Тито против Југославије

„Печат“ објављује излагања Борисава Јовића, последњег председника претпоследње Југославије, и академика Матије Бећковића на дебатном клубу „Валдај“ у Москви, поводом књиге др Јовића „Изгубљени век: српска позиција у распаду Југославије“.

Пише Борисав Јовић

Било је, нажалост, потребно да прође четврт века да се појави једна књига која упознаје свет с тим ко је стварно одговоран за растурање Југославије

Колико је мени познато, ово је први случај да се на једном компетентном форуму ван Србије расправља о судбини коју су мој народ и моја земља доживели распадом Југославије крајем прошлог века. Истина о српском народу била је, путем светске пропаганде, деценијама лажно приказивана, приписивано му је да је он главни кривац, на основу чега је формирано не само међународно јавно мњење него и разочарање и немоћ код самог српског народа. Јер он је једини искрено волео Југославију и залагао се за њен опстанак…

ТЕОРИЈА О КРИВИЦИ Било је, нажалост, потребно да прође четврт века да се појави једна књига која упознаје свет с тим ко је стварно одговоран за растурање Југославије.
Ова књига оповргава лажне информације које су већ оформиле нетачне оцене, како о догађајима, тако и о личностима које су кројиле судбину Југославије, а посебно српског народа. На основу непобитних историјских чињеница и њиховог логичног повезивања с коначним исходом који је задесио Југославију и посебно српски народ, срушене су теорије и тврдње о наводној кривици српског народа за све што се догодило и што га је задесило. Међутим, губитке које је претрпео и који су га уназадили читав један век није могуће исправити.
Распадом Југославије српски народ је изгубио државу коју су створили његови преци захваљујући великим жртвама поднетим у Првом светском рату, отете су му територије на којима је вековима живео и прогнан је са својих огњишта, бомбардован је 78 дана од стране НАТО-а без одлуке Савета Безбедности ОУН, отета му је Аутономна Покрајина Косово и Метохија, разорена му је инфраструктура и уназађена привреда, проглашен је кривим за распад Југославије и грађански рат, добио је санкције Савета Безбедности ОУН, а његови највиши функционери жестоко су кажњени од стране Хашког трибунала.

[restrict]

ЧЕТВРТИ КОНГРЕС КПЈ Историјска истина коју ова књига разоткрива показује да српски народ није био фактор у растурању Југославије и изазивању грађанског рата, да су то учинили други, управо они који су оптужили српски народ а који су деценијама припремали такав исход. Жестоком пропагандом успели су да држе у заблуди светску јавност, а у много чему и српски народ за који је сазнање из ове књиге откровење у које скоро да није могао да поверује, јер је и сам био упрегнут у спровођење политике која је била против његових интереса.
Показало се да су два главна политичка циља, растурање Југославије и обесправљивање српског народа, постављена давно, још 1928. на IV конгресу КПЈ и да је на њиховом остварењу рађено систематски и дуго, као на јединственом и нераздвојном задатку, управо од те партије, јер је била на власти пола века.
Деведесетих година прошлога века само је наступио крај, епилог нечега што је давно одлучено, а годинама пред нашим очима, мало-помало, реализовано, нажалост у нашој заблуди да се радило у корист свих.
Српско руководство никада није реаговало на политику која дефакто није била у интересу српског народа. Као хипнотисано, утркивало се да подржава лукаве одлуке Јосипа Броза да би опстало у руководству поред њега. А стварно руководство био је искључиво он, Јосип Броз. Он је створио такав систем апсолутистичке владавине којим је био у стању да спроведе у живот сваку своју идеју, без обзира на то да ли се неко с њом не слаже. Одлуке IV конгреса КПЈ из 1928. о растурању Југославије и о обесправљивању српског народа биле су, читаво полувековно време Титове владавине, основ његовога рада, све док није успео да створи услове за оно што се догодило после његове смрти.
Четврти конгрес КПЈ, одржан у Дрездену 1928, поставио је комунистима задатке о растурању Југославије, као вештачке творевине, на више националних држава, затим онемогућавање српском народу, као највећем у Југославији, наводно израбљивање других народа, и треће, да ће се комунисти заложити да се албански народ прикључи Албанији а Мађари Мађарској, те, такође, да комунисти по потреби сарађују са Антом Павелићем, шефом квислиншке Независне Државе Хрватске ( НДХ) у којој је само у логору Јасеновац за време Другог светског рата убијено на стотине хиљада Срба, Јевреја и Рома.
Сплитски пленум ЦК КПЈ из 1935, који је одлучио о заједничком отпору КПЈ Хитлеровој најезди, само је привремено одложио и прилагодио методе растурања Југославије времену и новонасталим условима које је, као што је познато, изведено ефикасно и брутално.
Ни у једном званичном документу Југославије никада и нигде није било написано да неки од набројаних циљева, утврђених на IV конгресу КПЈ, представљају политички циљ Југославије, али ако се суочимо са стварношћу, видећемо да се то догодило готово у потпуности. Такве ствари се не догађају случајно.

ОДВАЈАЊЕ ОД МАТИЦЕ У читавом, скоро полувековном владању, Тито је био апсолутни господар Југославије. Нико без његове политичке воље и сагласности није могао да учини било шта што би Југославију скренуло с правца који је он одредио. Тито је могао да усмери земљу ка опстанку и јачању јединства, о коме је често заваравао народ, али је прихватио и спроводио други пут, пут растурања на мале националне државе, и то на штету српског народа.
Наиме, велики део територије с којом је Србија 1918, када је створена Југославија, ушла у заједничку државу, као и велики део територије на којој је српски народ вековима живео ван Србије у Аустроугарској монархији која се распала па је одлучио да се прикључи својој матичној српској држави, додељена је другим републикама, заједно са српским народом који је тамо живео. Тај део српског народа не само да је одвојен од матице него је третиран као национална мањина и изгубио је право на самоопредељење. Кад су републике у којима су се нашли почеле да се издвајају из Југославије, присилно издвајање тих делова српског народа из њихове државе било је за њега неприхватљиво. Али је било у складу с политиком коју је Тито водио, а то је смањење Србије и обесправљивање српског народа.
Јосип Броз се при томе служио свим могућим, па и политички грубим средствима, да оствари зацртане циљеве.
На Другом заседању АВНОЈ-а 1943, када су донете судбоносне одлуке за будућност Југославије и за судбину српског народа, политичком манипулацијом је онемогућио да српски народ на заседање пошаље демократски изабране делегате, као што је за то била дата могућност осталим народима. Тито није дозволио да Срби оснују било коју сопствену институцију, као што је Антифашистичко веће или Комунистичка партија, све до завршетка рата. Желео је да избегне вољу српске нације која би се формирала на неком националном форуму, па је на заседање АВНОЈ-а позвао одговарајући број високих политичких и војних функционера из редова српског народа, његових блиских сарадника који, де факто, нису могли легитимно да говоре у име српског народа.
Одлуком о подели Југославије на шест федералних јединица, донетом првим Уставом 1946, српски народ је распарчан, тако да више није могао као нација у целини да остварује своја национална права, укључујући и право на самоопредељење. У републикама ван Србије његов положај је изједначен са осталим националним мањинама. Такав положај српског народа никада касније ни у једном уставу Југославије није измењен, што није било случајно него део трајне политике која је, као што је живот показао, била главни узрок грађанског рата при распаду Југославије.
Било каква међусобна сарадња раскомаданог српског народа називана је великосрпским национализмом, најопаснијим за опстанак Југославије. Чак и таква сарадња раскомаданог српског народа, као што је очување заједничког језика и писма, сврставана је у ту категорију и жестоко санкционисана, пре свега политичким осудама а и законски. Свако изражавање српства у било ком облику, обичаја, песама, традиције…, а поготово историје и то не само код Срба ван Србије него и код Срба у Србији и нарочито код њих, сматрало се политички опасним.
Мерама економске политике Србија је систематски деценијама била у инфериорном економском положају, као што је било и српско руководство које се ни за шта није питало. Таква политика је трајала од формирања до пропасти Федеративне Југославије, и тумачена је политиком равноправности народа. Сматрало се, очигледно, да српски народ не сме деловати као велики ако су други мањи од њега. Чак је и тако умањена Србија савезним Уставом подељена на три дела, добила је две аутономне покрајине које су биле директно представљене у федерацији, независно од матичне републике и често су јој биле супротстављене.
У сваком пресудном тренутку, када би у редовној законској или политичкој процедури било изгледно да ће се донети нека одлука која није по вољи Јосипа Броза, он је то заустављао и усмеравао како жели, образложењима као што су: не можемо се увек држати закона као пијан плота, или наша земља још пролази кроз револуционарну фазу и мора револуционарно поступати, а посебна му је пракса била да, ако би о неком питању био у мањини, закључи да већина није увек у праву. Увек је морало бити по његовој вољи. Такве чињенице треба имати у виду када се мери његова одговорност за догађаје у Југославији.

УСТАВ ИЗ 1974. ГОДИНЕ Усмеравање Југославије ка распаду Тито никада није испуштао из својих руку, мада је демагошки увек говорио обрнуто, да Југославију морамо чувати као зеницу ока свога. Сваком уставном променом повећаване су уставне надлежности република на штету заједничке државе, док Уставом СФРЈ из 1974. тај процес није завршен. Одредбама тога устава утврђено је да су републике државе, да сва државна права припадају њима, а да на заједничку државу могу добровољно да преносе одређене надлежности о којима се договоре и за то јој плаћају одређене износе да покрива трошкове.
У Устав из 1974. уграђене су две кључне одлуке које су водиле растурању Југославије и грађанском рату.
Прво, изиграно је право народа на самоопредељење, тако што је замењено правом република на отцепљење. На тај начин је створен конфликт у републикама с више народа, које су одлучиле да изађу из Југославије без сагласности свих народа који у њима живе, што је изазвало међунационалне сукобе и грађански рат у две вишенационалне републике, у Хрватској и у Босни и Херцеговини.
Друго, савезној држави је одузето право да одбрани своје уставно постојање од прекршилаца устава. Иако је Савезни уставни суд доносио пресуде о противуставним одлукама република о отцепљењу, иако је држава имала војну силу да то спречи, Југославија није имала уставно овлашћење да интервенише. Југославија се распадала у хаотичном стању, насиљем сецесионистичких република које је било заштићено уставом, јер би свака употреба силе против њих била противуставна.
Из наведеног је сасвим јасно да су творци устава, Тито и Едвард Кардељ, одговорни и за распад Југославије, и за грађански рат који је такав устав проузроковао.
Југославија је, дакле, Уставом из 1974. престала да буде држава и постала сервис за обављање услуга републикама када оне то желе и колико желе, уз плаћање доприноса федерацији из републичких буџета.
Југославија је, по Уставу, била лишена сопствених прихода, и ако републике одлуче да не желе њене услуге, она практично престаје да постоји.

СЕЦЕСИЈА СЛОВЕНИЈЕ И ХРВАТСКЕ Уз већ споменуто, несхватљиво уставно решење да није имала право да икога приволи на уставно понашање, овакав положај Југославије омогућавао је сецесионистичким републикама да једноставним, самим уставом дозвољеним поступком, ликвидирају заједничку државу.
Кад су Словенија, а нешто после ње и Хрватска, 1991. донеле одлуку да на њиховој територији више не важе закони Југославије, иако је савезна држава имала војну силу којом је то могла да спречи, по уставу није на то имала право. Словенија и Хрватска одлучиле су да престану са уплатом договорених средстава у буџет федерације намењених за војску, и да више не шаљу регруте у ЈНА, чиме је практично почело реално ликвидирање Југославије. Органи Југославије били су немоћни, по уставу нису имали било какве могућности да спрече такво противуставно понашање.
Поред наведених уставних мањкавости, навешћу још неколико.
Југославија није имала своју полицију. Ако би негде била неопходна њена полицијска интервенција, могла је да тражи помоћ од република, али оне нису биле обавезне да је пруже. Није имала право да Савезној Народној скупштини предложи било какав закон ако се с тим нису претходно сагласиле све републике и покрајине. Није имала право контроле спровођења савезних закона у републикама, што значи да је њихово спровођење зависило од воље република. Није имала право да уводи било какав порез који би припадао њој, чак и ако је усвојен неки закон који се не може извршавати без средстава.
Сва имовина и фондови којима је располагала федерација пренети су на републике.
Југославија са оваквим уставним решењима није могла да функционише. Уставна решења одговарала су сецесионистичким републикама, а не опстанку државе. У Уставу је постојала и одредба да се он не може мењати ако се с тим не сагласе све републике и покрајине. Сваки покушај уклањања његових слабости осујетиле су републике које су желеле сецесију.
Да је којим чудом деведесетих година Југославија спасена од распада, са оваквим уставним решењима њено функционисање би било немогуће.

(НЕ)УСТАВНА КОМИСИЈА После свега реченог, логично је поставити питање како је било могуће да се донесе такав устав који омогућује распад државе, скоро на легалан начин, али уз сукобе и грађански рат, а да нико није устао против тога. И овога пута је Јосип Броз извео политичку и правну манипулацију невиђену у демократском свету.
Јасно је било да у Југославији постоје веома јаке снаге које су биле против растурања државе, па и против таквог устава који то омогућује и стимулише. Тито је тражио начина да избегне сукоб с њима, да ствар заврши њиховим елиминисањем из процедуре израде и усвајања Устава.
Кад је Савезна Народна скупштина за припрему устава 1974. изабрала своју Уставну комисију, са председником Народне скупштине Мијалком Тодоровићем на челу, заустављен је њен рад и пренет на неку радну групу са Едвардом Кардељом на челу, најближим сарадником Јосипа Броза који, узгред буди речено, чак није био ни посланик у парламенту. Устав, до тада невиђено опширан и конфузан, урађен је по њиховој жељи и прогуран у Савезној Народној скупштини а да није довољно ни схваћено шта се догодило. Српска делегација у Скупштини је или изиграна овом манипулацијом, или је политички приморана. Како било да било, Тито је завршио посао како је желео.
Тек кад је почела примена Устава, откривене су, у том конфузном тексту, празнине које су сепаратистима омогућавале да започну растурање Југославије.
Исправке није могло бити. Кад су схваћене погубне последице уставних одредаба, чињено је више покушаја да се оне исправе новим уставним променама. Међутим, и ту је Тито доскочио свима који су били другачијег мишљења – у Уставу је написано да се он може мењати само ако се сложе све републике. А зна се да се неће сложити оне које су једва дочекале да могу да се отцепе. Од његовог усвајања 1974. до распада Југославије живело се у сталном грчу политичких неслога и међусобних међурепубличких трвења, а да ни један једини део Устава који је био узрок томе, упркос покушајима, није промењен.

БЕСКОРИСНА ТАМПОН-ЗОНА Југославија се није распала све док је била корисна великим силама као тампон-зона између два велика војна савеза, а кад је један од њих ликвидиран, њен крај је био неминован. Бројни проблеми који су из тога произашли захтевали су да се њено растурање на нове државе изведе на бази политичког споразума о решавању спорних питања, што реално није било могуће кад је Устав практично омогућио сецесију република у њиховим границама, без уважавања туђих интереса, а Европа је то подржала. Грађански рат је био неминован, и у њему је српски народ најгоре прошао.

САМООДБРАНА СРПСКОГ НАРОДА Ова књига је, на неки начин, самоодбрана српског народа од неистина које су му приписане да је главни кривац за распад Југославије и за грађански рат.
Непобитне историјске чињенице, досад углавном вешто скриване од јавности, а пре свега од српског народа, оповргавају неистине и износе на видело и ко је и када донео одлуку о растурању Југославије, као и ко је те одлуке спровео у живот.
Чињенице које открива ова књига бацају потпуно ново светло не само на стварну позицију српског народа у конфликту око распада Југославије него и на стварну улогу КПЈ и Јосипа Броза у њеном растурању и изазивању грађанског рата. Из ове историјске истине највећу поуку треба да извуче српски народ који је себи дозволио да пола века препусти руковођење државом онима који су имали за циљ њено растурање, што је пола века наивно и лаковерно гледао и чак помагао растурање државе коју су његови преци створили великим жртвама у Првом светском рату, и како му се на бескрупулозан начин одузимају национална права судбоносна за опстанак.
Догађа се да буде преварен један човек, али да буде преварена цела нација и то да буде варана пола века а да то не примети док не дође до потпуне пропасти, као што је био случај са Србијом и српским народом, тешко да се може наћи у светској историји. Ништа друго се није могло ни очекивати од злочинаца но да такву жртву прогласе злочинцем. Србија мора тај печат да скине са свога образа, јер га није заслужила, а да ли ће га и када историја приписати правом кривцу, то је питање на које ће, верујем, бити позитивно одговорено у блиској будућности.

[/restrict]

3 коментара

  1. Tito je bio protiv srpskog naroda pa tako i protiv Jugoslavije.

  2. Душан Буковић

    Шта смо могчли и очекивати од дегенерисане и деморалисане тзв. „српске“ београдско-јосипградске, интернационалистичке масонско-марксистичке идолатриске, езотериске и окултне елите, која је заражена агресивним великохрватским и окупаторским натофилним вирусом, коју усмеравају, подржавају и издржавају србофобични западно-европски и амерички империјалисти-тријалисти, који су обележили наш несрећни, обесправљени, обезглављени, окупирани и понижени србски народ као „геноцидни“ и „агресорски“ јер су нас избрисали у деветнаестом столећу из групе европских народа (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967).

    У овом контексту сетимо се строго поверљиве хрватске „Окружнице“ (1) коју је објавило вођство Хрватске сељачке странке, после тз. „Споразума“ Цветковић- Мачек, који је склопљен по наредби лондонског Форињ офиса, у којој су изнети циљеви, стратегија и тактика хрватске политике у ХХ столећу. Сматрамо да овој „Оружници“ нису потребни никакви нарочити коментари јер је ток историје потврдио њену аутентичност. У „Окружници“, стоји између осталог, још и ово:

    “Дужност је сваког појединог и истакнутог члана Хрватског народног покрета, да у свакој пригоди растумачи присташама праве циљеве ‘Споразума’. Треба сваки члан увијек да има пред очима, да су средства и начин борбе уприличени прама тому, уз што мање жртава и потреса постићи што већи позитивни резултат.

    Хрватски сељачки народни покрет, за разлику од иних хрватских покрета ИЗВАН ДОМОВИНЕ, неће хрватски народ убацити у борбу, која би му могла штетити и ставити га у погибељ и постигнуће коначних хрватских цељи, које јесу и остају, увијек исте и непромијењене, т. ј. ПУНА СЛОБОДА И ДРЖАВНА НЕЗАВИСНОСТ. ХРВАТСКИ НАРОДНИ ПОКРЕТ тежи и настоји, да израбљујући сваку ситуацију, получи што већи успјех, и баш у ту сврху је и склопио ‘СПОРАЗУМ’ као згодно средство и оружје борбе Хрватског сељачког народног покрета. Нека стога свакоме буде јасно, да ‘СПОРАЗУМОМ’ хрватско народно вођство није се одријекло постојећих крајњих цељи хрватског народа. Прама присташама требате увијек и посебно нагласити, да под тим увјетима сада има радити и поступати како слиједи:

    I. ‘СПОРАЗУМОМ’ постигнута су две важне цељи покрета:

    а). – СЛОМЉЕНА ЈЕ ДРЖАВНА ЦЈЕЛОВИТОСТ. Држава је разједињена на два подручја. Бити ће задаћа Хрватског народног вођства да ову раздиобу што више и јаче развија. Зато у свим нашим изјавама, говорима и чланцима, те разговорима, НЕЋЕМО НИКАДА УПОРАБИТИ ИМЕ ЈУГОСЛАВИЈА, НЕГО ДРЖАВНА ЗАЈЕДНИЦА. Овим хоћемо казати и нагласити, да је држава састављена из више дијелова. Говорити ћемо и писати о НАРОДИМА државне заједнице, чиме хоћемо нагласити да има више народа, тиме наглашујући посебност хрватског народа.

    б). – Постигнуто је да су београдски фактори, мислимо на ВЛАДУ КНЕЗА НАМЕСНИКА, одступили од појма народног јединства, што је врло важно, јер је тиме изгубљено оправдање за постојање државе. СРУШЕН ЈЕ ТИМЕ САМ ТЕМЕЉ ЈУГОСЛАВИЈЕ, а то је најважније. При тому су нас извјесни београдски кругови помагали, као и дио србске интелигенције, а и Српска-православна црква. Они су већ почели да истичу посебно Српство, чиме су они нама олакшали борбу против југословенства, као нашег највећег непријатеља. Тебаће због тога чувати се нападаја на Српство, док ћемо водити смишљено борбу против југословенства…

    II. ’Споразумом’ смо достигли, да су наши народни заступници, као хрватски министри ушли у средишњу владу. Треба да се они увијек у тиску, у нашим изјавама, те у разговорима називају ХРВАТСКИ МИНИСТРИ, јер се тиме истиче њихов државно-правни положај…

    III. КНЕЗА НАМЈЕСНИКА ДРЖИМО У НАШОЈ ВЛАСТИ. Пред њиме смо увијек на оку вјерни, али опријезни, док у ствари он је играчка у нашим рукама. Ласкањем његовим културним способностима одличног државника еуропског кова, умног те далековидог политичара, који је увуђао оправданост хрватских захтева увијек ћемо га моћи упорабити у наше цељи. ОН ЗНА ДА ГА СРБИ НЕ ВОЛЕ, за нас је и то повољно, с тога наш тисак ће увијек о њему повољно писати, треба хвалити и ласкати му, ДОК О КРАЉУ нека се пише врло мало. Увијек истицати КНЕЗА НАМЈЕСНИКА, а КРАЉА ОСТАВЉАТИ У ПОЗАДИНИ. Кнез намјесник неискрен је и подмукао, али врло пријамљив за додворивање и сугерирање да би требало да ОН остане на вођству државне заједнице. ИСТИЦАТИ ДА ГА ХРВАТИ ПОШТУЈУ И ЦЕНЕ. Она друга два намјесника нијесу важни…

    IV. У нашем тиску, те нашим разговорима и изјавама треба и сада, а ПОСЕБНО ЗА ВРИЈЕМЕ ПРОВОЂЕЊА ‘СПОРАЗУМА’ наставити борбу проту београдској хегемонији, треба нагласавати злодјела диктаторских режима, треба нападати све оне који не схваћају да је свакој акцији и идеји народног и државног јединства заувијек одзвонило. Треба тражити даљну изградњу Аутономије, и наглашавати незадовољство са постигнутим ‘СПОРАЗУМОМ’, треба се увијек тужити да ‘СПОРАЗУМ’ не извршује се и не ставља у дјело. Тим начином хрватски министри и предсједник моћи ће увијек жалити се и приказивати пред средишњом владом и пред Кнезом Намјесником тражећи нова права и нове уступке за Хрватску, позивајући се на потребу, да се уклони народно незадовољство, у интересу државне заједнице и изграђјивању бољих одношаја Хрвата и Срба.

    V. Треба избјегавати упорабу БАНОВИНА ХРВАТСКА, а насупрот тому треба се то више служити ознаком ХРВАТСКА, ХРВАТСКА ВЛАДА И ТОМУ СЛИЧНО. Трба увијек писати, говорити о одношају Хрвата, хрватског народа и ХРВАТСТВО истицати као фактор међународне политике, НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ. Уопће у никаквим чланцима и говорима неће се ни помињати државне заједнице, поготову не Југославија.

    VI. Треба добити своју посебност у спорту, треба добити уред за тисак, свој радио, те сваком пригодом пред вањским сијетом иступати као представник ХРВАТСКЕ ИЛИ ХРВАТСКОГ НАРОДА.
    VIII. Треба све установе, друштва, подузећа, културне заводе и т.д. означити увијек као ХРВАТСКЕ И ХРВАТСКОГ НАРОДА. Истицање Хрвата увијек и на сваком мјесту и у свакој пригоди. Треба искључити строго хрватске књижевнике од србских, хрватску литературе од србске, хрватску повијест од србске. УКРАТКО: УВИЈЕК РАСТАВЉАТИ И ДИЈЕЛИТИ. Добро ће нам доћи и извјесна настојања диобе језика. Нека се и ту покуша.

    IX. Треба систематски отклонити све ријечи, све називе и све ознаке, до данас упорабљиване на србском начину, зато треба поставити и опет увјести хрватске називе чиновништву. Упутити треба тисак да се клони србских назива уопће. Наше новине требају доносити вијести из хрватских крајева одјелито од вијести из других крајева државне заједнице. Све те вијести треба пак унашати скупа са вијестима из иноземства…

    XII. Треба увијек истицати, да је стање ‘СПОРАЗУМА’ сада први ступањ, први за постигнуће даљних и виших цељи, зато треба увијек говорити и спомињати СЛОБОДНУ И НЕОВИСНУ ХРВАТСКУ, САМОСТАЛНУ ХРВАТСКУ и т.д. Нека се увијек гвори о хрватским интересима, о хрватским народним правима, хрватској дужности и т.д. Хрватске народне масе нека су увијек будне. Њима треба увијек спомињати хрватско народно заступништво, хрватске народне заступнике, хрватски сабор и т. д.

    XIII. Наше противнике увијек оштро нападати, приказивати их као носиоце корупције оштећавања народних интереса, као крвнике хрватског народа, као издајнике којима ће судити народни Суд. Треба омаловажавати њихова дјела, њихов тисак, претћуткивати и ругати му се, изигравати их смјеху и поруги.

    XIV. Држећи се горњих упустава ми ћемо израбити сваку коњуктуру за наше цељи. МЕЂУДРЖАВНА СИТУАЦИЈА ИДЕ НАМА У КОРИСТ. РУШИ СЕ СИСТЕМ ВЕРСАЈА, А ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ УМЈЕТНА ТВОРЕВИНА ТОГА СИСТЕМА. НАШЕ ЋЕ ВОЂТВО БАЛАНСИРАТИ ИЗМЕЂУ ДЕМОКРАТИЈЕ И ОСОВИНЕ. ИМАМО ЉУДЕ И ЗА ЈЕДНЕ И ЗА ДРУГЕ. ГЛАВНО ЈЕ: ДА СЕ РУШИ ЈУГОСЛАВИЈА. Код тога нас у велико помаже КАТОЛИЧКА ЦРКВА с једне стране, и МЕЂУНАРОДНИ КОМУНИЗАМ с друге стране. Треба стога уздизати католичанство као главну грану хрватства. На православну цркву као Бизантинску културу треба наваљивати и истицати, да су специјалне одлике.

    XV. Ових се упстава строго придржавати и нека их позвани протумаче на згодан начин свим присташама. ТРЕБА ИХ ДРЖАТИ КАО СТРОГО ПОВЈЕРЉИВО И ТАЈНО. Зато одговарају вођи мјесних организација. Упуте пак детаљније дати ће свима хрватски народни заступници.
    НАПРИЈЕД СВИ ЗА СЛОБОДНУ И НЕОВИСНУ ХРВАТСКУ ДРЖАВУ.
    ВЈЕРА У БОГА И СЕЉАЧКА СЛОГА…”

    (1) Види: Др. Фердо Чулиновић: Слом старе Југославије, Загреб, 1958, стр. 97-102; Др. Љубо Бобан: Споразум Цветковић-Мачек, Институт друштвених наука – Одељење за историјске науке – Серија 1 – Монографије, 5. Београд, 1965, стр. 421-424; Вукашин Р. Перовић, Енциклопедиски Коментар ‘Геносида’ – Прва четничка енциклопедија, Књ. 1, Св. 1, Минхен, 1964, стр.389; Миладин Вујиновић, Први хрватски масовни злочин, “Српски Гласник”, Просветна библиотека СНО у Аустралији, 10 мај 1970, стр. 7-11).

  3. Душан Буковић

    Додајмо овоме, да је на закулисном, подривачком, потпаљивачком великохрватском националном питању пала и срушена прва и друга неблагодарна Југославија, за кују је проливена толика крв нашег несрећног, обесправљеног, обезглављеног, потлаченог и пониженог србског народа.

    С обзиром да је великохрватско народно вођство одмах после потписа Споразума Цветковић-Мачек издало тајну и строго поверљиву окружницу и да се оригинални докуменат чува у Војноисторијском инстутуту ЈНА у Београду, као и фотокопија у Институту за хисторију држ. и права на Правном факултету у Загребу, о којој др Љубо Бобан дословно каже:

    „Примјерак ове окружнице налази се у Архиву Војноисторијског института, под ознаком 22, ¼ у пописнику 17. Генералштаб је ову окружницу умножио и доставио разним органима… Овај примјерак је у својој књизи Слом старе Југославије, на страни 97-102, објавио проф. Ф. Чулиновић…“ (Види: Др. Љубо Бобан: Споразум Цветковић-Мачек, Институт друштвених наука – Одељење за историјске науке – Серија 1 – Монографије, 5. Београд, 1965, стр. 293, 421-424; Др. Фердо Чулиновић: Слом старе Југославије, Загреб, 1958, стр. 97-102).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *