Почетна / Култура / ШТАФЕЛАЈ И НОЈЕВА БАРКА СЕЋАЊА (3)

ШТАФЕЛАЈ И НОЈЕВА БАРКА СЕЋАЊА (3)

Српски сликари у анегдотама: Непознати ликовни живот

Анегдота није трач већ виши ниво духовитости, који излази из свакодневног живота и прелази у историју, јер на овај начин чувамо од заборава неке кључне тренутке у животима великих уметника. На крају наше мале антологије треба рећи да би се она могла наставити, мада о новим уметницима као да има мање занимљивих прича, што је већ само по себи изазовна тема за размишљање

Mилoвaн Видaк, Прeд пoчeтaк вeликoг суђeњa, 1962-65, уљe нa плaтну, 120 x 105 цм

Неки други уметници из Медиале су исто тако директни. Сликар Милован Видак се на некој ликовној колонији посвађао са вајаром Драганом Милеуснићем. Милеуснић му каже: „Ти си велики уметник, али си непознат“, а Видак му одговори: „Ти си познат, али ниси уметник.“ Код Видака у стану који му је био и атеље (сликао је на старој краљевски раскошној столици са плишем и рељефом) није могла да се купи слика, није их имао, могло је само да се поручи дело одређеног формата, плати пола унапред и дође са остатком када је слика завршена. Тако је учинила и једна жена, али је имала прилику да више пута види слику у настанку, која јој се није учинила као срећно решење. Када је завршио своје уље, Видак је позвао купца. Жена је дошла, слика је, наравно, била одлична а она одушевљена. Више пута му је поновила у разговору мислећи на претходне нивое сликања: „Добро сте се извукли“, на шта јој је Видак рекао: „Нисам се ни увукао да бих се извукао.“ Сличну еротску двосмисленост употребио је сликар Милун Митровић. Вадећи једном приликом старе цртеже из депоа, показивао је женске актове које је раније радио, а био је познат као леп човек и љубавник. Његова супруга ту присутна се изненадила рекавши: „Па ја, Милуне, никада нисам видела ове радове. Како си ти то радио?“ „Негде сам додавао а негде одузимао“, уследио је кратак одговор, којим је прекинут даљи разговор о томе.

Дрaгoш Кaлajић, Витa нуoвa, 1971, уљe нa плaтну, 200 x 200 цм, кoлeкциja Сoњe Кaлajић

ГОРЧИНА ЈЕДНОГ „КЛОШАРА” Један од парадокса медиалних херезијарха везан је за наводно дивљаштво Уроша Тошковића и његовог најбољег друга, великог сликара Дада Ђурића. Живећи оскудно, елементарно, скоро примитивно, нагињали су клошарству и ђубришту, али се иза те потпуне и увредљиве неуглађености крила велика култура. Када је Тошковић други пут напустио Београд, после повратка из Париза, из његовог стана избачена је већа количина веома квалитетних књига о уметности. Славица Батос, учена друга супруга Љубе Поповића, каже да је Дадов француски још на почетку, када је стигао у Париз, био на високом нивоу, којим Љуба није овладао ни до краја боравка у Француској. Дадо је толико замрзео Београд после одласка у свет да више никада није хтео да дође у престоницу, само је мењао авионе за Подгорицу, а није долазио ни на своје самосталне изложбе у Београду. Каже да се нигде није толико напатио и нагладовао. Када је 1955. године била изложба Хенрија Мура у Београду, најугледнијег вајара у двадесетом веку и српског академика, Даду нису дозволили ни да уђе на отварање у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“, јер је личио на клошара. Мур је дуже боравио у Београду и затражио да га одведу код неког оригиналног уметника. Посетио је атељее вајара Матије Вуковића и сликара Миодрага Дада Ђурића. Задивљен Дадовим стваралаштвом, понудио му је боравак и стипендију у Лондону и помоћ у даљој каријери. Дадо је био још студент а комунистички ауторитети на Ликовној академији су се против његовог одласка у Лондон побунили, говорећи: „Где да нас у свету представља такав тип.“ Ко зна како би са такве стартне позиције текла даља Дадова каријера, вероватно успешније него у Француској. Било је у Енглеској уметничких часописа који су раних осамдесетих писали да је Дадо Ђурић највећи светски поратни сликар после Френсиса Бејкона. Тај уметник у Београду није имао шта да једе, гладовао је данима, није имао ни хартије за цртање, па је радио на хамер-папиру који је остајао после вежби на Архитектонском факултету. Хамер је најбоља подлога за цртање тушем а то је био најплоднији период у његовом цртању. Слободан Машић, архитекта, дизајнер и први српски приватни издавач, Дадов пријатељ, није целога живота могао да прежали што није узео гомилу од пола метра Дадових цртежа избачених испред врата његовог атељеа када је отишао у Париз и однетих од ђубретара. Дадо у атељеу није имао кухињу, становао је на тавану, није имао ни тоалет нити ћебе, покривао се својим капутом. Главни проблеми, међутим, нису били егзистенцијални, већ на Ликовној академији, где је од професора и колега цела та генерација била неприхваћена. Изузетак су били Коста Хакман, Марко Челебоновић и донекле Мило Милуновић, највећи ауторитет на сцени, који је имао разумевања за цртеже свог студента Драгана Лубарде. Урош Тошковић је волео да изненада отвара блок са цртежима и показује своје радове угледницима. После једног таквог препада на Милуновића, стари професор је закључио да је Тошковић срамота свога оца, кога је Мило познавао. Ни Тошковић није остајао дужан својим професорима. Када је приредио прву изложбу у Паризу, на њу је дошао сликар и академик Марко Челебоновић. „Видиш, добро сам те учио“, вели Челебоновић а Тошковић му одбруси: „И ја тебе!“

Мирo Глaвуртић, Окo плaнинe, 1958

ТАЈНА ЈЕ У – БИБЛИОТЕЦИ Ти неспоразуми су се протезали и на следећу генерацију сликара нове фигурације. Драгош Калајић је био чедо Медиале, са петнаест година постао је близак са Шејком, Ољом, Миром Главуртићем и Илијом Савићем, највећим мистиком Медиале, који га је плашио својим причама. Калајић је био вероватно први студент примљен на Ликовну академију са седамнаест година. Ушао је тако што је преварио комисију. Видевши да су на Академији на власти инфериорни модернисти који само преносе париска искуства, није насликао оно што воли и поштује већ потпуно апстрактне композиције. Онда је на првој години почео класу да малтретира неки професор за кога је Калајић чуо да не подноси мирис терпентина. Дошао је пре професора, просуо већу количину тог разређивача по поду, професор је ушао у класу, застао на вратима, затворио их и до краја године није долазио. Убрзо је Драгош прешао на римску Ликовну академију, која је по његовим речима у свему била слабија од београдске. У Риму је постао секретар Урсуле Андерс, глумице и једне од најлепших жена на свету. Сакупљао је све о њој, али га је глумица позвала да је прати на снимање неког филма на Јужним морима, у својству њеног љубавника, што је одбио и раскинуо сарадњу. Једна од најчудеснијих анегдота везана је за његовог духовног учитеља и пријатеља Александра Ацу Лончара, десног мислиоца и брата глумице Бебе Лончар. Лончар је био велики говорник, али је лоше писао, од њега су остала само два-три текста, један против Данила Киша. Догодило се да је Аца Лончар сав узбуђен телефоном позвао Калајића да дође и покуша да му помогне у великој невољи. Драгош је са собом повео и медиалисту Мира Главуртића, који се код њега затекао. Када су дошли, очајан и сломљен Лончар им је поверио да то вече мора на важан пут у иностранство, али нема никакав новац, наиме већу суму ставио је у неку књигу у библиотеци и заборавио у којој. Имао је велику библиотеку, говорио је шест-седам језика, проучавао упоредно право на коме је први докторирао у Риму у послератној Европи, био је експерт за старе језике, књижевност и десну мисао. Тада га је Калајић први пут затекао узбуђеног и очајног, а није знао како да му помогне. Ствар је пред њима двојицом занемелим од запрепашћења решио генијални Миро Главуртић. Без речи је одмах пришао библиотеци, коју уопште није познавао, пружио руку и између хиљада књига извукао ону у којој је био новац. После Лоначареве смрти Калајић је тврдио да ако би требало да има духовног учитеља у Србији, био би то само Миро Главуртић. Миру су на поклон од анонимних дариватеља стизале из Француске управо оне књиге које је желео да има; приповедао је о техникама прорицања будућности и то није деловало наивно, откривао је алтернативне методе стицања новца, а Љуба Поповић је говорио да он разуме и језике које није учио.

Миoдрaг Б. Прoтић, Лампа, 1953, уљe нa плaтну, 79 x 98 цм

КАКО ЗАРАДИТИ „ВИШЕ ОД МИКЕЛАНЂЕЛА” Посебно је духовит и брзомислећи, често циничан био једно време Калајићев најбољи пријатељ Радомир Џони Рељић, сликар, цртач, професор Ликовне академије и члан САНУ. Надимак је добио по првим Леви Штраус фармеркама које је носио у Београду. Да парадокс Рељићеве луцидности буде већи, он се као болесник од парализе теже кретао и још теже говорио, муцајући непрестано. На његовом факултету предавао је графику Бранко Миљуш, сликар и графичар из његове генерације, један од најбољих. Миљуш је често на графикама представљао Микеланђелову скулптуру „Давида“. Те графике су се изванредно продавале, биле су пријемчиве, високог техничког нивоа израде, али комерцијалне по изгледу. Испровоциран тиме, Рељић му је добацио: „Миљуш, ви сте више зарадили на Давиду од Микеланђела.“ Рељићев изговор је био нејасан и шушкајући. Док је био на Ликовној академији, ту је стварао неки вајар, не много даровит. Запео је да месецима полира једну своју скулптуру, ниске уметничке вредности. Рељић му је у сусрету рекао: „А ви полирате, полирате, полирате“, што је убрзо у његовом мумлању нејасно изговорених сугласника прешло у „ви фолирате, фолирате, фолирате“. Кажу да је Рељића на улици срео Балша Рајчевић, познати вајар и критичар, који се раније бавио и колажом. Рајчевић је са радошћу позвао Рељића на отварање своје изложбе колажа, на шта му је овај одговорио својим продуженим изговором: „Коо лаажее, тај и краадее.“
О уметницима и њиховим догодовштинама постоји и једна омања специјалистичка књига. „Приче у боји. Анегдоте о сликарима“ написао је сликар Миленко Аћимовић Аћим. Преносим из ње кратку причу „Сапун“. „Ближи се крај школске године, врућине већ почеле, а до сликарског одсека на Топчидерској звезди професор Радомир Рељић путује аутобусом. На тој линији аутобуси баш нису чести, па су и гужве веће. Што због гужве, што због врућине, народ се, наравно знојио и знојио… После једног обиласка класе и исправљања студентских радова, Рељић је морао да се врати у град истим аутобусом. Полазећи из класе окрену се студентима и рече: ’Идем, да се по ко зна који пут уверим да наш народ још није открио сапун.’“ Уважени професор, сликар и академик Рељић, међутим, није открио калодонт и четкицу за зубе; по свој прилици зубе није годинама прао. Мада је гласио за конзервативног професора и заштитника фигуративног сликарства, умео је да буде непријатан према онима који му се не свиде. Срђан Милетић, талентовани сликар који је са шеснаест година сликао као Салвадор Дали, није се подредио школском програму и касније је напустио факултет. Са нескривеном одбојношћу према њему Рељић га упита: „Како сте ви доспели на Академију?“ „Аутобусом 32“, гласио је одговор. „Јел’ ви знате да можете да летите са Академије?“, упита поново Рељић. „Па шта, Сунце ће и даље излазити“, одговори Милетић.

Рaдoмир Рeљић, Сaзвeжђe слeпoг мишa, oкo 1963, туш нa пaпиру, 34 x 27 цм

ДВОБОЈ ДРАГАНА ЛУБАРДЕ Најнеобичнију дефиницију уметности дао је цртач и професор Ликовне академије Драган Лубарда. На његовом часу „вечерњег акта“ упитала га је инострана нежна и осетљива студенткиња: „Шта је то линија?“ Професор је само затегао једну белу длаку из своје дугачке седе браде и превукао пажљиво прстима по њој. Он је такву браду имао већ са педесет година и исти изглед као са осамдесет, није се мењао скоро половину живота или, како неко рече „На време је остарео“. Био је слика и прилика Леонарда да Винчија у старости, каквог га знамо са последњег аутопортрета, а Леонардо му је био најомиљенији уметник. Говорио је да док посматра цртеже старих мајстора, сви му изгледају као мртви а Леонардо као да је и данас жив. Лубарда је био већи мистик и теолог цртежа него цртач. Проучавао је и такве невероватне податке као што је позиција Леонарда у простору пре него што би нацртао неки пејзаж. Волео је да игра шах на Калемегдану с пензионерима, једио се нарочито када је губио, а када би га неко од кибицера изнервирао примедбама, знао је да га удари посред чела краљевском фигуром и раскрвари га. Једино је од њега Тошковић зазирао, говорећи да је Лубарда луђи од њега, али је поштовање било узајамно. Лубарда је кратко боравио у Паризу, где се није снашао. Тако је у метроу на супротној страни пруге угледао девојку коју је познавао и која му се веома свиђала, без двоумљења се спустио на шине и кренуо преко пута, ка њој. Настала је цика и вриска међу путницима. Други пут је био на ликовној колонији, вероватно у Сопоћанима. Изађу монаси у зору пред манастир да обављају послове и имају шта да виде. Лубарда го ко од мајке рођен лежи на клупи. Упитају га шта ради ту. „Чекам први сунчев зрак“, каже мудрац. Био је стални гост у кафани „Коларац“, омиљеном стецишту ликовњака. Долази нова келнерица, која га не познаје и пита: „Шта желите?“ „Љуспе“, одговара Лубарда. „Молим вас, немојте се измотавати, лепо вас питам шта желите“, каже она. „Љуспе“, поново ће Лубарда. Позвала је затим милицију, која је установила да професор жели јаја, али се стиди да то каже. Неке његове мушице су га каткад одводиле у затвор. Питао се колико су високи наши високи руководиоци, а за споменике посвећене народноослободилачкој борби је говорио да треба образовати диверзантске одреде који ће их дизати у ваздух, јер су као балега посађени на прелепе ливаде и долине. Психолошки искусне и превејане робијаше умео је да доводи у недоумицу. Када би доспео у затвор, причао би им о својим искуствима са женама. Пола затворске ћелије би се поделило да га брани, тврдећи да је он искусан о том питању, а друга половина би га нападала да је лажов и да све измишља.
За професора Лубарду је везан и један двобој. Многе је нервирао а и сам је умео да плане. Тако се гадно посвађао с неким човеком испред кафане „Коларац“. Тај је био војно лице, потегао је пиштољ и уперио га уметнику у главу. Цртач је то схватио као позив на двобој, а пошто је његово једино оружје перо са оштрим врхом којим црта, он га је извадио, уперио га у противника и рекао му: „Пре него што опалиш, пробошћу ти око.“ Човек виде да има посла са чудаком, окрете се и оде. У много чему Драган Лубарда је био генијалан. Предавао му је Мило Милуновић, уз Петра Лубарду највећи ауторитет. Упита га Милуновић шта мисли о Пикасу. „Пикасо је највећи злочинац у историји, већи од Адолфа Хитлера“, гласио је одговор. „Зашто“, упита пренеражени Мило. „Зато што је први насрнуо на слику“, вели Лубарда. Професор му одговори: „Бежи, бежи од мене, нећу да те слушам.“

Дaдo Ђурић, Дeтaљ илустрoвaнoг писмa Ксeниjи Љубибрaтић, 1958, бajц, 46×14 цм

ПОЗОВИ ММФ РАДИ САМОУБИСТВА Многи су у Медиали и око ње били мање или више јуродиви, видовити. Тошковић је умео да дечацима који су касније постали колекционари у првом сусрету каже који су знак у хороскопу и да им прорекне будући живот и професију. Шејка је у сиротињском Београду педесетих година прошлог века, када се ишло у цокулама, а нису постојале ни самопослуге, најавио планетарно па чак и космичко ђубриште. Оља Ивањицки је насликала Доналда Трампа у време када је био само небитна фигура. Драгош Калајић је пре више од тридесет година у „Дуги“ објављивао текстове са насловом „Позови ММФ ради самоубиства“ (према Хичкоковом филму „Позови М ради убиства“), затим оне о европском тровању земаља источног блока ђубретом од хране, упакованом у оригиналну амбалажу (наводио је и фабрике у којима се то спрема) и бројне друге. Сада због такве „хране“ Чешка и Пољска подносе тужбе против Европске уније. Пред крај живота (умро је 2005. године) прорекао је и таласе миграната ка Европи и тврдио да Србију спасава само то што је осиромашила, иначе би је преплавиле хорде муслимана и црнаца. У његово време скоро нико није разумео Калајићеве текстове, подсмевали су му се, а сада живимо у реалности на коју је на време упозорио.
На крају ове антологије ликовних анегдота треба рећи да би се она могла наставити, мада о новим уметницима нема никаквих занимљивих прича, они вредно и добро раде, успешно се баве уметношћу, али су духовно доста умртвљени. Могло би се даље писати а да пикантне, сексуалне или оне ружне анегдоте, са незгодним завршетком, и не поменемо. Анегдота није трач већ виши ниво духовитости, који излази из свакодневног живота и прелази у историју. На овај начин смо сачували од заборава неке кључне моменте у животима великих уметника.

Крај

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *