Почетна / Друштво / Кад бранитељи кроје протокол

Кад бранитељи кроје протокол

Пожељне и непожељне шоу-бизнис звезде на западном Балкану

Србофобија је и даље на снази – као зајед нички садржалац односа окружења према српским звездама у културним раз менама између балканских земаља; Како је дошло до апсурдног нереципроцитета када је реч о естради, размени и „тезгарењу” звезда са простора бивше Југославије

Ових дана су хрватски и један део српских медија пуни наслова о томе како Момчило Бајагић и његов бенд опет имају проблема са одржавањем концерата у појединим деловима Хрватске. Прошле је године, наиме, Бајага био избачен са наводно уговореног списка гостију на Данима пива у Карловцу, а због притиска тамошњих „бранитеља“ (удружење ратних ветерана), а што је еуфемизам за усташке екстремисте које се диче мржњом према свему српском. На њихову интервенцију Бајага је остао без те тезге иако је пре тога одржао низ концерата по Хрватској укључујући и распродату пулску Арену због чега је београдски рокер био усхићен. Карловац је, међутим, отпао јер су поменути „бранитељи“ подсетили домовину да је Бајага својевремено, почетком деведесетих, током рата, наводно у Книну певао „четничке песме“. Сада се ствар понавља. Исти бранитељи су против нове тезгарошке туре Бајаге обасипајући медије помпезним србофобичним осудама у стилу „човек који је забављао убице бранитеља сада жели да пева по Хрватској“. Овога пута су вође бранитеља (од Бајаге!) војни ветерани из Плоча чије је саопштење за јавност реална слика фашистоидне србофобије која је не само постојећа и већ непрестано подржавана у земљи која је, иначе, морала наводно да успостави потпуно супротна начела, па и законе који би то забрањивали, не би ли постала део Европске уније. Ево, шта су поручили тим саопштењем које је, наравно, уродило плодом:
„На једној страни били су они који су Републику Хрватску доживљавали својом домовином, на другој страни била је великосрпска окупаторска армада, вишеструко бројнија и пуно боље наоружана. Ова друга страна окупирала је трећину Хрватске, разорила и спалила градове и села који су јој били у домету. Страна која је бранила Хрватску од окупатора своје војнике назвала је бранитељима, јер су то и били. Њиховим убицама разоноду, опуштање, освежење и радост након напорног убијања доносио је и ‘господин’ Бајагић.“

Порекло и остале расистичке кочнице

Било какав коментар је излишан осим већ поменутог да се то дешава у земљи која је део Европске уније и која, ко зна зашто, ускоро постаје једна од најпожељнијих на свету судећи по томе што се за њихове држављане укидају визе скоро свуда у свету. Иронија је што иначе Бајагић има хрватску путовницу већ петнаест година! Али, није само он проблематична персона у „културним“ разменама између појединих балканских земаља. И Светлана Ражнатовић је искусила последице које (до)носи непожељно етничко порекло када је недавно на емитовање њеног спота у емисији намењеној мањинама за такве изазове увек спремна и будна Агенција за аудиовизуелне медије Албаније (!?) осетила потребу да се огласи у заштити њихове шиптарске испоставе на Косову, подсећајући народ да је реч о певачици која се својевремено истицала бројним антиалбанским порукама. По њима су Цецине песме чак служиле подстрекачки током вршења злочина и то не само над наводно јадним становништвом „њиховог“ Косова, већ и свуда где се ратовало на просторима бивше Југославије. Цеца је ултимативна персона нон грата у Хрватској иако је јавна тајна да је многи становници Хрватске (небитно ког „подријетла“) воле, слушају и набављају њене албуме и песме. Када не би било „бранитеља“ она би без проблема пунила дворане широм Хрватске. Али, овако, не само да јој је забрањено гостовање (дакако, без икакве јавне забране), већ је изопштена и њена музика са свих радио и ТВ-станица, а интервју који је својевремено дала за једну хрватску телевизију није никада емитован због наводних масовних протеста узрујаних житеља лијепе њихове. Исте етикете одувек важе и за Бору Ђорђевића који је као и Цеца потпуно непожељна особа не само на Косову већ и у Хрватској. На помен њихових имена настаје еуфорични излив хрватског шовинизма и србофобије који није, разуме се, никада критикован или чак у покушају саниран од било које државне инстанце. Иако обоје имају обожаваоце у „лијепој њиховој“ никада им неће бити дозвољено да гостују у било ком делу Хрватске иако, наравно, званичних забрана нема с чиме је испуњена форма око поштовања демократских начела идиличног и правичног европског политичког провизоријума у Хрватској. У пракси, међутим, порекло и остале расистичке кочнице када је реч о гостима из Србије и то из свих области (сетимо се како су прошли наши ватерполисти приликом недавног боравка у Хрватској) играју пресудну улогу.
Разуме се да су с обе стране (с наше, српске, по обичају, више!) сви овакви инциденти прихватани и објашњавани површно и лаконски, с обавезном назнаком да је реч о тек спорадичним испадима превише радикалних појединаца. Врло је занимљив тај потпуно различит, нереципрочни однос према пореклу гостију између Србије и Хрватске. И док се једино слажу у поменутом објашњавању ове појаве као о појединачним испадима који су превише политички бучни (када се оправдавају напади на Србе), стварно стање је реално далеко од тако једноставног образложења. Сасвим је јасно да је реч о системски подржаваној, подстрекиваној и одржаваној србофобичности која је у Хрватској и на Косову (односно Албанији) посебно, али и у Босни, па и у неким другим крајевима, постала готово подразумевајућа и чак „патриотски обавезујућа“ појава. Наравно, код нас је сасвим други случај. Поред групације која себе сматра и зове елитом, а јавно се декларише као „друга Србија“ и која усхићено комуницира и велича било шта што долази са простора који се дичи мржњом према свему српском, сведоци смо уздржаности, па скоро и индиферентности осталог дела Србије када им у госте долезе чак и декларисани непријатељи, што је заиста невероватна. Добро, ћутање у овом случају и не значи одобравање. Вероватније је реч о избегавању могућности да им се при подизању главе одмах прилепи етикета која се завршава са неком од фобија. Дежурни лепитељи етикета су, наравно, из поменутих „елитних“ слојева нашег друштва. Тако се дошло до апсурдног нереципроцитета када је реч о размени тезги звезда са простора бивше Југославије. При гостовању неких наших звезда, чији је број у сваком случају драстично мањи, постоје бројне препреке и филтери, провере и њихова лична доказивања србомрзачког капацитета. Приликом доласка звезда у Србију нема никаквих препрека. И највећи србомрзитељи и србофобичари су овде радо виђени гости којима је право задовољство да уживају у нашем „чувеном гостопримству“ и да том приликом напуне џепове нашим парама којих се једино не гаде када је у питању било какав контакт са нама. Уз обавезно усхићење и јавно величање њихове „ширине“ од стране дежурних представника поменуте овдашње елите.

Отуда, рецимо, овде је била чак и Тереза Кесовија (све у друштву са хрватским амбасадором!?) која је годинама с гађењем на помен Србије изјављивала како овде никада неће гостовати. Приликом, ипак, доласка на непријатељско тле је рекла да јој је жао публике која је толико жели и чека на њу двадесет година! Не треба помињати да је напунила Центар „Сава“ и своје џепове прљавим новцем одвратних Срба и да је притом нико није оспоравао или, не дај Боже, забрањивао. Пренела нам је, како рече, поруке љубави и мира! Учинила је то у још два наврата касније. А шта тек рећи о такозваној „краљици Торциде“, Дорис Драговић која је такође без икаквих проблема гостовала у Београду? Ако ништа друго, пред скоро празном „Београдском ареном“. Овде је успешно по свој џеп гостовао и Дино Мерлин, босански певач. Благо речено, познат по томе да није волео ове крајеве. Волео је, додуше, три концерта у пуној „Београдској арени“. Јосипа Лисац је у Београду доживела овације, а Северини је Београд годинама друга кућа и главни извор прихода. Годинама без проблема пуне дворане по Србији „Парни ваљак“, „Нови фосили“, Дарко Рундек, Масимо Савић, Борис Новковић, „Магазин“, Мери Цетинић, Нено Белан и десетине других. Њима се недавно придружио и Тони Цетински напунивши без проблема београдски „Таш“.

Културне везе против баријера острашћености

Наравно, бројност овдашњих звезда на хрватском тржишту је драстично другачија. Лепа Брена, која је успела да одржи један, а отказан јој је (бранитељи!) други концерт у загребачкој Арени, кажу, припрема ново гостовање у Хрватској. Али су због „бурних протеста јавности“ концерте морали да отказују Ана Николић и Аца Лукас. Марија Шерифовић је, међутим, добро прошла, као и Жељко Јоксимовић. Делује да се гостовање тамо мора заслужити и на неки други начин осим комерцијални, а овде је све друго осим популарности неважно. Занимљиво је и кажњавање тамошњих звезда које су се усудиле да држе заједничке концерте са српским колегама. Тако су својевремено, бојкотовани хрватски рокери „Којоти“ и „КУД Идијоти“ јер су свирали заједно са „Партибрејкерсима“. Иако је то било пре двадесетак година, изузев ретких примера (Влада Дивљан, рецимо) сарадње, барем не јавне и комерцијалне, посебно не концертне, између хрватских и српских звезда и даље су спорадичне.
Интересантно је да је у филмској индустрији потпуно други случај. Иако, наравно, поједина имена би код „бранитеља“ изазвала хистеричне нападе, сарадња између српске и хрватске кинематографије и тезге звезда су толико измешане и честе да је постало готово подразумевајуће да се филмови, па и ТВ-серије, раде барем у некој мери заједнички. Делује да се иако врло спорим и још увек спорадичним маневрима филмаџија ипак поново успоставља нешто што личи на некадашњу југословенску кинематографију јер су се копродукције између бивших југо-република прошириле и на све друге територије. Има контаката и пословних акција и када је реч о театру и другим областима културе која генерално увек настоји да превазиђе све баријере политике и острашћености по било којој основи. Ипак, овај пример показује да су сви напори да се то уради, посебно када су начелно посматрано углавном из једног правца, без правог учинка, односно таквог да се могу узети за пример само декларативно, а да су стварни односи на терену (хрватски према српском, мада, заправо, и свих осталих екс-ју простора према нашем) и даље тек толико улицкани и „промењени“ да се и због најмањег повода одмах могу поништити и вратити на ратне аршине.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *