АМЕРИКА И ЕНГЛЕСКА БИЋЕ ЗЕМЉА ПРОЛЕТЕРСКА

Енглеска влада је 1971. године национализовала компанију „Ролс-Ројс“ да би је спасла од банкрота. Као у комунизму. „Ролс-Ројс“ је данас водећа светска компанија у својој области

Срби! Нисмо криви! НАТО је злочинац! Браћо и сестре, ми Срби смо жртве! Ко вам другачије каже – лаже! Хиљаде грађана Србије, наших пријатеља, деце, рођака умире од рака изазваног НАТО бомбама. Нико не одговара.

НИ ГАЋЕ НЕЋЕ БИТИ НАШЕ Пропаде „Томас Кук“, најстарија туристичка агенција. Како се то могло десити? Много је коментара написано а писаће их се још. Један од првих, веома добар, написао је Нил Кларк. Поред осталог изрекао је следеће: „После Другог светског рата западне владе су служиле интересима грађана, али од момента кад су срушиле Совјетски Савез и кад више није било претњи од комунистичких економских система кренуле су путем који је против интереса већине људи. Потрошња на ствари које јавност жели, било да се ради о јавним библиотекама, локалним службама, стоматолошким услугама или правној помоћи, драстично је смањена, али су зато енормно повећани издаци за ’елитне’ пројекте, попут рата у Ираку или обарање режима у другим државама.“ Кларк дешавања око агенције „Томас Кук“ упоређује са стањем у компанији „Ролс-Ројс“, која се седамдесетих година 20. века нашла у тешкој ситуацији. Претио јој је тотални банкрот када је влада, на чијем челу је био Едварад Хит, донела 1971. године одлуку да се компанија национализује, тј. пређе у државно власништво. Национализација као у комунизму. Америка и Енглеска биће земља пролетерска. „Ролс-Ројс“ је данас водећа светска компанија у својој области.
Ово помињем не због Енглеза већ због нас, Срба и државе Србије. Евроунијатски хохштаплери, тј. експерти и мешетари ММФ-а, Светске банке и амерички стипендисти саветују нама, Србима, да продамо, односно приватизујемо „Комерцијалну банку“, ЕПС, рудна блага и изворе воде (ако ово последње већ нисмо продали) и тиме постанемо модерни, или по српски голи голцати, јер ни гаће које још увек на себи имамо неће више бити наше. Тако ћемо спремно дочекати светлу будућност у којој ће Београд постати педерска престоница. Ускоро ће то бити један од услова да нас приме у евроунијатску камору лимбурга месеца? Не верујете? Имате право. Право на веру је Уставом загарантовано. Право на глупост такође Уставом није забрањена.
Неколико дана, док не стигне нешто занимљивије, причаће се о агенцији „Томас Кук“. Нисам био лењ. Завирио сам у старе књиге и ево шта сам пронашао у једној од њих. Књига се зове Ратни профити. Написао ју је Рихард Левизон. Издавач је „Космос“ из Београда. Оснивач едиције је Светомир Лазаревић. Књигу је с француског превео Душан Матић. Поговор написао Веселин Маслеша. Слова за корице израдио Михаило С. Петров. Књига је објављена фебруара месеца 1941. године.

БИЋЕ СРБА И ПОСЛЕ НАС Британска влада – пише у књизи – тражила је од друштва за превоз „Кук“ да обави један чудноват транспорт. Већ 1871. године енглески Доњи дом озбиљно је испитивао проблем да ли би требало поверити транспорт трупа у колонији кући „Кук“ која је радила јефтиније од државе. Тринаест година касније, кад је Енглеска спремала поход на Судан, тај план је остварен. Пре него што су Енглези задобили политичку превласт у Египту, оснивач најстарије и највеће међународне туристичке организације Тома Кук стекао је тамо сасвим изузетан и повлашћен положај. Обезбеђивао је редован саобраћај на Нилу и имао стварни монопол у области транспорта (стр. 211–212).
Током војних операција у Египту 1882–1884. године, Кук је, уз помоћ 28 лађа и 80 других пловних објеката, превезао 18.000 војника и 130.000 тона ратног материјала. Експедиција је – пише дословце – стигла прекасно да спасе генерала Гордона кога су урођеници били опсели у Картуму, али је донела велику зараду кући „Кук“ и допринела много њеном гласу.
У књизи се описују и многи догађаји из Првог светског рата, улога Волстрита, председника САД Вилсона, његовог финансијског саветника и пријатеља Бернара Баруха. Ваљао би да заговорници подизања споменика Вилсону у Београду макар прелистају ову књигу, и не само њу.
Молим људе који су данас на власти да не продају и ово мало што је остало од државне имовине Србије. Биће Срба и после нас. Ваља и њима живети.
Молимо се за све српске хероје заточене у евроунијатским казаматима по налогу хашких корумпираних злочинаца. Молимо се за здравље Џулијана Асанжа. Будимо на страни Арно Гујона који помаже нашој браћи и сестрама на Косову и Метохији. Помогнимо и ми његову фондацију. Чувајмо Републику Српску. Догодине у Призрену.

Један коментар

  1. Avatar
    Тамара

    Национално или српско питање је више него актуелна тема. Стога подржавам Ваш начин размишљања. Желим да вам дам неке напомене везане за неисцрпну тему. Чини се да наше епско наслеђе успешно надокнађује неспособност елите да дефинише национални програм. Српска православна црква је и даље на висини разумевања прилика у којима се налазимо. Пошто познајем просветне планове они су добрано редуковани од епског ствралаштва које је темељ националног опстанка. У уцбеницима историје за шести разред умањен је период историје Немањића, најсветлији тренутак српске историје. Предност је на рачун националне добила општа историја, што може служити на част комисијама које су заборавиле националне интересе. Основна школа се убрзано прилагођава новом времену и губи нционалну индивидуалност када је у питању настава историје. Већ две деценије стручна јавност је искључена из дијалога, он више и не постоји као саговорник. Интересе новог врлог света заступају и гурају запослени административни службеници. У Шпанији се настава историје одвија свакодневно. Велики накнадно стварају митове, снаже подмладак, док ми своје културно наслеђе гурамо под тепих. Нши ученици у основној школи не знају пуно о Марку Краљевићу, Милошу Обилићу, Стефану Лазаревићу… лепотама и значају немањићких манастира. Крајње је време да се замислимо над постојећим образовним концептом који нема национални карактер.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *