Vladimir Pištalo – Neverovatno se dešava

Odnos prema eseju jeste odnos prema sopstvenom mišljenju. Esej je mišljenje. Ko nema svoje – ima tuđe

Nakon velikog uspeha romana Tesla, portret među maskama (16 prevoda) i Milenijum u Beogradu (sedam prevoda), kao i nedavno izašlog romana Sunce ovog dana, pismo Andriću, koji je za veoma kratko vreme postao ključan za razumevanje našeg nobelovca, Vladimir Pištalo napisao je delo koje govori istovremeno o Srbiji i Americi, razumevanju sveta pisanja i vidljivog sveta… Uz pomoć svojevrsnog književnog ogledala, uz veliki upliv nematerijalnog, uz vanstandardno poznavanje nekih ključnih i istovremeno zatamnjenih tačaka i srpske i američke kulture, Pištalo u ovoj knjizi gradi brižljivu kompoziciju od eseja o totalno različitim egzistencijalnim stvarima i kulturnim pojavama. Otkriva nam činjenice koje stoje iza vidljivih obrisa dve kulture. Ispisuje tekstove nakon kojih možemo da razumemo Ameriku, dublju od naših predstava i stereotipa o njoj.
Šta je bila osnovna tematska preokupacija u tvorenju najnovije knjige eseja? Otkud naslov Značenje džokera?
Značenje džokera zbirka je eseja rađena tri decenije. Najstariji među njima objavljen je 1992. godine. Dok sam je glačao i dopisivao, knjiga je i mene iznenadila. Valjda tako i treba da bude. To je knjiga – raskršće. Ona otvara mnoga vrata. Nadao sam se da će baš različitost zainteresovati čitaoce. To se, izgleda, potvrdilo. Izdavač mi je javio da je jedan čitalac kupio pedeset knjiga koje planira da poklanja prijateljima. Generalno, eseji su podeljeni između Amerike i Srbije. Tako su podeljene i teme. Neki su mi govorili da je bolje bilo da ih odvojim, ali nisam. Privlačila me je raznovrsnost. Obično kažem da živim negde između dva sveta kao čovek koji stoji u dva čamca pa ih drži snagom svojih nogu zajedno. Pitagora je rekao da Bogovi žive na mestima između svetova. Kad tako živite, negde se pukotina otvori. Onda možete da vidite neočekivano. Tema džokera povezuje sve eseje. Naime, tema smeha. Zaista, smeh je jedna vrsta magije. Čim se pojavi smeh, stvari se promene. Neko je rekao da je smeh „najcivilizivanija muzika na svetu“, a neko da je „smeh najkraće rastojanje među ljudima“. Kad god je potrebno da se rastojanje između ljudi smanji, smeh je najsigurnije sredstvo. Slike u kartama se dele na kraljeve, kraljice, žandare i džokere. Za razliku od „vladajućih“ karata, džoker je simbol umetnosti. To je prostor slobode, prostor nepredvidivog. Džoker je instrument promene koji postoji u okviru pravila. Naime, on jeste u špilu, ali je njegova uloga da menja pravila. Svaki čovek zaslužuje džokera, zaslužuje drugu šansu. U protivnom, svet bio predvidljiv, užasan, mehanički. Element nepredvidljivog postoji u istoriji. Ko bi 1912. mogao da predvidi Prvi svetski rat sa svim onim što se u njemu desilo? Ko bi mogao da predvidi da će se komunizam u Rusiji završiti mirnim putem a da će Kina biti pola komunistička a pola kapitalistička zemlja? Irski seljak u 19. veku smatran je najsiromašnijim čovekom na svetu. Govorilo se da živi gore i od američkog roba i od ruskog kmeta. Danas naši ljudi idu u Irsku da rade. Džoker sprečava da istorija bude večita igra napakovanim kartama, tužno repetitivna. Neverovatno se dešava. To je jedna od interesantnih stvari u životu.
Koja su lica džokera u vašoj knjizi?
Pišem o Čarliju Čaplinu koji mojim studentima nije smešan. Izražavam ovde određenu nelagodnost, jer ako Čarli Čaplin nije smešan, ko je smešan? Neko je rekao da su dva simbola 20. veka – atomska bomba i Čarli Čaplin. A Čarli Čaplin je ono iskupljujuće lice čovečanstva koje svedoči o tome da atomska bomba nije jedino što možemo da proizvedemo. Možemo da proizvedemo i smeh. Ako se pak ljudi ne smeju Čarliju Čaplinu, onda zaista treba da se zabrinemo. Razmišljam zašto je to tako. I shvatam da je odgovor u tome što Čarli Čaplin ne poštuje nijedan autoritet. A moji student su ipak naviknuti da poštuju autoritete. Pišem i o našem pesniku Čarlsu Simiću, koji je u trinaestoj godini napustio Beograd i došao u Francusku, kao dete emigrant. Učio je francuske škole. Njegova sudbina je, kako kaže, bila predodređena. Da je ostao u Francuskoj, u najboljem slučaju bi bio automehaničar. Otišao je u Ameriku i tamo dobio mnogo važnih nagrada, postao član Američke akademije u koju niko ne može da dođe dok neko ne umre. Tako je ispisana jedna briljantna biografija koja je čitava nastala uz pomoć džokera. Čarli je govorio da je njega sve u životu iznenadilo. To je dobar način da se živi život. Pišem i o Abrahamu Linkolnu, više kao o misliocu nego kao o političaru. Linkoln je bio samostvoren čovek, ogromnih sposobnosti, s malo formalnog obrazovanja. Koristio je nepobediv narodni humor. To me podseća na jednu anegdotu iz naše istorije. Knez Miloš i Klemens von Meternih su se sreli u Beču. S malim osmehom, Meternih ga je upitao: „Da li je istina da ste kao mlad čovek čuvali svinje?“ „Jesam“, odgovorio je Miloš, „ali sam u međuvremenu postao bogat čovek i knez Srbije. A da ste ih vi čuvali, čuvali biste ih i sad.“ Nešto slično je i Abraham Linkoln mogao da kaže. Humor se provlači kroz celu knjigu. Lukijan od Samosate, satiričar antičkog sveta, rekao je da nikad nije sreo budalu koja ga nije zabavljala. To bi potpisao najznačajniji novinar u istoriji Amerike Henri Luis Menken. Taj nastavljač Marka Tvena kod nas je sasvim nepoznat. Ni u Americi nije popularan. Amerika političke korektnosti nije više Menkenova Amerika. Danas ideološki govor koristi reči u uniformama. A stvaraoci sanjaju reči u karnevalskim kostimima, havajskim košuljama ili u bikinijima. Sanjaju reči koje pokrivaju čitavu skalu onoga što čovek doživljava. Menkenove reči su to i izražavale. Menken je govorio istinu moći u lice, smejući se. Govorio je da je Amerika ne samo najudobnija već i najsmešnija zemlja, i da je čovek u njoj mogao svakog dana umreti od smeha. Predrag Koraksić Koraks, još jedan junak ove knjige, isto je to (misleći na političare) rekao za Srbiju. Rekao je: „Posao karikaturiste ipak zavisi od budala a ovde je Eldorado!“ Svi junaci moje knjige su odani smehu. Ili imaju džokera, ili i sami postaju džokeri. Poslednji neočekivani džoker u ovoj knjizi postaje – mostarski most. Kao što kod Bulgakova „rukopisi ne gore“, tako je vaskrsnuo i most. Posvetio sam mu jedan esej. Dela takve lepote se trajno ne uništavaju. Iz sveta platonskih ideja mostarski most se ponovo vratio na zemlju.
Značenje džokera doživelo je veoma snažan odjek u javnosti i dobar prijem kod čitalačke publike, što ne bi bilo ništa neobično da nije u pitanju knjiga eseja. Kako to objašnjavate?
Bilo je dosta dobrih prikaza. Prvo izdanje se rasprodalo za dva i po meseca. Knjiga je medijski dobro propraćena, a u prvom mesecu je bilo oko dvanaest promocija. Volim književne večeri. Na samom početku promocije u publici primetim mnoštvo namrštenih, zgrčenih, umornih lica. Ljudi teško žive. Međutim, kako književno veče odmiče, lica se menjaju. Opuštaju se. To nisu više lica za koja bi trebalo izdavati oružani list. Ona postaju nerepetirana. Nepretenciozna. Na kraju to su lica ljudi koja izgledaju kao da sede u nekom džakuziju, a ne na neudobnoj stolici u biblioteci. „Kao kolektivna terapija“, kaže moj prijatelj Nenad Šaponja. Jedan drugi prijatelj tvrdi da jedan intervju u novinama vredi više nego deset književnih večeri u provinciji. S tim se apsolutno ne slažem. Mislim sasvim suprotno. Svaki čovek kod koga ste došli u njegov kraj i uzeli ga ozbiljno – to pamti. Čovek najviše ceni kad nije ignorisan. Tačno je i nešto drugo. I otac i majka su mi bili bibliotekari. Majka je iz biblioteke pošla na porođaj. Ja nosim bibliotečku prašinu u krvi.
Ipak, nikada nisam mislio da će moj posao biti da nalazim razloge zašto mladi treba da čitaju. Kineska poslovica kaže: „Knjiga je vrt u džepu.“ Niko nas ne sprečava da otvorimo knjigu i uđemo u taj vrt. U srednjem veku se govorilo da su mudraci koji su živeli pre nas bili džinovi, a da smo mi patuljci. Umberto Eko je dodao da smo mi patuljci koji stoje na leđima džinova. Penjanje na leđa džinova i gledanje dalje i od njih, to je čitanje. Čitanje je način da se sprijateljimo sa zanimljivim ljudima iz prošlosti. Čitanje je čin samopoštovanja. Čovek koji ima vremena za čitanje, ima vremena za sve. To su neki argumenti koje sam koristio. Ipak, moji studenti malo čitaju. Jednostavno ne mogu da izdrže. Nemaju kondiciju. Kao što ja ne mogu da trčim maraton, tako oni ne mogu da dovrše Čarobni breg.
Šta to može imati za posledicu? Znači li to da će priča umreti?
Ne znači. Nekada su priče bile oralne, pa su onda pevani epovi da bi potom bili pisani najpre epovi, pa priče i romani. Sutra to može da bude video ili neka interaktivna ili sinestezijska forma, ali priča nikad neće umreti. Dajem prednost onom obliku komunikacije za koju sam vezan, a to je literatura. Niko nam ne brani da stanemo na leđa džinova, da otvorimo vrt u džepu i uđemo u njega.
Znamo da je roman privilegovana forma. Ali to može biti i esej. Kod Francuza postoji ogromna tradicija, koja uključuje Montenja, Bodlera, Kamija… Tamo se knjige eseja prodaju u velikim tiražima. Postoji i primer kod nas da je jedna knjiga eseja prodata u enormno mnogo primeraka. To je Dučićevo Blago cara Radovana. Znači, nije nemoguće da esej, ukoliko su teme i način pisanja interesantni ljudima, bude popularno štivo. Odnos prema eseju jeste odnos prema sopstvenom mišljenju. Esej je mišljenje. Ko nema svoje mišljenje – ima tuđe. Naši književnici imaju na koga da se ugledaju. Ivo Andrić je bio naš najveći heroj interpretacije sveta. Bio je kulturni antikolonijalista. Pitao se „zašto da moja misao dobra i prava bude manje vredna od iste takve misli u Londonu ili Parizu“. Ponavljao je: „Oči su bečke, naočare su naše.“ Upozoravao je da je „uzaludno pitati drugog šta te boli“.
Vaša knjiga je dve godine nakon objavljivanja reklo bi se promenila način čitanja, poimanja Andrića i njegovog dela? Šta mislite o tome?
Drago mi je ako je tako. Mislim da je došlo vreme novog čitanja Andrića budući da je on do sada čitan po jednom predvidljivom ključu. Pošto je Andrić bio lojalan, a naročito otkad je dobio Nobelovu nagradu, komunisti su našli solomonsko rešenje: poštovaćemo te, ali te nećemo voleti! Tretirali su ga kao da nije pisac, individualni i lirski, nego epski i istorijski. U tom ključu čitanja on nije on, jer on je zapravo mi. On je naša patnja. Samo onoliko koliko je on mi, toliko nam je i interesantan. A njegove priče o ženama, o suncu, o strasti, igri, ono što ga je zapravo činilo umetnikom, to je ignorisano. Prošlo je dovoljno vremena da možemo da se osvrnemo i da stvari pogledamo drugačijim očima. Govorilo se mnogo o Andrićevoj lukavosti, a malo o njegovoj dobroti. Gradio je zadužbine kao i Mehmed-paša Sokolović. Čitavu svoju Nobelovu nagradu uložio je u biblioteke. Biblioteke su dolazile zajedno sa asfaltom i elektricitetom. Svetlost knjige i svetlost modernizacije zajedno su ozarile živote po siromašnim selima. Da je Andrić samo to uradio, a da ništa nije napisao, bila bi to velika stvar. Njegova najveća sposobnost, bez premca u našoj književnosti, bio je dar univerzalnog identifikovanja. Svima koje je opisao on je oprao noge činom velikog razumevanja. Naročito je nastojao da razume žene. Andrić je, kao udovički sin, znao da je ženama teže. On, koga ni samog nisu pravo videli ni razumeli, osećao je obavezu da se izrazi u ime svih onih koji nisu umeli, ili oboreni od života krvnika nisu stigli da se izraze. To je najočiglednije u njegovoj priči Zlostavljanje. Pored toga što je želeo da razume žene, Andrić im se i divio. Bio je bespomoćan prema ženskoj lepoti. Njegovi opisi žena prekrasne su vinjete, pune strasti. Doživljavali su ga kao uzdržanog čoveka a, u stvari, niko, sem Bore Stankovića, nije imao takav odnos prema strasti. Bio je skriveni pesnik, skriveni Mediteranac, čovek koji se divio Suncu, kao da je Sunce Bog. Govorio je o „đerdanu od sto dvadeset sunčanih dana“ kad je stvarno živ. Govorio je da mu je sve što mu se u životu desilo došlo po instinktu. Ono što mu je došlo po izboru bilo je sekundarno. Držao se za razum, kao mornar u oluji za kormilo. Mornar ne sumnja u snagu valova, ali nema za šta drugo da se uhvati. Smatrao je da je „svako od nas vredan onoliko koliko može da se raduje“. Nažalost, bio je više teoretičar nego praktičar radosti. Neke stvari se ne mogu sakriti – ljubav, kašalj i tendencije u umetnosti. Vera u stvaralačku igru je serum protiv ideologije i tendencioznosti.
„Teško čoveku i društvu koje ne zna da se bezazleno smeje“, upozorio je. Upozoravao je i da kada u nama zamre vera u stvarnost igre, svako od nas zalazi u mračnu šumu.
Andrić je bio spreman da preuzme rizik onda kada je rizik trebalo preuzeti. Početkom Drugog svetskog rata mogao je iz Berlina da pređe u Ženevu, ali je došao u Beograd. Dok su bombe padale, on je pisao. Pisao je Na Drini ćupriju, Travničku hroniku, Gospođicu na osnovu višedecenijskih beleški iz arhiva. U toj sobi je bio čitav njegov život – i fizički i duhovni. Da li možete da zamislite situaciju veće egzistencijalne ranjivosti, nego tu da dok on sedi u svom domu u Prizrenskoj i piše, bombe padaju. Sudbina je htela da on i rukopisi prežive. Te knjige su posle rata dobile Nobelovu nagradu.
Šta mislite o prokazanosti pojmova patriotizam i nacionalizam u našoj sredini?
Postoji istorijsko klatno koje se njiše između globalizma i tribalizma. Globalizam pa tribalizam, pa opet globalizam, pa tribalizam. Mislim da se to klatno polako kreće ka pravcu globalizma, ali ne bez neprestanih vraćanja. U početku je izgledalo da se to dešava samo kod nas, ali ne mislim tako. Dešava se u celom svetu. Pogledajte bregzit. Britanski nacionalizam i fantomski bolovi imperije. Nacionalizam je u početku bio pozitivan pojam, pa je onda postao negativan. On može da bude i negativan i pozitivan. Zavisi kako se ta snažna energija usmeri. Veber je govorio da nacija može da igra ulogu religije jer ima sve atribute Boga. Ta velika ideološko-religiozna posvećenost biće tačno ono za šta će biti upotrebljena. Ako je upotrebite za dobro, biće za dobro, ako je upotrebite za zlo, biće zlo. Zdravo je izbegavati apstrakcije. Ako se ponosite svojim narodom, budite dobri prema rođaku i prema komšiji.
U čemu se po vama ogleda razlika književnog i kulturnog miljea u anglosaksonskom i našem svetu, budući da imate jasan uvid u obe scene?
S jedne strane, imamo situaciju da su književne scene veoma nalik jedna na drugu. Bio sam nedavno u Iraklionu, na Kritu, i gledam knjige koje su iste kao i u njujorškim knjižarama. Ili kao u našim knjižarama u centru Beograda. To su razni bestseleri koji se skidaju bez razmišljanja sa bestseler lista „Njujork tajmsa“.
U Americi imate podele, rubrike, tu je želja da se žanrovski smesti sve što se proizvede. Kad uđete u knjižare, postoje sve te kategorije, ali ja ih nisam nikada uzimao ozbiljno, jer smatram da knjiga treba da iznenadi prvo pisca a onda čitaoca. Jer, ako pišete s tim da to što pišete uklopite u poznato, to ne obećava originalno delo. Osim toga, kod nas jedva da postoji non fiction – „ono što nije izmišljeno“. U Americi je taj žanr popularan. On potiče iz jednog popovskog straha od „laganja“, iz naivnog odnosa prema svetu koji pita: a da li se to u knjizi stvarno desilo? Kao da je to važno.
Možemo li da govorimo o izvesnoj „promeni duha“ u srpskoj književnosti, u poslednjih pet do deset godina, o čemu svedoči više romana s tematikom Prvog svetskog rata recimo?
Ta užasna trauma Prvog svetskog rata je bila zanemarivana iz raznih razloga. U jednom trenutku rat je bio preblizu. Jer, kad imate jednu takvu strašnu stvar kroz koju je čitava generacija prošla, onda je o tome vrlo teško govoriti u trenutku kada se desila. Prvo, ne obezbeđuje vam uvek velika tema veliku književnost. To je greška. Uzećete neku grandioznu priču i sad će biti grandiozan roman. Znamo da to tako ne ide. Trebalo je da prođe dosta vremena da se sve iskristališe. Prva Jugoslavija je imala problem sa samom sobom. Trebalo je pomiriti različite interese. Posle toga dolazi komunizam koji ne zna tačno šta bi s tim Prvim svetskim ratom. Ne odriče ga se sasvim, ali radije govori o Drugom. U ovom trenutku je prošlo dovoljno vremena (slično kao s novim promišljanjem Andrića). Milunka Savić je recimo postala heroina, u pravom smislu te reči, tek u poslednjih deset godina. Ljudi su se okrenuli toj veoma zanimljivoj temi. Zanimljiva je i meni. Glavno pitanje je: kako prići traumi? Nedavno preminula nobelovka Toni Morison htela je da piše o položaju robova u Americi. To su užasne stvari koje revoltiraju čoveka. Toni Morison je odlučila da toj temi priđe iz „kuhinjskog ugla“ i da je obradi kroz iskustvo žena, kroz iskustvo dece, devojčica. Žene u kuhinji pričaju, dok se sve one surovosti dešavaju u drugom planu. Važno joj je bilo da izbegne patetiku. Patetika ne dodaje temi nego je obezvređuje. Možda je i duh vremena, kako vi kažete, drugačiji, pa možemo da govorimo o tim stvarima s uzdržanošću koja pokazuje vrednost fakata. Pročitao sam dosta literature o Prvom svetskom ratu i golgoti srpskih vojnika. Ako bih ikad pisao o tome, fokusirao bih se na Krf, jedno od najlepših mesta koje znam. Kontrastirao bih lepotu vidikovaca, plavih zaliva i crkvica s hiljadama iscrpljenih mladih ljudi koji umiru. Volt Vitmen je govorio da je smrtna slabost gora od smrti. Znamo da je u more na ostrvu Vido bacano stotine ljudi svakog dana. I taj duh smrti i smrtne slabosti je lebdeo nad najlepšim krajolikom koji možete da zamislite.
Kako gledate na promenu društvenog značaja i uticaja književnosti nekad (kraj 20. veka) i danas?
Mislim da to ne treba da nas čudi, jer je vezano s promenom ekonomskog sistema. U kapitalizmu pisci nikad nisu imali značaj koji su imali u socijalizmu. U socijalizmu kad bi neko nešto progovorio, svi bi načuljili uši. Svi bi se zapitali šta je mislio, šta je hteo da kaže. Znate, inženjeri ljudskih duša i sve to. Jednom sam se našalio s mojim prijateljem Čarlsom Simićem. Rekao sam mu: „E, moj Čarli, danas nikog nije briga za pesnike, a nekada su im, u Samarkandu ili Bagdadu, davali onoliko zlata koliko su teški.“ On mi je odgovorio: „Da, ali bi im povremeno i odrubili glavu!“ Ne zna čovek da li da želi da pisci budu veoma prominentni ili ne.
Neko je rekao da su „vrednosti stabilne dok su stabilne društvene strukture koje ih proizvode“. Kod nas su društvene strukture duboko nestabilne, do granice anomije, do granice da se ne zna šta je šta. Nije ni čudo da se i uloga pisca promenila. Meni se čini da smo negde na pola puta. Pisci u Srbiji nisu više značajni kao što su bili, ali ljudi po nekoj inerciji i dalje obraćaju pažnju na ono što oni govore. Po inerciji i dalje postoji interesovanje za pisca kao univerzalnog stručnjaka. Ima to nekog smisla. Od kad su vesti postale industrija zabave možda prave vesti sad dobijamo iz knjiga.
Da li razmišljate o književnoj karijeri u Americi?
U Americi samo tri posto knjiga koje se izdaju otpada na prevode sa svih jezika sveta. Možete li da zamislite koliko onda ostaje mesta za malu zemlju kao što je naša. I ne samo za našu zemlju već i za mnoge druge, veće od Srbije. Objaviti tu prevod knjige znači plivati uz struju kao losos. Čovek mora da veruje u ono što radi. Moj roman Tesla, portret među maskama u Americi je imao tri izdanja. Dobar izdavač „Graywolf Press“ stao je iza moje knjige. I to je veoma važno, kao i mesta na kojima održavate promocije, kome govorite, ko vas predstavlja… Knjiga je imala dvadesetak prikaza koji su listom bili pozitivni. Sada je preveden moj roman Milenijum u Beogradu i biću u prilici da ga narednih meseci ponudim američkim izdavačima. Nakon toga ću moći više da vam kažem.
I šta je, dakle, značenje džokera?
Kjerkegora su jednom pitali šta bi najviše voleo da ima u životu. Odgovorio je da to nisu ni slava, niti bogatstvo, već strasno osećaj potencijalnosti. To je osećaj da još mnogo stvari može da se desi. Mislim da značenje džokera leži upravo u tom osećaju potencijalnosti.