Почетна / Друштво / Тито против Југославије

Тито против Југославије

„Печат“ објављује излагања Борисава Јовића, последњег председника претпоследње Југославије, и академика Матије Бећковића на дебатном клубу „Валдај“ у Москви, поводом књиге др Јовића „Изгубљени век: српска позиција у распаду Југославије“.

Пише Борисав Јовић

Било је, нажалост, потребно да прође четврт века да се појави једна књига која упознаје свет с тим ко је стварно одговоран за растурање Југославије

Колико је мени познато, ово је први случај да се на једном компетентном форуму ван Србије расправља о судбини коју су мој народ и моја земља доживели распадом Југославије крајем прошлог века. Истина о српском народу била је, путем светске пропаганде, деценијама лажно приказивана, приписивано му је да је он главни кривац, на основу чега је формирано не само међународно јавно мњење него и разочарање и немоћ код самог српског народа. Јер он је једини искрено волео Југославију и залагао се за њен опстанак…

ТЕОРИЈА О КРИВИЦИ Било је, нажалост, потребно да прође четврт века да се појави једна књига која упознаје свет с тим ко је стварно одговоран за растурање Југославије.
Ова књига оповргава лажне информације које су већ оформиле нетачне оцене, како о догађајима, тако и о личностима које су кројиле судбину Југославије, а посебно српског народа. На основу непобитних историјских чињеница и њиховог логичног повезивања с коначним исходом који је задесио Југославију и посебно српски народ, срушене су теорије и тврдње о наводној кривици српског народа за све што се догодило и што га је задесило. Међутим, губитке које је претрпео и који су га уназадили читав један век није могуће исправити.
Распадом Југославије српски народ је изгубио државу коју су створили његови преци захваљујући великим жртвама поднетим у Првом светском рату, отете су му територије на којима је вековима живео и прогнан је са својих огњишта, бомбардован је 78 дана од стране НАТО-а без одлуке Савета Безбедности ОУН, отета му је Аутономна Покрајина Косово и Метохија, разорена му је инфраструктура и уназађена привреда, проглашен је кривим за распад Југославије и грађански рат, добио је санкције Савета Безбедности ОУН, а његови највиши функционери жестоко су кажњени од стране Хашког трибунала.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

3 коментара

  1. Tito je bio protiv srpskog naroda pa tako i protiv Jugoslavije.




    2



    0
  2. Душан Буковић

    Шта смо могчли и очекивати од дегенерисане и деморалисане тзв. „српске“ београдско-јосипградске, интернационалистичке масонско-марксистичке идолатриске, езотериске и окултне елите, која је заражена агресивним великохрватским и окупаторским натофилним вирусом, коју усмеравају, подржавају и издржавају србофобични западно-европски и амерички империјалисти-тријалисти, који су обележили наш несрећни, обесправљени, обезглављени, окупирани и понижени србски народ као „геноцидни“ и „агресорски“ јер су нас избрисали у деветнаестом столећу из групе европских народа (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967).

    У овом контексту сетимо се строго поверљиве хрватске „Окружнице“ (1) коју је објавило вођство Хрватске сељачке странке, после тз. „Споразума“ Цветковић- Мачек, који је склопљен по наредби лондонског Форињ офиса, у којој су изнети циљеви, стратегија и тактика хрватске политике у ХХ столећу. Сматрамо да овој „Оружници“ нису потребни никакви нарочити коментари јер је ток историје потврдио њену аутентичност. У „Окружници“, стоји између осталог, још и ово:

    “Дужност је сваког појединог и истакнутог члана Хрватског народног покрета, да у свакој пригоди растумачи присташама праве циљеве ‘Споразума’. Треба сваки члан увијек да има пред очима, да су средства и начин борбе уприличени прама тому, уз што мање жртава и потреса постићи што већи позитивни резултат.

    Хрватски сељачки народни покрет, за разлику од иних хрватских покрета ИЗВАН ДОМОВИНЕ, неће хрватски народ убацити у борбу, која би му могла штетити и ставити га у погибељ и постигнуће коначних хрватских цељи, које јесу и остају, увијек исте и непромијењене, т. ј. ПУНА СЛОБОДА И ДРЖАВНА НЕЗАВИСНОСТ. ХРВАТСКИ НАРОДНИ ПОКРЕТ тежи и настоји, да израбљујући сваку ситуацију, получи што већи успјех, и баш у ту сврху је и склопио ‘СПОРАЗУМ’ као згодно средство и оружје борбе Хрватског сељачког народног покрета. Нека стога свакоме буде јасно, да ‘СПОРАЗУМОМ’ хрватско народно вођство није се одријекло постојећих крајњих цељи хрватског народа. Прама присташама требате увијек и посебно нагласити, да под тим увјетима сада има радити и поступати како слиједи:

    I. ‘СПОРАЗУМОМ’ постигнута су две важне цељи покрета:

    а). – СЛОМЉЕНА ЈЕ ДРЖАВНА ЦЈЕЛОВИТОСТ. Држава је разједињена на два подручја. Бити ће задаћа Хрватског народног вођства да ову раздиобу што више и јаче развија. Зато у свим нашим изјавама, говорима и чланцима, те разговорима, НЕЋЕМО НИКАДА УПОРАБИТИ ИМЕ ЈУГОСЛАВИЈА, НЕГО ДРЖАВНА ЗАЈЕДНИЦА. Овим хоћемо казати и нагласити, да је држава састављена из више дијелова. Говорити ћемо и писати о НАРОДИМА државне заједнице, чиме хоћемо нагласити да има више народа, тиме наглашујући посебност хрватског народа.

    б). – Постигнуто је да су београдски фактори, мислимо на ВЛАДУ КНЕЗА НАМЕСНИКА, одступили од појма народног јединства, што је врло важно, јер је тиме изгубљено оправдање за постојање државе. СРУШЕН ЈЕ ТИМЕ САМ ТЕМЕЉ ЈУГОСЛАВИЈЕ, а то је најважније. При тому су нас извјесни београдски кругови помагали, као и дио србске интелигенције, а и Српска-православна црква. Они су већ почели да истичу посебно Српство, чиме су они нама олакшали борбу против југословенства, као нашег највећег непријатеља. Тебаће због тога чувати се нападаја на Српство, док ћемо водити смишљено борбу против југословенства…

    II. ’Споразумом’ смо достигли, да су наши народни заступници, као хрватски министри ушли у средишњу владу. Треба да се они увијек у тиску, у нашим изјавама, те у разговорима називају ХРВАТСКИ МИНИСТРИ, јер се тиме истиче њихов државно-правни положај…

    III. КНЕЗА НАМЈЕСНИКА ДРЖИМО У НАШОЈ ВЛАСТИ. Пред њиме смо увијек на оку вјерни, али опријезни, док у ствари он је играчка у нашим рукама. Ласкањем његовим културним способностима одличног државника еуропског кова, умног те далековидог политичара, који је увуђао оправданост хрватских захтева увијек ћемо га моћи упорабити у наше цељи. ОН ЗНА ДА ГА СРБИ НЕ ВОЛЕ, за нас је и то повољно, с тога наш тисак ће увијек о њему повољно писати, треба хвалити и ласкати му, ДОК О КРАЉУ нека се пише врло мало. Увијек истицати КНЕЗА НАМЈЕСНИКА, а КРАЉА ОСТАВЉАТИ У ПОЗАДИНИ. Кнез намјесник неискрен је и подмукао, али врло пријамљив за додворивање и сугерирање да би требало да ОН остане на вођству државне заједнице. ИСТИЦАТИ ДА ГА ХРВАТИ ПОШТУЈУ И ЦЕНЕ. Она друга два намјесника нијесу важни…

    IV. У нашем тиску, те нашим разговорима и изјавама треба и сада, а ПОСЕБНО ЗА ВРИЈЕМЕ ПРОВОЂЕЊА ‘СПОРАЗУМА’ наставити борбу проту београдској хегемонији, треба нагласавати злодјела диктаторских режима, треба нападати све оне који не схваћају да је свакој акцији и идеји народног и државног јединства заувијек одзвонило. Треба тражити даљну изградњу Аутономије, и наглашавати незадовољство са постигнутим ‘СПОРАЗУМОМ’, треба се увијек тужити да ‘СПОРАЗУМ’ не извршује се и не ставља у дјело. Тим начином хрватски министри и предсједник моћи ће увијек жалити се и приказивати пред средишњом владом и пред Кнезом Намјесником тражећи нова права и нове уступке за Хрватску, позивајући се на потребу, да се уклони народно незадовољство, у интересу државне заједнице и изграђјивању бољих одношаја Хрвата и Срба.

    V. Треба избјегавати упорабу БАНОВИНА ХРВАТСКА, а насупрот тому треба се то више служити ознаком ХРВАТСКА, ХРВАТСКА ВЛАДА И ТОМУ СЛИЧНО. Трба увијек писати, говорити о одношају Хрвата, хрватског народа и ХРВАТСТВО истицати као фактор међународне политике, НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ. Уопће у никаквим чланцима и говорима неће се ни помињати државне заједнице, поготову не Југославија.

    VI. Треба добити своју посебност у спорту, треба добити уред за тисак, свој радио, те сваком пригодом пред вањским сијетом иступати као представник ХРВАТСКЕ ИЛИ ХРВАТСКОГ НАРОДА.
    VIII. Треба све установе, друштва, подузећа, културне заводе и т.д. означити увијек као ХРВАТСКЕ И ХРВАТСКОГ НАРОДА. Истицање Хрвата увијек и на сваком мјесту и у свакој пригоди. Треба искључити строго хрватске књижевнике од србских, хрватску литературе од србске, хрватску повијест од србске. УКРАТКО: УВИЈЕК РАСТАВЉАТИ И ДИЈЕЛИТИ. Добро ће нам доћи и извјесна настојања диобе језика. Нека се и ту покуша.

    IX. Треба систематски отклонити све ријечи, све називе и све ознаке, до данас упорабљиване на србском начину, зато треба поставити и опет увјести хрватске називе чиновништву. Упутити треба тисак да се клони србских назива уопће. Наше новине требају доносити вијести из хрватских крајева одјелито од вијести из других крајева државне заједнице. Све те вијести треба пак унашати скупа са вијестима из иноземства…

    XII. Треба увијек истицати, да је стање ‘СПОРАЗУМА’ сада први ступањ, први за постигнуће даљних и виших цељи, зато треба увијек говорити и спомињати СЛОБОДНУ И НЕОВИСНУ ХРВАТСКУ, САМОСТАЛНУ ХРВАТСКУ и т.д. Нека се увијек гвори о хрватским интересима, о хрватским народним правима, хрватској дужности и т.д. Хрватске народне масе нека су увијек будне. Њима треба увијек спомињати хрватско народно заступништво, хрватске народне заступнике, хрватски сабор и т. д.

    XIII. Наше противнике увијек оштро нападати, приказивати их као носиоце корупције оштећавања народних интереса, као крвнике хрватског народа, као издајнике којима ће судити народни Суд. Треба омаловажавати њихова дјела, њихов тисак, претћуткивати и ругати му се, изигравати их смјеху и поруги.

    XIV. Држећи се горњих упустава ми ћемо израбити сваку коњуктуру за наше цељи. МЕЂУДРЖАВНА СИТУАЦИЈА ИДЕ НАМА У КОРИСТ. РУШИ СЕ СИСТЕМ ВЕРСАЈА, А ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ УМЈЕТНА ТВОРЕВИНА ТОГА СИСТЕМА. НАШЕ ЋЕ ВОЂТВО БАЛАНСИРАТИ ИЗМЕЂУ ДЕМОКРАТИЈЕ И ОСОВИНЕ. ИМАМО ЉУДЕ И ЗА ЈЕДНЕ И ЗА ДРУГЕ. ГЛАВНО ЈЕ: ДА СЕ РУШИ ЈУГОСЛАВИЈА. Код тога нас у велико помаже КАТОЛИЧКА ЦРКВА с једне стране, и МЕЂУНАРОДНИ КОМУНИЗАМ с друге стране. Треба стога уздизати католичанство као главну грану хрватства. На православну цркву као Бизантинску културу треба наваљивати и истицати, да су специјалне одлике.

    XV. Ових се упстава строго придржавати и нека их позвани протумаче на згодан начин свим присташама. ТРЕБА ИХ ДРЖАТИ КАО СТРОГО ПОВЈЕРЉИВО И ТАЈНО. Зато одговарају вођи мјесних организација. Упуте пак детаљније дати ће свима хрватски народни заступници.
    НАПРИЈЕД СВИ ЗА СЛОБОДНУ И НЕОВИСНУ ХРВАТСКУ ДРЖАВУ.
    ВЈЕРА У БОГА И СЕЉАЧКА СЛОГА…”

    (1) Види: Др. Фердо Чулиновић: Слом старе Југославије, Загреб, 1958, стр. 97-102; Др. Љубо Бобан: Споразум Цветковић-Мачек, Институт друштвених наука – Одељење за историјске науке – Серија 1 – Монографије, 5. Београд, 1965, стр. 421-424; Вукашин Р. Перовић, Енциклопедиски Коментар ‘Геносида’ – Прва четничка енциклопедија, Књ. 1, Св. 1, Минхен, 1964, стр.389; Миладин Вујиновић, Први хрватски масовни злочин, “Српски Гласник”, Просветна библиотека СНО у Аустралији, 10 мај 1970, стр. 7-11).




    0



    0
  3. Душан Буковић

    Додајмо овоме, да је на закулисном, подривачком, потпаљивачком великохрватском националном питању пала и срушена прва и друга неблагодарна Југославија, за кују је проливена толика крв нашег несрећног, обесправљеног, обезглављеног, потлаченог и пониженог србског народа.

    С обзиром да је великохрватско народно вођство одмах после потписа Споразума Цветковић-Мачек издало тајну и строго поверљиву окружницу и да се оригинални докуменат чува у Војноисторијском инстутуту ЈНА у Београду, као и фотокопија у Институту за хисторију држ. и права на Правном факултету у Загребу, о којој др Љубо Бобан дословно каже:

    „Примјерак ове окружнице налази се у Архиву Војноисторијског института, под ознаком 22, ¼ у пописнику 17. Генералштаб је ову окружницу умножио и доставио разним органима… Овај примјерак је у својој књизи Слом старе Југославије, на страни 97-102, објавио проф. Ф. Чулиновић…“ (Види: Др. Љубо Бобан: Споразум Цветковић-Мачек, Институт друштвених наука – Одељење за историјске науке – Серија 1 – Монографије, 5. Београд, 1965, стр. 293, 421-424; Др. Фердо Чулиновић: Слом старе Југославије, Загреб, 1958, стр. 97-102).




    0



    0

Оставите одговор на Душан Буковић Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *