov sledbenik istorijski pigmej Džordž Buš Mlađi.“

SENKA SJAJA POTROŠAČKOG DRUŠTVA Svoja znanja o Zapadu Aleksandar Zinovjev je utvrdio na licu mesta. Bio je slavan disident, poznat i delotvoran gotovo kao Aleksandar Solženjicin. Kao sedamnaestogodšnjak 1939. zagovarao je fizički udar na Staljina. Posledica ga je spasao odlazak u Otadžbinski rat. Staljinov sistem je uvažio tu promenu mladog proletera iz dalekog „kostromskog gradića Čuhlome“ i kao izuzetnog studenta ostavio ga na univerzitetu. Njegov karakter je odredio njegovu sudbinu. Podsmevao se „svetloj budućnosti“ kad je živeo u boljševičkoj zemlji, podsmevao se zapadnim skrivalicama kad je sagledao senke iza sjaja potrošačkog društva i apologetike demokratije. Kao „sovjetski čovek“ on nije bio od onih koji su bežali na Zapad, ali Brežnjevljev Sovjetski Savez je znao da je bolje kad je Zinovjev dalje.
Nepokolebljivo je nosio svoj krst nepokornog kritičara, a iz Moskve (1978) je oteran kao logičar najviših znanja i sposobnosti. Kad je 1999. odlučio da se vrati u Rusiju, njegovo znanje o sivim zonama zapadnog društva bilo je koliko i o sovjetskom pre 21 godinu. Taj uvid u „fenomen zapadnjaštva“ je originalan i uverljiv.
Dok se juna 1999. pakovao u minhenskom staništu za povratak u Moskvu, nije više bilo ni Sovjetskog Saveza koji ga je proterao, ni Zapada kome su ga privlačili „liberalizam, stvaralački pluralizam, slobodoumnost“. Iznad ruskog zgarišta Zapad se pretvarao u Frankenštajna čija ambicija postaje rizik za čitavo globalizovano društvo. Zinovjev je opet postao ratnik koji je morao na svoju stranu fronta.

AGRESIJA NA SRBIJU „Kao povod za konačnu i neopozivu odluku da napustim Zapad poslužila je cinična i surova agresija SAD i NATO-a na Srbiju, što me je podsetilo na godine hitlerovske agresije na moju otadžbinu“, napisao je u otvorenom pismu. „Postalo mi je jasno da takva ista sudbina očekuje i Rusiju, da se pomahnitali od svetskog samovlašća, američki gospodari zapadnog sveta i njihove zapadnoevropske ulizice neće zaustaviti ni pred čim da bi likvidirali svaku pomisao na otpor od strane Rusije, i da bi je uopšte izbrisali s lica zemlje i iz pamćenja čovečanstva. Ja, kao ruski čovek, ne mogu da gledam sa strane propast moje otadžbine.“ Kao čovek koji se ne oseća „samo kao Rus već i kao Evropljanin“ upozorio je da „kapitulacija Zapadne Evrope“ nosi „rušenje osnova zapadnoevropske civilizacije i gubitak nacionalnog suvereniteta evropskih naroda“.
Zinovjevljev odnos prema Srbima je česta kockica njegovog mozaika u dobu organizovanog zapadnog terora. Stanje u Rusiji je tumačio kao gorbačovljevsko-jeljcinovsku izdaju partijskog vrha i video je kao kapitulaciju. Ruska tranzicija je „katastrojka“, a neprimereni optimizam pljačkaških elita „pir u vreme kuge“. Kad su ga podsećali da njegove razorne kritike ne ostavljaju ni tračak optimizma, on je podsećao na ljudsko pravo na pobunu.
„A pogledajte tamo onu malecku grupu Srba u Bosni s Karadžićem na čelu. Svi su ih izdali, kakve su se samo moćne sile obrušile na njih i Karadžića su optužili da je ratni zločinac. To je laž! A zašto je na njih nasrnuo čitav svet? Zato što pružaju otpor. I nama je neophodan otpor!“ Kad je 1999. otvarao Sajam knjiga u Beogradu, izgovarao je kako su „Srbi najhrabriji narod u Evropi, koji pruža otpor politici diktata ulivajući nadu u pravedniju sutrašnjicu“. Za istorijski napor naroda, koji mu je u to vreme bez perspektive za Rusiju ulivao nadu, rekao je: „Ne mogu da kažem da su Srbi pobedili. Ali moram da kažem da su ostali nepobeđeni.“

MLAKI I VRUĆI RAT Bio je i predsednik Ruskog komiteta za odbranu Slobodana Miloševića. Krivica predsednika Srbije bila je u „odbijanju da se potčini diktatu NATO-a“. A vojne intervencije Zapada su mu očigledni znaci kako se iz Hladnog rata prelazi, prvo, u „mlaki“ rat – što su preparirnja Gorbačova i Jeljcina za izdaju zemlje, a onda u „vrući“ – treći svetski rat.
Treći svetski rat se ne vodi primarno između država. Odluke se donose van državnih organa, pravi moćnici ne podležu zakonima i ne odgovaraju pred parlamentima, govorio je Zinovjev četvrt veka pre nego što je iz mraka američkog društva izronila „duboka država“. Te zatvorene grupe jesu koncentrisane u SAD, ali su naddržavna i transnacionalna moć. Kontrolišući zapadne države, pre svega SAD, one „raspolažu ogromnom silom – vojnom, ekonomskom, političkom, organizacionom i tako dalje“ i „zato se osećaju kao neko ko ne podleže nikakvoj kazni“. Planirano je da rat traje decenijama i da se vodi tako da se sukobljavaju krajnje neravnopravni partneri. I sve je nedefinisano. Recimo, „rat protiv terorizma“.
„Organizujte sociološku anketu, pregledajte različite rečnike – videćete da niko i nigde ne daje preciznu definiciju. Jer to njima ne odgovara! (…) Onda će se i nehotice postaviti pitanje: a u šta možemo da svrstamo one operacije koje su Sjedinjene Države sprovodile i sprovode? U svetski terorizam? Upravo one ponajviše spadaju u tu kategoriju!“

TREĆI RAJH Zato su potrebne velike slike koje će prekrivati realnost. Rušenje „Kula bliznakinja“ u Njujorku 11. septembra 2001. urađeno je tako „da se jasno oseća prisustvo zapadnog intelekta. To mi je mnogo ličilo na incident u Glajvicu kojim je počeo Drugi svetski rat, kada su nemački vojnici odeveni u poljske uniforme napali nemačku radio-stanicu. A ovde su u istom trenutku kombinovali Glajvic i paljenje Rajhstaga“.
Kao i Treći rajh, zapadna naddržava rat vodi „radi pokoravanja celokupnog sveta. To je agresija protiv ostatka čovečanstva!“ Prelazak u stadijum „vrućeg“ rata je Jugoslavija. „Na Srbiju je – mereno po koncentraciji u jedinici vremena – bačeno više bombi nego ikada do tada, više nego u i jednom ratu u prošlosti! Bila je to silovita agresija na zemlju koja ni za šta nije bila kriva.“
Terorisanje Srba je „celom svetu opomena“ kako će proći svako ko se pobuni, ali „najodlučnija bitka će, razume se, biti sukob sa azijskim komunizmom“. Amerikanci su u Iraku, Avganistanu, nastoje da upodobe Severnu Koreju, jer su im to „povoljne i u vojnom smislu vrlo praktične baze za predstojeći rat u Kini“. I nijedan američki predsednik neće moći da promeni taj put.

KOMPLEKS VIŠE VREDNOSTI Posebna specifičnost Trećeg svetskog rata, koji je u toku, jeste totalnost propagande. I potpuna kontrola svih događanja. „Obratite pažnju“, reći će Zinovjev, kako se „protesti protiv rata uglavnom organizuju u samim Sjedinjenim Državama i u evropskim zemljama, to jest u državama koje su učesnice tog rata. To je veoma karakteristična odlika ovog rata“. Kao što se glasni kritičari uglavnom čuju iz SAD: „Mogu kao primer da navedem Rasela Kirka (bivšeg Reganovog savetnika) i poznatog naučnika Noama Čomskog. Autori iz drugih zemalja, izgleda, prosto se boje da ne iskažu svoje tajne misli.“
Zapadoidnost! Tako će to nazvati Zinovjev. Zapad je stvarao tip ljudi da bi „očuvao i osvajao svoje mesto na planeti“. Osnovne crte „zapadoida“ su „praktičnost, preduzetnost, proračunatost, sposobnost za konkurentsku borbu, inventivnost, sklonost na rizik, hladnoća, emocionalna bezosećajnost, sklonost individualizmu, kompleks više vrednosti, težnja nezavisnosti i uspehu u poslu, sklonost ka savesnom obavljanju posla, sklonost javnom nastupu i teatralnosti, osećaj superiornosti u odnosu na druge narode, jača sklonost da se vlada drugima nego kod ostalih naroda, sposobnost za samodisciplinovanje i samoorganizovanje“. Mogu li takvi ljudi deliti uticaj na svet bez sukoba?
Za ljude sa „kompleksom više vrednosti“ normalno je kad su sistematski kolonizovali i pljačkali svet tri veka. Može o tome da se napravi i poneka studija o „orijentalizmu“, ali to više ostaje kao intelektualistička igračka. Ali ako neko pomisli da Foklandska ostrva treba da pripadnu Argentini, onda to znači – rat. Kao što je najnormalnije da se Kosovo otcepljuje od matične zemlje uprkos međunarodnom pravu koje su zapadnjaci formulisali. Zakon važi samo dok se ne sukobi s „američkim nacionalnim interesom“ i zapadoidnim „osećajem superiornosti u odnosu na druge narode“.
Eto, zato „četvrti stub“ tog sistema – mediji – funkcioniše kao da postoji CK KPSS, iako su se oni na sav glas izrugivali CK KPSS-u. Jer mas-mediji su „prevazišli granice širenja informacija“ i taj kvalitativni skok ih je učinio „jednom od najvažnijih sfera društva“. Naddruštvo se pobrinulo da ova „nevidljiva ruka“ – „gotovo uopšte nije naučno proučena“. „Podaci o njoj retko dospevaju u štampu. Nju obrazuje relativno mali broj lica koja sankcionišu preporuke koje je izradio širi krug političara, biznismena, politologa, novinara, savetnika itd., i daju signal za usaglašenu delatnost medija po određenim pitanjima.“
Krajem devedesetih, kad su kao diverzantski timovi „specijalni izveštači“ stigli na liniju fronta u Beograd, mi smo još verovali da su oni došli da realno izveste svet o onome što se dešava. Danas, u kolonijalnoj demokratiji, u to veruju samo politički izvršioci i nevladine (odnosno antivladine) falange. Narodi slušaju grmljavinu bitaka koja se približava.