Da li je Evropa uopšte potrebna Slovenima?

NAJSTARIJA I NAJBOGATIJA KULTURA EVROPE: SLOVENSKA KULTURNA REVOLUCIJA (2.deo)

Još u prošlom i u pretprošlom veku slovenske kulture pokazuju zadivljujuću vitalnost i plodotvornost, dajući nemerljiv doprinos evropskoj kulturi koji, međutim, često nije prepoznat na Zapadu

Šta se, u takozvano Novo doba, dogodilo s nekad plodotvornom kulturom Slovena, koja se danas sve više doživljava kao anahrona i „nesavremena“, „zaostala u nekom imaginarnom vremenu“? Još u prošlom i u pretprošlom veku slovenske kulture pokazuju zadivljujuću vitalnost i plodotvornost, dajući nemerljiv doprinos evropskoj kulturi koji, međutim, često nije prepoznat na Zapadu. To nije uvek slučaj sa utilitarnom, racionalističkom kulturom Zapada. Zapravo, počev od epohe prosvetiteljstva, Zapad tone u sve dublju i dublju duhovnu krizu. Uprkos prividu ekonomskog prosperiteta, Evropa ulazi u „novo mračno doba“ – to je razvoj koji su u prošlom veku predvideli najlucidniji mislioci Zapada. Ako izlaz iz te krize postoji, spasonosni impuls za preporod Evrope mogao bi doći jedino iz slovenskih i „istočnih“ kultura. Vitalnost postoji još samo na Istoku Evrope, pisao je rumunski filozof Emil Sioran: „Kad bi nam, uprkos proizvoljnosti tog pokušaja, palo na pamet da utvrdimo gde se u Evropi nalaze područja na kojima žive narodi puni životne snage, ustanovili bismo da, što se više približavamo Istoku, životni nagon sve više jača, a da postaje sve slabiji što više idemo prema Zapadu.“
Politički, Sloveni su danas periferija „ujedinjene Evrope“, koja se gradi na drugačijim, „neslovenskim“ temeljima. Krajem prošlog veka sa političke mape Evrope i sveta zbrisane su tri slovenske države: SSSR, Čehoslovačka i SFRJ. To nisu bile nikakve „komunističke tvorevine“, budući da su poslednje dve nastale posle Prvog svetskog rata, dok je SSSR punopravno nasledio staro Rusko carstvo. Sada se raspada i Ukrajina, godine 2014. snažno privučena u orbitu Zapada, Evropske unije.

Nešto slično se 1990-ih dogodilo i u Jugoslaviji, u kojoj su pojedine „nacionalističke“ elite pohrlile u „Evropu“ i na „Zapad“, odričući se slovenskog imena, identiteta i nasleđa. To nije „prirodan proces“ već posledica dugotrajne indoktrinacije koja neprekidno, tokom dva veka ili duže, pristiže sa Zapada, o kulturnoj a možda i rasnoj inferiornosti Slovena, i o njihovoj tragičnoj nesposobnosti da se uklope u moderna društva, što ih, navodno, osuđuje na trajnu „zaostalost“.
Slovenski autošovinizam Ideje o „germanskoj primogenosti“ i kulturnoj superiornosti Zapada nisu istorijske činjenice, već najgrublja i zlonamerna politička manipulacija. Fantazija o „germanskoj superiornosti“, rasnoj i kulturnoj, i o Slovenima kao „podljudima“, već u XX stoleću dovela je do dva svetska rata i do genocida nad slovenskim narodima. Slične teze danas se ne izriču otvoreno nego prikriveno, u vidu tobože naučnih teorija, koje je, uprkos činjenicama koje ih očigledno pobijaju, zabranjeno dovoditi u pitanje. Sloveni su zaostali, i da bi prevladali tu zaostalost, oni moraju da prihvate zapadne političke, kulturne i privredne modele, odričući se svoje posebne, slovenske kulture. Reč „Slovenstvo“ je gotovo nestala iz savremenog rečnika. Biti Sloven postalo je nešto „prevaziđeno“, „demodirano“, skoro nepristojno. Da li su Sloveni u XX stoleću konačno izgubili samopoštovanje? „Stvaralačke moći slovenskih naroda su utrnule ili uspavane jer im je oduzeto samopoštovanje“, primetio je Dragoš Kalajić 1992, a „samopoštovanje je osnovni temelj samopouzdanja, bitne energije samoostvarenja.“

Obnova ovih „slovenskih stvaralačkih moći“, tvrdi Kalajić, iziskuje novu „slovensku kulturnu revoluciju“, u cilju „velikog okupljanja slovenskih naroda i ujedinjenja snaga i energija, moći i talenta.“ Uostalom, „ako žele makar samo opstati i preživeti“ – podvlači Kalajić u eseju Ka slovenskoj imperiji – „slovenski narodi se moraju ujediniti te stvoriti svoju kulturno-političku, vojnu i privrednu zajednicu.“
Danas postoje intelektualne i političke „elite“ u slovenskim zemljama, ne samo u Ukrajini, Hrvatskoj i Poljskoj, koje poriču slovensko poreklo ovih nesumnjivo slovenskih naroda; slovenskih po jeziku, duhu i kulturi. Mogu li se Sloveni preko noći pretopiti u nešto drugo, odreći se dugo građenog slovenskog identiteta i na taj način se „integrisati u progresivni Zapad“? To je bolest samoporicanja, samoprezira, samoponištavanja. Koliko daleko se može ići u tome? Reč je o paradoksalnom fenomenu autošovinizma, i to autošovinizma u svojim najekstremnijim, najnižim i najdestruktivnijim formama. Da li je na takvim osnovama moguće graditi bilo kakvu budućnost, osim budućnosti kolonije, krajnje periferije, u političkom, kulturnom i svakom drugom smislu? Primer tragično podeljene Ukrajine ili Jugoslavije opominje. Podele i sukobi među Slovenima koriste jedino slovenskim neprijateljima. Političke i intelektualne elite koje ih podstiču i izazivaju samo su „korisni idioti“ Zapada. Nasuprot tome, „objedinjena slovenska civilizacija,“ pisao je još u drugoj polovini XIX stoleća ruski filozof istorije Nikolaj Danilevski, „bila bi geopolitički džin u globalnim razmerama, a sudbina Evrope bila bi najzad u slovenskim rukama.“
Upravo to Zapad ne želi da dopusti. Takvo stanje produžava se vekovima. Ali Zapad više nije snažan sam po sebi, njegova snaga danas počiva samo u razjedinjenosti, izdaji i kukavičluku Slovena.

DUBOKO UKORENJENI „ANTISLAVIZAM” Danas se, upozoravao je Đorđe Janković, na Zapadu gradi Evropa Germana i Latina – „Evropa bez Slovena“. Iz nasleđa Evropske unije nisu isključeni samo Sloveni, već i takozvani Iliri – nekadašnji stanovnici središnjeg dela evropskog kontinenta. „Naravno, pod imenom Ilira, što nije samonaziv“, primećuje Đorđe Janković, „kriju se Herodotovi, Plinijevi i Tacitovi Venedi – Sloveni.“
Dominantni „kulturni kod“ u Nemačkoj i na Zapadu, smatra profesor Volfgang Viperman, bio je i ostao duboko ukorenjeni antislavizam: „Istorija levog i desnog antislovenstva (u Nemačkoj) nije završena. Levi i desni antisloveni jesu i biće, i dalje među nama. Ali to se, zapravo, više ne sme tolerisati. Protiv antislavizma se treba boriti isto kao i protiv antisemitizma i drugih formi rasizma. Pri tom je sporedno da li on dolazi s leve ili sa desne strane.“
Zašto Zapad i dan-danas istrajava u agresivnom antislavizmu? Zato što su jedino Sloveni u Evropi sposobni da stvore civilizacijsku alternativu Zapadu: Sloveni će, pisao je Dragoš Kalajić, preobraziti i spasti svet. Vrednosti slovenske kulture nisu isto što i zapadne: „Različite su vrednosti rasističkog Zapada i Istoka Evrope“, uočava Đorđe Janković, „drugačije shvatanje slobode. Protiv vrednosti onih slovesnih, kao što su neprirodnost ropstva, gostoljublje, starešinstvo, pravoslavlje, zapadna vlast teško može da se bori svojim vrednostima raspoređenim na klase…“ Zbog toga se prave ove „veštačke barijere“. Još od Rima, smatra Janković, postoje pokušaji da se promeni svest Slovena. Sloveni i Srbi predstavljaju smetnju „zbog svog impulsa slobode, što može biti zarazno“; smetnju za zapadne imperije, zbog čega ih treba razbiti. „Zato nam treba promeniti svest, kako savetuju iz Nemačke, a svest oblikuje kulturu i obrnuto.“ Iz tih razloga, stvara se „patološko stanje, umesto rodoljublja bira se domoljublje, pa ’državoljublje’, vlastoljublje“. A to je upravo ono što se radi i sada.

Da bi se oduprli antislavizmu, Sloveni prvo moraju da obnove samopoštovanje. Da bi imali budućnost, oni moraju da povrate svoju prošlost. To je bogata prošlost i danas najmnogoljudnijeg etnosa Evrope. Ali stvarna snaga Slovena ne leži u njihovoj brojnosti, ni u ogromnom prostoru koji zapremaju i danas, „od granice Italije pa do Kitaja i Japana, od srca Europe do srca Azije“. Prava snaga Slovena leži u osobenostima njihove kulture, pred kojom sve germansko i latinsko izgleda nepopravljivo beznačajno i sitno; u onom „bogatstvu“, kako je još 1874. pisao Valtazar Bogišić, „najrazličnijih pojava i oblika društvenog života, bogatstvu, koje teško da se igdje, barem u stranama starog svijeta, može naći u takvoj mjeri“. Danas su Evropi Sloveni potrebniji nego ikad pre, ali ovakva Evropa teško da je potrebna Slovenima.
Tu slovensku veličinu, težnju za beskrajnim mimo svih ograničenja dubokom intuicijom naslutio je rumunski mislilac Emil Sioran: „Ah! Koliko su mi bliski ti Rusi! Moja dosada je potpuno slovenska. Bog zna iz koje su stepe došli moji preci! Nosim, poput otrova, nasleđeno sećanje na neograničeno.“

Kraj

Tekst se objavljuje kao deo projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja – „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“