Почетна / Дух времена / Да ли је Eвропа уопште потребна Словенима?

Да ли је Eвропа уопште потребна Словенима?

НАЈСТАРИЈА И НАЈБОГАТИЈА КУЛТУРА ЕВРОПЕ: СЛОВЕНСКА КУЛТУРНА РЕВОЛУЦИЈА (2.део)

Још у прошлом и у претпрошлом веку словенске културе показују задивљујућу виталност и плодотворност, дајући немерљив допринос европској култури који, међутим, често није препознат на Западу

Шта се, у такозвано Ново доба, догодило с некад плодотворном културом Словена, која се данас све више доживљава као анахрона и „несавремена“, „заостала у неком имагинарном времену“? Још у прошлом и у претпрошлом веку словенске културе показују задивљујућу виталност и плодотворност, дајући немерљив допринос европској култури који, међутим, често није препознат на Западу. То није увек случај са утилитарном, рационалистичком културом Запада. Заправо, почев од епохе просветитељства, Запад тоне у све дубљу и дубљу духовну кризу. Упркос привиду економског просперитета, Европа улази у „ново мрачно доба“ – то је развој који су у прошлом веку предвидели најлуциднији мислиоци Запада. Ако излаз из те кризе постоји, спасоносни импулс за препород Европе могао би доћи једино из словенских и „источних“ култура. Виталност постоји још само на Истоку Европе, писао је румунски филозоф Емил Сиоран: „Кад би нам, упркос произвољности тог покушаја, пало на памет да утврдимо где се у Европи налазе подручја на којима живе народи пуни животне снаге, установили бисмо да, што се више приближавамо Истоку, животни нагон све више јача, а да постаје све слабији што више идемо према Западу.“
Политички, Словени су данас периферија „уједињене Европе“, која се гради на другачијим, „несловенским“ темељима. Крајем прошлог века са политичке мапе Европе и света збрисане су три словенске државе: СССР, Чехословачка и СФРЈ. То нису биле никакве „комунистичке творевине“, будући да су последње две настале после Првог светског рата, док је СССР пуноправно наследио старо Руско царство. Сада се распада и Украјина, године 2014. снажно привучена у орбиту Запада, Европске уније.

Виталност постоји још само на Истоку Европе, писао је румунски филозоф Емил Сиоран: „Кад би нам, упркос произвољности тог покушаја, пало на памет да утврдимо где се у Европи налазе подручја на којима живе народи пуни животне снаге, установили бисмо да, што се више приближавамо Истоку, животни нагон све више јача, а да постаје све слабији што више идемо према Западу“

Нешто слично се 1990-их догодило и у Југославији, у којој су поједине „националистичке“ елите похрлиле у „Европу“ и на „Запад“, одричући се словенског имена, идентитета и наслеђа. То није „природан процес“ већ последица дуготрајне индоктринације која непрекидно, током два века или дуже, пристиже са Запада, о културној а можда и расној инфериорности Словена, и о њиховој трагичној неспособности да се уклопе у модерна друштва, што их, наводно, осуђује на трајну „заосталост“.
Словенски аутошовинизам Идеје о „германској примогености“ и културној супериорности Запада нису историјске чињенице, већ најгрубља и злонамерна политичка манипулација. Фантазија о „германској супериорности“, расној и културној, и о Словенима као „подљудима“, већ у XX столећу довела је до два светска рата и до геноцида над словенским народима. Сличне тезе данас се не изричу отворено него прикривено, у виду тобоже научних теорија, које је, упркос чињеницама које их очигледно побијају, забрањено доводити у питање. Словени су заостали, и да би превладали ту заосталост, они морају да прихвате западне политичке, културне и привредне моделе, одричући се своје посебне, словенске културе. Реч „Словенство“ је готово нестала из савременог речника. Бити Словен постало је нешто „превазиђено“, „демодирано“, скоро непристојно. Да ли су Словени у XX столећу коначно изгубили самопоштовање? „Стваралачке моћи словенских народа су утрнуле или успаване јер им је одузето самопоштовање“, приметио је Драгош Калајић 1992, а „самопоштовање је основни темељ самопоуздања, битне енергије самоостварења.“

Да ли су Словени у XX столећу коначно изгубили самопоштовање? „Стваралачке моћи словенских народа су утрнуле или успаване јер им је одузето самопоштовање“, приметио је Драгош Калајић 1992, а „самопоштовање је основни темељ самопоуздања, битне енергије самоостварења“

Обнова ових „словенских стваралачких моћи“, тврди Калајић, изискује нову „словенску културну револуцију“, у циљу „великог окупљања словенских народа и уједињења снага и енергија, моћи и талента.“ Уосталом, „ако желе макар само опстати и преживети“ – подвлачи Калајић у есеју Ка словенској империји – „словенски народи се морају ујединити те створити своју културно-политичку, војну и привредну заједницу.“
Данас постоје интелектуалне и политичке „елите“ у словенским земљама, не само у Украјини, Хрватској и Пољској, које поричу словенско порекло ових несумњиво словенских народа; словенских по језику, духу и култури. Могу ли се Словени преко ноћи претопити у нешто друго, одрећи се дуго грађеног словенског идентитета и на тај начин се „интегрисати у прогресивни Запад“? То је болест самопорицања, самопрезира, самопоништавања. Колико далеко се може ићи у томе? Реч је о парадоксалном феномену аутошовинизма, и то аутошовинизма у својим најекстремнијим, најнижим и најдеструктивнијим формама. Да ли је на таквим основама могуће градити било какву будућност, осим будућности колоније, крајње периферије, у политичком, културном и сваком другом смислу? Пример трагично подељене Украјине или Југославије опомиње. Поделе и сукоби међу Словенима користе једино словенским непријатељима. Политичке и интелектуалне елите које их подстичу и изазивају само су „корисни идиоти“ Запада. Насупрот томе, „обједињена словенска цивилизација,“ писао је још у другој половини XIX столећа руски филозоф историје Николај Данилевски, „била би геополитички џин у глобалним размерама, а судбина Европе била би најзад у словенским рукама.“
Управо то Запад не жели да допусти. Такво стање продужава се вековима. Али Запад више није снажан сам по себи, његова снага данас почива само у разједињености, издаји и кукавичлуку Словена.

Доминантни „културни код“ у Немачкој и на Западу, сматра професор Волфганг Виперман, био је и остао дубоко укорењени антиславизам: „Историја левог и десног антисловенства (у Немачкој) није завршена”

ДУБОКО УКОРЕЊЕНИ „АНТИСЛАВИЗАМ” Данас се, упозоравао је Ђорђе Јанковић, на Западу гради Европа Германа и Латина – „Европа без Словена“. Из наслеђа Европске уније нису искључени само Словени, већ и такозвани Илири – некадашњи становници средишњег дела европског континента. „Наравно, под именом Илира, што није самоназив“, примећује Ђорђе Јанковић, „крију се Херодотови, Плинијеви и Тацитови Венеди – Словени.“
Доминантни „културни код“ у Немачкој и на Западу, сматра професор Волфганг Виперман, био је и остао дубоко укорењени антиславизам: „Историја левог и десног антисловенства (у Немачкој) није завршена. Леви и десни антисловени јесу и биће, и даље међу нама. Али то се, заправо, више не сме толерисати. Против антиславизма се треба борити исто као и против антисемитизма и других форми расизма. При том је споредно да ли он долази с леве или са десне стране.“
Зашто Запад и дан-данас истрајава у агресивном антиславизму? Зато што су једино Словени у Европи способни да створе цивилизацијску алтернативу Западу: Словени ће, писао је Драгош Калајић, преобразити и спасти свет. Вредности словенске културе нису исто што и западне: „Различите су вредности расистичког Запада и Истока Европе“, уочава Ђорђе Јанковић, „другачије схватање слободе. Против вредности оних словесних, као што су неприродност ропства, гостољубље, старешинство, православље, западна власт тешко може да се бори својим вредностима распоређеним на класе…“ Због тога се праве ове „вештачке баријере“. Још од Рима, сматра Јанковић, постоје покушаји да се промени свест Словена. Словени и Срби представљају сметњу „због свог импулса слободе, што може бити заразно“; сметњу за западне империје, због чега их треба разбити. „Зато нам треба променити свест, како саветују из Немачке, а свест обликује културу и обрнуто.“ Из тих разлога, ствара се „патолошко стање, уместо родољубља бира се домољубље, па ’државољубље’, властољубље“. А то је управо оно што се ради и сада.

Права снага Словена лежи у особеностима њихове културе, пред којом све германско и латинско изгледа непоправљиво безначајно и ситно; у оном „богатству“, како је још 1874. писао Валтазар Богишић, „најразличнијих појава и облика друштвеног живота, богатству, које тешко да се игдје, барем у странама старог свијета, може наћи у таквој мјери“

Да би се одупрли антиславизму, Словени прво морају да обнове самопоштовање. Да би имали будућност, они морају да поврате своју прошлост. То је богата прошлост и данас најмногољуднијег етноса Европе. Али стварна снага Словена не лежи у њиховој бројности, ни у огромном простору који запремају и данас, „од границе Италије па до Китаја и Јапана, од срца Еуропе до срца Азије“. Права снага Словена лежи у особеностима њихове културе, пред којом све германско и латинско изгледа непоправљиво безначајно и ситно; у оном „богатству“, како је још 1874. писао Валтазар Богишић, „најразличнијих појава и облика друштвеног живота, богатству, које тешко да се игдје, барем у странама старог свијета, може наћи у таквој мјери“. Данас су Европи Словени потребнији него икад пре, али оваква Европа тешко да је потребна Словенима.
Ту словенску величину, тежњу за бескрајним мимо свих ограничења дубоком интуицијом наслутио је румунски мислилац Емил Сиоран: „Ах! Колико су ми блиски ти Руси! Моја досада је потпуно словенска. Бог зна из које су степе дошли моји преци! Носим, попут отрова, наслеђено сећање на неограничено.“

Крај

Текст се објављујe као део пројекта који је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања – „Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *