Od Lisabona do Krima

Rusija je godinama trpela invaziju stranih izvoznika i tako plaćala za dobre pozicije na Zapadu, vezujući uz sebe poslovne krugove koji su i sada zainteresovani da odnosi budu što pre obnovljeni

Pre nešto više od pet godina, 6. avgusta 2014, predsednik Vladimir Putin potpisao je Ukaz „O primeni pojedinih specijalnih ekonomskih mera u cilju osiguranja bezbednosti Ruske Federacije“. To su bile kontrasankcije Zapadu, kao odgovor na njihove restriktivne mere prema ruskoj privredi, funkcionerima i Rusiji u celini. Tog dana na snagu je stupio embargo na uvoz određene agrarne produkcije iz SAD, EU, Kanade, Australije i Norveške. Pre svega, ruskim kontrasankcijama zabranjen je uvoz mesa i mesnih prerađevina, sira i mlečnih proizvoda, povrća, voća, ribe i morskih plodova iz navedenih zemalja. U junu ove godine Putin je produžio trajanje embarga do kraja 2020, nekoliko dana nakon što je EU obnovila svoje sankcije Moskvi. U Rusiji ovim merama mogu da budu zadovoljni svi – i država, i građani, a naročito domaći poljoprivredni proizvođači, koji su posle skoro tri decenije zapadne invazije damping cenama i njihove nelojalne konkurencije mogli konačno da se posvete razvoju. I čak izvozu!

POGREŠNA RAČUNICA EVROPE Rusija je tako dobila mnogo veći i jači domaći agrarni sektor, sa više učesnika i produkcije, a samim tim i radnih mesta i uplaćenih poreza. A najpre mir u kući, zbog takozvane prehrambene bezbednosti, jer sada Moskva više ne zavisi od stranih dobavljača kada je reč o hrani. Pre ovih sankcija to nije bio slučaj, a čak je i Sovjetski Savez uvozio žitarice. Posle samo pet godina specijalnih ekonomskih mera RF je danas najveći izvoznik žita na svetu! Slično je i na ruskom tržištu mleka, mesa, voća i povrća. Sve to sada sami proizvode, u dovoljnim količinama i kvalitetu da zadovolje svoje prilično veliko i – uprkos sankcijama, i dalje – veoma probirljivo tržište. A pre svega da u slučaju bilo kakvog krupnog ekonomskog ili bezbednosnog globalnog potresa ruski građani mogu da budu sigurni i bezbedni o pitanju ishrane. Isto tako, ako zatreba, da mogu da obezbede hranom i svoje saveznike iz ODKB i Evroazijske unije.
Po podacima ruskog Ministarstva poljoprivrede, supstitucijom uvoza od 2014. godine država je premašila parametre neophodne za prehrambenu bezbednost kada je reč o žitaricama, šećeru, ulju, krompiru, mesu i mesnim prerađevinama, navodi „Raša tudej“. Ova medijska kuća prenosi i zvanične podatke američkog Ministarstva poljoprivrede, koje u svom avgustovskom izveštaju o agrarnim sektorima stranih država ističe da je za poslednjih pet godina Rusija uvećala proizvodnju u prehrambenom sektoru za 30 odsto.
Ako je Rusija od ovih asimetričnih kaznenih mera imala dosta koristi, „evropski partneri“ pretrpeli su čistu štetu. Prema ekspertskim procenama, koje je potvrdio nedavno i Vladimir Putin, Moskva je od zapadnih sankcija izgubila direktno oko 50 milijardi dolara, dok je samo EU ostala uskraćena za čak 240 milijardi. To su podaci sa kojima u Briselu i drugim evropskim prestonicama očito nisu računali kada su pokretali svoje sankcije. Niko, verovatno, nije mogao ni da pomisli da bi Rusija, koja je u tom trenutku dosta zavisila od evropskih snabdevača hranom, mogla da pođe na takve mere. Pretpostavljali su Evropljani, valjda, da će „strah od gladi“ nadvladati državne interese i da će moći nekažnjeno da sankcionišu Moskvu. To se pokazalo kao potpuno pogrešna računica. Rusi su, izgleda, imali odavno spremne korake za scenario obustave uvoza hrane sa Zapada, pa su se bukvalno za godinu dana prestrojili na novi, domaći agrarni kolosek. Nisu retki ni oni koji veruju da je Kremlj još ranije do detalja isplanirao zaokret ka domaćoj hrani i da se samo čekao povod…
Na teške posledice ruskog embarga u Nemačkoj upozorio je ovih dana i Majk Moring, šef Hrišćansko-demokratske unije (CDU) Angele Merkel u saveznoj pokrajini Tiringiji. Predočio je da Nemačka trpi značajne štete od ruskih sankcija i nada se da će se situacija promeniti, pa poziva na zbližavanje s Moskvom. Eksperti upozoravaju da su upravo nemački farmeri među onima koji trpe najveće minuse u ovoj situaciji, zbog gubitka pristupa ruskom tržištu, jer adekvatne zamene nema. U tome je ceo trik: ako je Kremlj znao da Rusija – kao zemlja sa najviše obradivog zemljišta po glavi stanovnika u svetu – ima dosta neiskorišćenih potencijala i da će evropsku i američku hranu uspeti relativno lako i brzo da zameni domaćom, isto tako je morao da zna i da Zapad neće moći da nadomesti gubitak ruskog tržišta od skoro 150 miliona ljudi. I pogotovo ne lako i brzo. U tome se krije jedan od glavnih Putinovih pregovaračkih aduta s Evropljanima. I kako godine budu odmicale, Evropa će sve teže moći da se vrati sa svojom robom u Rusiju. Zato je vreme veoma bitan faktor u ovom slučaju.

NEMCI TRAŽE BOLJE ODNOSE S MOSKVOM Toga su odavno svesni političari i privrednici u Nemačkoj, pogotovo oni koji se neposredno susreću i trpe od ove situacije. Jedan od njih je i pomenuti Majk Moring, koji je za „Rajniše post“ ukazao da sankcije koje je EU uvela Rusiji ne dotiču jako nemačku privredu, dok je s ruskim sankcijama potpuno suprotna priča. „Sankcije Moskve nanose nam najveću štetu, pogotovo u oblasti poljoprivrede“, direktan je bio Moring. Visoki funkcioner CDU naglasio je da žitelji istoka Nemačke očekuju normalizaciju odnosa, jer su u tom delu zemlje izgrađene tešnje veze s Rusijom nego što je slučaj na zapadu. Tu je u pravu: i sasvim površan pogled na rezultate izbora i ispitivanja javnog mnjenja pokazuje da Nemci sa istoka imaju drugačije političke stavove od ostatka zemlje, kao i da u njihovom delu zemlje bolje prolaze partije koje se jače zalažu za dobre odnose s Moskvom.
„Najvažnije je da se održava dijalog s Rusijom. Sve nade vezane su za očekivanje bilateralnog zbližavanja na osnovu Minskih sporazuma“, naglasio je Moring. I naslednica Angele Merkel, nova šefica CDU Anegret Kramp Karenbauer još je u junu govorila o neophodnosti težnje ka saradnji i održavanju odnosa s Rusijom. „Rusija je za nas suviše veliki sused da bismo mogli prosto da je ignorišemo. Zato mi stalno moramo da težimo da cilj naše politike bude saradnja i održavanje odnosa“, poručila je između ostalog šefica vladajuće CDU. Najzanimljivije u njenoj izjavi je to što – Nemačka uopšte nije sused Rusije, u geografskom smislu. Dve zemlje „graniče“ se jedino preko moćnog gasovoda „Severni tok“. Zato, ne treba smetnuti s uma ni ključnu ulogu Nemačke u povratku Rusije u Parlamentarnu skupštinu Saveta Evrope. Dogovor o tome postigli su šefovi diplomatija dve zemlje, Sergej Lavrov i Hajko Mas. Nemačkom ministru, međutim, neke evropske kolege zamerili su na „popustljivosti“ prema Moskvi, smatrajući da nikad nije dovoljno kažnjavanja Rusije. U Berlinu, očigledno, ne misle tako i traže izlaz iz neugodne situacije.
Čak i da nema ekonomske štete, žitelji istočnog dela Nemačke traže bolje odnose s Moskvom. Mnogi od njih se s nostalgijom sećaju i sovjetskih vremena, kada su živeli u pravom komunizmu, a ulice njihovih gradova bile potpuno bezbedne. Danas je to jedna od najvećih zamerki Angeli Merkel i njenoj vladavini – ne samo zbog najezde migranata, Nemci sve više osećaju bezbednosnu i ekonomsku nesigurnost i zabrinutost za budućnost. U takvoj situaciji, sukob s Moskvom, bez ikakvog opravdanog razloga, za mnoge nemačke građane predstavlja najmanje poželjnu opciju. To vlasti u Berlinu moraju da imaju u vidu u svim političkim planovima za budućnost.

VREME REKETA JE PROŠLO Takva svest sazreva u svim državama EU, čak i u onima čije su vlasti najradikalnije protiv obnavljanja odnosa s Moskvom. Dobar primer je mala baltička Letonija, bivša republika SSSR. Sve žaleći se, pod uticajem Vašingtona, na famoznu rusku „okupaciju“, Letonci su se politički i ekonomski sasvim udaljili od Rusije, sa kojom dele stotine kilometara dugu granicu. Letonci i njihov najpoznatiji proizvod, dimljene papaline, recimo, skroz su nestali s ruskog menija, sada se proizvode u Sankt Peterburgu. Rusi su počeli – u Istri u Moskovskoj oblasti – da proizvode i „italijanski parmezan“, širom zemlje gaje se „poljske jabuke“ i svi ostali proizvodi koji su nekada iz inostranstva zapljuskivali njihovo tržište. Domaće firme svakim danom popunjavaju taj „evropski“ prostor.
Ako neko misli da su Rusi godinama trpeli invaziju i svojevrsnu „okupaciju“ evropskih proizvođača samo zato što nisu bili u stanju da proizvedu tvrdi sir i dimljenu ribu, onda ne razume logiku političko-ekonomskih tokova. Na taj način, žrtvujući čak donekle i „prehrambenu bezbednost“, Moskva je davala svojevrsan dobrovoljni reket Evropi i Americi, plaćala za dobre pozicije na Zapadu. Zauzvrat, učestvovala je u raznim projektima, kupovala zapadne firme i banke. Na taj način vezivala je uz sebe važne svetske poslovne krugove, koji su i sada zainteresovani da odnosi budu što pre obnovljeni, i da se Evropa, kao nekad, prostire od Lisabona do Kremlja. Ali Rusima to više nije dovoljno, vreme reketa je prošlo. Sada kažu – mora i do Krima. Razgovori su u toku…