Почетна / Свет / Од Лисабона до Крима

Од Лисабона до Крима

Русија је годинама трпела инвазију страних извозника и тако плаћала за добре позиције на Западу, везујући уз себе пословне кругове који су и сада заинтересовани да односи буду што пре обновљени

Пре нешто више од пет година, 6. августа 2014, председник Владимир Путин потписао је Указ „О примени појединих специјалних економских мера у циљу осигурања безбедности Руске Федерације“. То су биле контрасанкције Западу, као одговор на њихове рестриктивне мере према руској привреди, функционерима и Русији у целини. Тог дана на снагу је ступио ембарго на увоз одређене аграрне продукције из САД, ЕУ, Канаде, Аустралије и Норвешке. Пре свега, руским контрасанкцијама забрањен је увоз меса и месних прерађевина, сира и млечних производа, поврћа, воћа, рибе и морских плодова из наведених земаља. У јуну ове године Путин је продужио трајање ембарга до краја 2020, неколико дана након што је ЕУ обновила своје санкције Москви. У Русији овим мерама могу да буду задовољни сви – и држава, и грађани, а нарочито домаћи пољопривредни произвођачи, који су после скоро три деценије западне инвазије дампинг ценама и њихове нелојалне конкуренције могли коначно да се посвете развоју. И чак извозу!

ПОГРЕШНА РАЧУНИЦА ЕВРОПЕ Русија је тако добила много већи и јачи домаћи аграрни сектор, са више учесника и продукције, а самим тим и радних места и уплаћених пореза. А најпре мир у кући, због такозване прехрамбене безбедности, јер сада Москва више не зависи од страних добављача када је реч о храни. Пре ових санкција то није био случај, а чак је и Совјетски Савез увозио житарице. После само пет година специјалних економских мера РФ је данас највећи извозник жита на свету! Слично је и на руском тржишту млека, меса, воћа и поврћа. Све то сада сами производе, у довољним количинама и квалитету да задовоље своје прилично велико и – упркос санкцијама, и даље – веома пробирљиво тржиште. А пре свега да у случају било каквог крупног економског или безбедносног глобалног потреса руски грађани могу да буду сигурни и безбедни о питању исхране. Исто тако, ако затреба, да могу да обезбеде храном и своје савезнике из ОДКБ и Евроазијске уније.
По подацима руског Министарства пољопривреде, супституцијом увоза од 2014. године држава је премашила параметре неопходне за прехрамбену безбедност када је реч о житарицама, шећеру, уљу, кромпиру, месу и месним прерађевинама, наводи „Раша тудеј“. Ова медијска кућа преноси и званичне податке америчког Министарства пољопривреде, које у свом августовском извештају о аграрним секторима страних држава истиче да је за последњих пет година Русија увећала производњу у прехрамбеном сектору за 30 одсто.
Ако је Русија од ових асиметричних казнених мера имала доста користи, „европски партнери“ претрпели су чисту штету. Према експертским проценама, које је потврдио недавно и Владимир Путин, Москва је од западних санкција изгубила директно око 50 милијарди долара, док је само ЕУ остала ускраћена за чак 240 милијарди. То су подаци са којима у Бриселу и другим европским престоницама очито нису рачунали када су покретали своје санкције. Нико, вероватно, није могао ни да помисли да би Русија, која је у том тренутку доста зависила од европских снабдевача храном, могла да пође на такве мере. Претпостављали су Европљани, ваљда, да ће „страх од глади“ надвладати државне интересе и да ће моћи некажњено да санкционишу Москву. То се показало као потпуно погрешна рачуница. Руси су, изгледа, имали одавно спремне кораке за сценарио обуставе увоза хране са Запада, па су се буквално за годину дана престројили на нови, домаћи аграрни колосек. Нису ретки ни они који верују да је Кремљ још раније до детаља испланирао заокрет ка домаћој храни и да се само чекао повод…
На тешке последице руског ембарга у Немачкој упозорио је ових дана и Мајк Моринг, шеф Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) Ангеле Меркел у савезној покрајини Тирингији. Предочио је да Немачка трпи значајне штете од руских санкција и нада се да ће се ситуација променити, па позива на зближавање с Москвом. Експерти упозоравају да су управо немачки фармери међу онима који трпе највеће минусе у овој ситуацији, због губитка приступа руском тржишту, јер адекватне замене нема. У томе је цео трик: ако је Кремљ знао да Русија – као земља са највише обрадивог земљишта по глави становника у свету – има доста неискоришћених потенцијала и да ће европску и америчку храну успети релативно лако и брзо да замени домаћом, исто тако је морао да зна и да Запад неће моћи да надомести губитак руског тржишта од скоро 150 милиона људи. И поготово не лако и брзо. У томе се крије један од главних Путинових преговарачких адута с Европљанима. И како године буду одмицале, Европа ће све теже моћи да се врати са својом робом у Русију. Зато је време веома битан фактор у овом случају.

НЕМЦИ ТРАЖЕ БОЉЕ ОДНОСЕ С МОСКВОМ Тога су одавно свесни политичари и привредници у Немачкој, поготово они који се непосредно сусрећу и трпе од ове ситуације. Један од њих је и поменути Мајк Моринг, који је за „Рајнише пост“ указао да санкције које је ЕУ увела Русији не дотичу јако немачку привреду, док је с руским санкцијама потпуно супротна прича. „Санкције Москве наносе нам највећу штету, поготово у области пољопривреде“, директан је био Моринг. Високи функционер ЦДУ нагласио је да житељи истока Немачке очекују нормализацију односа, јер су у том делу земље изграђене тешње везе с Русијом него што је случај на западу. Ту је у праву: и сасвим површан поглед на резултате избора и испитивања јавног мњења показује да Немци са истока имају другачије политичке ставове од остатка земље, као и да у њиховом делу земље боље пролазе партије које се јаче залажу за добре односе с Москвом.
„Најважније је да се одржава дијалог с Русијом. Све наде везане су за очекивање билатералног зближавања на основу Минских споразума“, нагласио је Моринг. И наследница Ангеле Меркел, нова шефица ЦДУ Анегрет Крамп Каренбауер још је у јуну говорила о неопходности тежње ка сарадњи и одржавању односа с Русијом. „Русија је за нас сувише велики сусед да бисмо могли просто да је игноришемо. Зато ми стално морамо да тежимо да циљ наше политике буде сарадња и одржавање односа“, поручила је између осталог шефица владајуће ЦДУ. Најзанимљивије у њеној изјави је то што – Немачка уопште није сусед Русије, у географском смислу. Две земље „граниче“ се једино преко моћног гасовода „Северни ток“. Зато, не треба сметнути с ума ни кључну улогу Немачке у повратку Русије у Парламентарну скупштину Савета Европе. Договор о томе постигли су шефови дипломатија две земље, Сергеј Лавров и Хајко Мас. Немачком министру, међутим, неке европске колеге замерили су на „попустљивости“ према Москви, сматрајући да никад није довољно кажњавања Русије. У Берлину, очигледно, не мисле тако и траже излаз из неугодне ситуације.
Чак и да нема економске штете, житељи источног дела Немачке траже боље односе с Москвом. Многи од њих се с носталгијом сећају и совјетских времена, када су живели у правом комунизму, а улице њихових градова биле потпуно безбедне. Данас је то једна од највећих замерки Ангели Меркел и њеној владавини – не само због најезде миграната, Немци све више осећају безбедносну и економску несигурност и забринутост за будућност. У таквој ситуацији, сукоб с Москвом, без икаквог оправданог разлога, за многе немачке грађане представља најмање пожељну опцију. То власти у Берлину морају да имају у виду у свим политичким плановима за будућност.

ВРЕМЕ РЕКЕТА ЈЕ ПРОШЛО Таква свест сазрева у свим државама ЕУ, чак и у онима чије су власти најрадикалније против обнављања односа с Москвом. Добар пример је мала балтичка Летонија, бивша република СССР. Све жалећи се, под утицајем Вашингтона, на фамозну руску „окупацију“, Летонци су се политички и економски сасвим удаљили од Русије, са којом деле стотине километара дугу границу. Летонци и њихов најпознатији производ, димљене папалине, рецимо, скроз су нестали с руског менија, сада се производе у Санкт Петербургу. Руси су почели – у Истри у Московској области – да производе и „италијански пармезан“, широм земље гаје се „пољске јабуке“ и сви остали производи који су некада из иностранства запљускивали њихово тржиште. Домаће фирме сваким даном попуњавају тај „европски“ простор.
Ако неко мисли да су Руси годинама трпели инвазију и својеврсну „окупацију“ европских произвођача само зато што нису били у стању да произведу тврди сир и димљену рибу, онда не разуме логику политичко-економских токова. На тај начин, жртвујући чак донекле и „прехрамбену безбедност“, Москва је давала својеврсан добровољни рекет Европи и Америци, плаћала за добре позиције на Западу. Заузврат, учествовала је у разним пројектима, куповала западне фирме и банке. На тај начин везивала је уз себе важне светске пословне кругове, који су и сада заинтересовани да односи буду што пре обновљени, и да се Европа, као некад, простире од Лисабона до Кремља. Али Русима то више није довољно, време рекета је прошло. Сада кажу – мора и до Крима. Разговори су у току…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *