Почетна / Интервју / Владимир Пиштало – Невероватно се дешава

Владимир Пиштало – Невероватно се дешава

Однос према есеју јесте однос према сопственом мишљењу. Есеј је мишљење. Ко нема своје – има туђе

Након великог успеха романа Тесла, портрет међу маскама (16 превода) и Миленијум у Београду (седам превода), као и недавно изашлог романа Сунце овог дана, писмо Андрићу, који је за веома кратко време постао кључан за разумевање нашег нобеловца, Владимир Пиштало написао је дело које говори истовремено о Србији и Америци, разумевању света писања и видљивог света… Уз помоћ својеврсног књижевног огледала, уз велики уплив нематеријалног, уз ванстандардно познавање неких кључних и истовремено затамњених тачака и српске и америчке културе, Пиштало у овој књизи гради брижљиву композицију од есеја о тотално различитим егзистенцијалним стварима и културним појавама. Открива нам чињенице које стоје иза видљивих обриса две културе. Исписује текстове након којих можемо да разумемо Америку, дубљу од наших представа и стереотипа о њој.
Шта је била основна тематска преокупација у творењу најновије књиге есеја? Откуд наслов Значење џокера?
Значење џокера збирка је есеја рађена три деценије. Најстарији међу њима објављен је 1992. године. Док сам је глачао и дописивао, књига је и мене изненадила. Ваљда тако и треба да буде. То је књига – раскршће. Она отвара многа врата. Надао сам се да ће баш различитост заинтересовати читаоце. То се, изгледа, потврдило. Издавач ми је јавио да је један читалац купио педесет књига које планира да поклања пријатељима. Генерално, есеји су подељени између Америке и Србије. Тако су подељене и теме. Неки су ми говорили да је боље било да их одвојим, али нисам. Привлачила ме је разноврсност. Обично кажем да живим негде између два света као човек који стоји у два чамца па их држи снагом својих ногу заједно. Питагора је рекао да Богови живе на местима између светова. Кад тако живите, негде се пукотина отвори. Онда можете да видите неочекивано. Тема џокера повезује све есеје. Наиме, тема смеха. Заиста, смех је једна врста магије. Чим се појави смех, ствари се промене. Неко је рекао да је смех „најцивилизиванија музика на свету“, а неко да је „смех најкраће растојање међу људима“. Кад год је потребно да се растојање између људи смањи, смех је најсигурније средство. Слике у картама се деле на краљеве, краљице, жандаре и џокере. За разлику од „владајућих“ карата, џокер је симбол уметности. То је простор слободе, простор непредвидивог. Џокер је инструмент промене који постоји у оквиру правила. Наиме, он јесте у шпилу, али је његова улога да мења правила. Сваки човек заслужује џокера, заслужује другу шансу. У противном, свет био предвидљив, ужасан, механички. Елемент непредвидљивог постоји у историји. Ко би 1912. могао да предвиди Први светски рат са свим оним што се у њему десило? Ко би могао да предвиди да ће се комунизам у Русији завршити мирним путем а да ће Кина бити пола комунистичка а пола капиталистичка земља? Ирски сељак у 19. веку сматран је најсиромашнијим човеком на свету. Говорило се да живи горе и од америчког роба и од руског кмета. Данас наши људи иду у Ирску да раде. Џокер спречава да историја буде вечита игра напакованим картама, тужно репетитивна. Невероватно се дешава. То је једна од интересантних ствари у животу.
Која су лица џокера у вашој књизи?
Пишем о Чарлију Чаплину који мојим студентима није смешан. Изражавам овде одређену нелагодност, јер ако Чарли Чаплин није смешан, ко је смешан? Неко је рекао да су два симбола 20. века – атомска бомба и Чарли Чаплин. А Чарли Чаплин је оно искупљујуће лице човечанства које сведочи о томе да атомска бомба није једино што можемо да произведемо. Можемо да произведемо и смех. Ако се пак људи не смеју Чарлију Чаплину, онда заиста треба да се забринемо. Размишљам зашто је то тако. И схватам да је одговор у томе што Чарли Чаплин не поштује ниједан ауторитет. А моји студент су ипак навикнути да поштују ауторитете. Пишем и о нашем песнику Чарлсу Симићу, који је у тринаестој години напустио Београд и дошао у Француску, као дете емигрант. Учио је француске школе. Његова судбина је, како каже, била предодређена. Да је остао у Француској, у најбољем случају би био аутомеханичар. Отишао је у Америку и тамо добио много важних награда, постао члан Америчке академије у коју нико не може да дође док неко не умре. Тако је исписана једна бриљантна биографија која је читава настала уз помоћ џокера. Чарли је говорио да је њега све у животу изненадило. То је добар начин да се живи живот. Пишем и о Абрахаму Линколну, више као о мислиоцу него као о политичару. Линколн је био самостворен човек, огромних способности, с мало формалног образовања. Користио је непобедив народни хумор. То ме подсећа на једну анегдоту из наше историје. Кнез Милош и Клеменс вон Метерних су се срели у Бечу. С малим осмехом, Метерних га је упитао: „Да ли је истина да сте као млад човек чували свиње?“ „Јесам“, одговорио је Милош, „али сам у међувремену постао богат човек и кнез Србије. А да сте их ви чували, чували бисте их и сад.“ Нешто слично је и Абрахам Линколн могао да каже. Хумор се провлачи кроз целу књигу. Лукијан од Самосате, сатиричар античког света, рекао је да никад није срео будалу која га није забављала. То би потписао најзначајнији новинар у историји Америке Хенри Луис Менкен. Тај настављач Марка Твена код нас је сасвим непознат. Ни у Америци није популаран. Америка политичке коректности није више Менкенова Америка. Данас идеолошки говор користи речи у униформама. А ствараоци сањају речи у карневалским костимима, хавајским кошуљама или у бикинијима. Сањају речи које покривају читаву скалу онога што човек доживљава. Менкенове речи су то и изражавале. Менкен је говорио истину моћи у лице, смејући се. Говорио је да је Америка не само најудобнија већ и најсмешнија земља, и да је човек у њој могао сваког дана умрети од смеха. Предраг Кораксић Коракс, још један јунак ове књиге, исто је то (мислећи на политичаре) рекао за Србију. Рекао је: „Посао карикатуристе ипак зависи од будала а овде је Елдорадо!“ Сви јунаци моје књиге су одани смеху. Или имају џокера, или и сами постају џокери. Последњи неочекивани џокер у овој књизи постаје – мостарски мост. Као што код Булгакова „рукописи не горе“, тако је васкрснуо и мост. Посветио сам му један есеј. Дела такве лепоте се трајно не уништавају. Из света платонских идеја мостарски мост се поново вратио на земљу.
Значење џокера доживело је веома снажан одјек у јавности и добар пријем код читалачке публике, што не би било ништа необично да није у питању књига есеја. Како то објашњавате?
Било је доста добрих приказа. Прво издање се распродало за два и по месеца. Књига је медијски добро пропраћена, а у првом месецу је било око дванаест промоција. Волим књижевне вечери. На самом почетку промоције у публици приметим мноштво намрштених, згрчених, уморних лица. Људи тешко живе. Међутим, како књижевно вече одмиче, лица се мењају. Опуштају се. То нису више лица за која би требало издавати оружани лист. Она постају нерепетирана. Непретенциозна. На крају то су лица људи која изгледају као да седе у неком џакузију, а не на неудобној столици у библиотеци. „Као колективна терапија“, каже мој пријатељ Ненад Шапоња. Један други пријатељ тврди да један интервју у новинама вреди више него десет књижевних вечери у провинцији. С тим се апсолутно не слажем. Мислим сасвим супротно. Сваки човек код кога сте дошли у његов крај и узели га озбиљно – то памти. Човек највише цени кад није игнорисан. Тачно је и нешто друго. И отац и мајка су ми били библиотекари. Мајка је из библиотеке пошла на порођај. Ја носим библиотечку прашину у крви.
Ипак, никада нисам мислио да ће мој посао бити да налазим разлоге зашто млади треба да читају. Кинеска пословица каже: „Књига је врт у џепу.“ Нико нас не спречава да отворимо књигу и уђемо у тај врт. У средњем веку се говорило да су мудраци који су живели пре нас били џинови, а да смо ми патуљци. Умберто Еко је додао да смо ми патуљци који стоје на леђима џинова. Пењање на леђа џинова и гледање даље и од њих, то је читање. Читање је начин да се спријатељимо са занимљивим људима из прошлости. Читање је чин самопоштовања. Човек који има времена за читање, има времена за све. То су неки аргументи које сам користио. Ипак, моји студенти мало читају. Једноставно не могу да издрже. Немају кондицију. Као што ја не могу да трчим маратон, тако они не могу да доврше Чаробни брег.
Шта то може имати за последицу? Значи ли то да ће прича умрети?
Не значи. Некада су приче биле оралне, па су онда певани епови да би потом били писани најпре епови, па приче и романи. Сутра то може да буде видео или нека интерактивна или синестезијска форма, али прича никад неће умрети. Дајем предност оном облику комуникације за коју сам везан, а то је литература. Нико нам не брани да станемо на леђа џинова, да отворимо врт у џепу и уђемо у њега.
Знамо да је роман привилегована форма. Али то може бити и есеј. Код Француза постоји огромна традиција, која укључује Монтења, Бодлера, Камија… Тамо се књиге есеја продају у великим тиражима. Постоји и пример код нас да је једна књига есеја продата у енормно много примерака. То је Дучићево Благо цара Радована. Значи, није немогуће да есеј, уколико су теме и начин писања интересантни људима, буде популарно штиво. Однос према есеју јесте однос према сопственом мишљењу. Есеј је мишљење. Ко нема своје мишљење – има туђе. Наши књижевници имају на кога да се угледају. Иво Андрић је био наш највећи херој интерпретације света. Био је културни антиколонијалиста. Питао се „зашто да моја мисао добра и права буде мање вредна од исте такве мисли у Лондону или Паризу“. Понављао је: „Очи су бечке, наочаре су наше.“ Упозоравао је да је „узалудно питати другог шта те боли“.
Ваша књига је две године након објављивања рекло би се променила начин читања, поимања Андрића и његовог дела? Шта мислите о томе?
Драго ми је ако је тако. Мислим да је дошло време новог читања Андрића будући да је он до сада читан по једном предвидљивом кључу. Пошто је Андрић био лојалан, а нарочито откад је добио Нобелову награду, комунисти су нашли соломонско решење: поштоваћемо те, али те нећемо волети! Третирали су га као да није писац, индивидуални и лирски, него епски и историјски. У том кључу читања он није он, јер он је заправо ми. Он је наша патња. Само онолико колико је он ми, толико нам је и интересантан. А његове приче о женама, о сунцу, о страсти, игри, оно што га је заправо чинило уметником, то је игнорисано. Прошло је довољно времена да можемо да се осврнемо и да ствари погледамо другачијим очима. Говорило се много о Андрићевој лукавости, а мало о његовој доброти. Градио је задужбине као и Мехмед-паша Соколовић. Читаву своју Нобелову награду уложио је у библиотеке. Библиотеке су долазиле заједно са асфалтом и електрицитетом. Светлост књиге и светлост модернизације заједно су озариле животе по сиромашним селима. Да је Андрић само то урадио, а да ништа није написао, била би то велика ствар. Његова највећа способност, без премца у нашој књижевности, био је дар универзалног идентификовања. Свима које је описао он је опрао ноге чином великог разумевања. Нарочито је настојао да разуме жене. Андрић је, као удовички син, знао да је женама теже. Он, кога ни самог нису право видели ни разумели, осећао је обавезу да се изрази у име свих оних који нису умели, или оборени од живота крвника нису стигли да се изразе. То је најочигледније у његовој причи Злостављање. Поред тога што је желео да разуме жене, Андрић им се и дивио. Био је беспомоћан према женској лепоти. Његови описи жена прекрасне су вињете, пуне страсти. Доживљавали су га као уздржаног човека а, у ствари, нико, сем Боре Станковића, није имао такав однос према страсти. Био је скривени песник, скривени Медитеранац, човек који се дивио Сунцу, као да је Сунце Бог. Говорио је о „ђердану од сто двадесет сунчаних дана“ кад је стварно жив. Говорио је да му је све што му се у животу десило дошло по инстинкту. Оно што му је дошло по избору било је секундарно. Држао се за разум, као морнар у олуји за кормило. Морнар не сумња у снагу валова, али нема за шта друго да се ухвати. Сматрао је да је „свако од нас вредан онолико колико може да се радује“. Нажалост, био је више теоретичар него практичар радости. Неке ствари се не могу сакрити – љубав, кашаљ и тенденције у уметности. Вера у стваралачку игру је серум против идеологије и тенденциозности.
„Тешко човеку и друштву које не зна да се безазлено смеје“, упозорио је. Упозоравао је и да када у нама замре вера у стварност игре, свако од нас залази у мрачну шуму.
Андрић је био спреман да преузме ризик онда када је ризик требало преузети. Почетком Другог светског рата могао је из Берлина да пређе у Женеву, али је дошао у Београд. Док су бомбе падале, он је писао. Писао је На Дрини ћуприју, Травничку хронику, Госпођицу на основу вишедеценијских белешки из архива. У тој соби је био читав његов живот – и физички и духовни. Да ли можете да замислите ситуацију веће егзистенцијалне рањивости, него ту да док он седи у свом дому у Призренској и пише, бомбе падају. Судбина је хтела да он и рукописи преживе. Те књиге су после рата добиле Нобелову награду.
Шта мислите о проказаности појмова патриотизам и национализам у нашој средини?
Постоји историјско клатно које се њише између глобализма и трибализма. Глобализам па трибализам, па опет глобализам, па трибализам. Мислим да се то клатно полако креће ка правцу глобализма, али не без непрестаних враћања. У почетку је изгледало да се то дешава само код нас, али не мислим тако. Дешава се у целом свету. Погледајте брегзит. Британски национализам и фантомски болови империје. Национализам је у почетку био позитиван појам, па је онда постао негативан. Он може да буде и негативан и позитиван. Зависи како се та снажна енергија усмери. Вебер је говорио да нација може да игра улогу религије јер има све атрибуте Бога. Та велика идеолошко-религиозна посвећеност биће тачно оно за шта ће бити употребљена. Ако је употребите за добро, биће за добро, ако је употребите за зло, биће зло. Здраво је избегавати апстракције. Ако се поносите својим народом, будите добри према рођаку и према комшији.
У чему се по вама огледа разлика књижевног и културног миљеа у англосаксонском и нашем свету, будући да имате јасан увид у обе сцене?
С једне стране, имамо ситуацију да су књижевне сцене веома налик једна на другу. Био сам недавно у Ираклиону, на Криту, и гледам књиге које су исте као и у њујоршким књижарама. Или као у нашим књижарама у центру Београда. То су разни бестселери који се скидају без размишљања са бестселер листа „Њујорк тајмса“.
У Америци имате поделе, рубрике, ту је жеља да се жанровски смести све што се произведе. Кад уђете у књижаре, постоје све те категорије, али ја их нисам никада узимао озбиљно, јер сматрам да књига треба да изненади прво писца а онда читаоца. Јер, ако пишете с тим да то што пишете уклопите у познато, то не обећава оригинално дело. Осим тога, код нас једва да постоји non fiction – „оно што није измишљено“. У Америци је тај жанр популаран. Он потиче из једног поповског страха од „лагања“, из наивног односа према свету који пита: а да ли се то у књизи стварно десило? Као да је то важно.
Можемо ли да говоримо о извесној „промени духа“ у српској књижевности, у последњих пет до десет година, о чему сведочи више романа с тематиком Првог светског рата рецимо?
Та ужасна траума Првог светског рата је била занемаривана из разних разлога. У једном тренутку рат је био преблизу. Јер, кад имате једну такву страшну ствар кроз коју је читава генерација прошла, онда је о томе врло тешко говорити у тренутку када се десила. Прво, не обезбеђује вам увек велика тема велику књижевност. То је грешка. Узећете неку грандиозну причу и сад ће бити грандиозан роман. Знамо да то тако не иде. Требало је да прође доста времена да се све искристалише. Прва Југославија је имала проблем са самом собом. Требало је помирити различите интересе. После тога долази комунизам који не зна тачно шта би с тим Првим светским ратом. Не одриче га се сасвим, али радије говори о Другом. У овом тренутку је прошло довољно времена (слично као с новим промишљањем Андрића). Милунка Савић је рецимо постала хероина, у правом смислу те речи, тек у последњих десет година. Људи су се окренули тој веома занимљивој теми. Занимљива је и мени. Главно питање је: како прићи трауми? Недавно преминула нобеловка Тони Морисон хтела је да пише о положају робова у Америци. То су ужасне ствари које револтирају човека. Тони Морисон је одлучила да тој теми приђе из „кухињског угла“ и да је обради кроз искуство жена, кроз искуство деце, девојчица. Жене у кухињи причају, док се све оне суровости дешавају у другом плану. Важно јој је било да избегне патетику. Патетика не додаје теми него је обезвређује. Можда је и дух времена, како ви кажете, другачији, па можемо да говоримо о тим стварима с уздржаношћу која показује вредност факата. Прочитао сам доста литературе о Првом светском рату и голготи српских војника. Ако бих икад писао о томе, фокусирао бих се на Крф, једно од најлепших места које знам. Контрастирао бих лепоту видиковаца, плавих залива и црквица с хиљадама исцрпљених младих људи који умиру. Волт Витмен је говорио да је смртна слабост гора од смрти. Знамо да је у море на острву Видо бацано стотине људи сваког дана. И тај дух смрти и смртне слабости је лебдео над најлепшим крајоликом који можете да замислите.
Како гледате на промену друштвеног значаја и утицаја књижевности некад (крај 20. века) и данас?
Мислим да то не треба да нас чуди, јер је везано с променом економског система. У капитализму писци никад нису имали значај који су имали у социјализму. У социјализму кад би неко нешто проговорио, сви би начуљили уши. Сви би се запитали шта је мислио, шта је хтео да каже. Знате, инжењери људских душа и све то. Једном сам се нашалио с мојим пријатељем Чарлсом Симићем. Рекао сам му: „Е, мој Чарли, данас никог није брига за песнике, а некада су им, у Самарканду или Багдаду, давали онолико злата колико су тешки.“ Он ми је одговорио: „Да, али би им повремено и одрубили главу!“ Не зна човек да ли да жели да писци буду веома проминентни или не.
Неко је рекао да су „вредности стабилне док су стабилне друштвене структуре које их производе“. Код нас су друштвене структуре дубоко нестабилне, до границе аномије, до границе да се не зна шта је шта. Није ни чудо да се и улога писца променила. Мени се чини да смо негде на пола пута. Писци у Србији нису више значајни као што су били, али људи по некој инерцији и даље обраћају пажњу на оно што они говоре. По инерцији и даље постоји интересовање за писца као универзалног стручњака. Има то неког смисла. Од кад су вести постале индустрија забаве можда праве вести сад добијамо из књига.
Да ли размишљате о књижевној каријери у Америци?
У Америци само три посто књига које се издају отпада на преводе са свих језика света. Можете ли да замислите колико онда остаје места за малу земљу као што је наша. И не само за нашу земљу већ и за многе друге, веће од Србије. Објавити ту превод књиге значи пливати уз струју као лосос. Човек мора да верује у оно што ради. Мој роман Тесла, портрет међу маскама у Америци је имао три издања. Добар издавач „Graywolf Press“ стао је иза моје књиге. И то је веома важно, као и места на којима одржавате промоције, коме говорите, ко вас представља… Књига је имала двадесетак приказа који су листом били позитивни. Сада је преведен мој роман Миленијум у Београду и бићу у прилици да га наредних месеци понудим америчким издавачима. Након тога ћу моћи више да вам кажем.
И шта је, дакле, значење џокера?
Кјеркегора су једном питали шта би највише волео да има у животу. Одговорио је да то нису ни слава, нити богатство, већ страсно осећај потенцијалности. То је осећај да још много ствари може да се деси. Мислим да значење џокера лежи управо у том осећају потенцијалности.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *