ŠTAFELAJ I NOJEVA BARKA SEĆANJA (3)

Srpski slikari u anegdotama: Nepoznati likovni život

Anegdota nije trač već viši nivo duhovitosti, koji izlazi iz svakodnevnog života i prelazi u istoriju, jer na ovaj način čuvamo od zaborava neke ključne trenutke u životima velikih umetnika. Na kraju naše male antologije treba reći da bi se ona mogla nastaviti, mada o novim umetnicima kao da ima manje zanimljivih priča, što je već samo po sebi izazovna tema za razmišljanje

Neki drugi umetnici iz Mediale su isto tako direktni. Slikar Milovan Vidak se na nekoj likovnoj koloniji posvađao sa vajarom Draganom Mileusnićem. Mileusnić mu kaže: „Ti si veliki umetnik, ali si nepoznat“, a Vidak mu odgovori: „Ti si poznat, ali nisi umetnik.“ Kod Vidaka u stanu koji mu je bio i atelje (slikao je na staroj kraljevski raskošnoj stolici sa plišem i reljefom) nije mogla da se kupi slika, nije ih imao, moglo je samo da se poruči delo određenog formata, plati pola unapred i dođe sa ostatkom kada je slika završena. Tako je učinila i jedna žena, ali je imala priliku da više puta vidi sliku u nastanku, koja joj se nije učinila kao srećno rešenje. Kada je završio svoje ulje, Vidak je pozvao kupca. Žena je došla, slika je, naravno, bila odlična a ona oduševljena. Više puta mu je ponovila u razgovoru misleći na prethodne nivoe slikanja: „Dobro ste se izvukli“, na šta joj je Vidak rekao: „Nisam se ni uvukao da bih se izvukao.“ Sličnu erotsku dvosmislenost upotrebio je slikar Milun Mitrović. Vadeći jednom prilikom stare crteže iz depoa, pokazivao je ženske aktove koje je ranije radio, a bio je poznat kao lep čovek i ljubavnik. Njegova supruga tu prisutna se iznenadila rekavši: „Pa ja, Milune, nikada nisam videla ove radove. Kako si ti to radio?“ „Negde sam dodavao a negde oduzimao“, usledio je kratak odgovor, kojim je prekinut dalji razgovor o tome.

GORČINA JEDNOG „KLOŠARA” Jedan od paradoksa medialnih herezijarha vezan je za navodno divljaštvo Uroša Toškovića i njegovog najboljeg druga, velikog slikara Dada Đurića. Živeći oskudno, elementarno, skoro primitivno, naginjali su klošarstvu i đubrištu, ali se iza te potpune i uvredljive neuglađenosti krila velika kultura. Kada je Tošković drugi put napustio Beograd, posle povratka iz Pariza, iz njegovog stana izbačena je veća količina veoma kvalitetnih knjiga o umetnosti. Slavica Batos, učena druga supruga Ljube Popovića, kaže da je Dadov francuski još na početku, kada je stigao u Pariz, bio na visokom nivou, kojim Ljuba nije ovladao ni do kraja boravka u Francuskoj. Dado je toliko zamrzeo Beograd posle odlaska u svet da više nikada nije hteo da dođe u prestonicu, samo je menjao avione za Podgoricu, a nije dolazio ni na svoje samostalne izložbe u Beogradu. Kaže da se nigde nije toliko napatio i nagladovao. Kada je 1955. godine bila izložba Henrija Mura u Beogradu, najuglednijeg vajara u dvadesetom veku i srpskog akademika, Dadu nisu dozvolili ni da uđe na otvaranje u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, jer je ličio na klošara. Mur je duže boravio u Beogradu i zatražio da ga odvedu kod nekog originalnog umetnika. Posetio je ateljee vajara Matije Vukovića i slikara Miodraga Dada Đurića. Zadivljen Dadovim stvaralaštvom, ponudio mu je boravak i stipendiju u Londonu i pomoć u daljoj karijeri. Dado je bio još student a komunistički autoriteti na Likovnoj akademiji su se protiv njegovog odlaska u London pobunili, govoreći: „Gde da nas u svetu predstavlja takav tip.“ Ko zna kako bi sa takve startne pozicije tekla dalja Dadova karijera, verovatno uspešnije nego u Francuskoj. Bilo je u Engleskoj umetničkih časopisa koji su ranih osamdesetih pisali da je Dado Đurić najveći svetski poratni slikar posle Frensisa Bejkona. Taj umetnik u Beogradu nije imao šta da jede, gladovao je danima, nije imao ni hartije za crtanje, pa je radio na hamer-papiru koji je ostajao posle vežbi na Arhitektonskom fakultetu. Hamer je najbolja podloga za crtanje tušem a to je bio najplodniji period u njegovom crtanju. Slobodan Mašić, arhitekta, dizajner i prvi srpski privatni izdavač, Dadov prijatelj, nije celoga života mogao da prežali što nije uzeo gomilu od pola metra Dadovih crteža izbačenih ispred vrata njegovog ateljea kada je otišao u Pariz i odnetih od đubretara. Dado u ateljeu nije imao kuhinju, stanovao je na tavanu, nije imao ni toalet niti ćebe, pokrivao se svojim kaputom. Glavni problemi, međutim, nisu bili egzistencijalni, već na Likovnoj akademiji, gde je od profesora i kolega cela ta generacija bila neprihvaćena. Izuzetak su bili Kosta Hakman, Marko Čelebonović i donekle Milo Milunović, najveći autoritet na sceni, koji je imao razumevanja za crteže svog studenta Dragana Lubarde. Uroš Tošković je voleo da iznenada otvara blok sa crtežima i pokazuje svoje radove uglednicima. Posle jednog takvog prepada na Milunovića, stari profesor je zaključio da je Tošković sramota svoga oca, koga je Milo poznavao. Ni Tošković nije ostajao dužan svojim profesorima. Kada je priredio prvu izložbu u Parizu, na nju je došao slikar i akademik Marko Čelebonović. „Vidiš, dobro sam te učio“, veli Čelebonović a Tošković mu odbrusi: „I ja tebe!“

TAJNA JE U – BIBLIOTECI Ti nesporazumi su se protezali i na sledeću generaciju slikara nove figuracije. Dragoš Kalajić je bio čedo Mediale, sa petnaest godina postao je blizak sa Šejkom, Oljom, Mirom Glavurtićem i Ilijom Savićem, najvećim mistikom Mediale, koji ga je plašio svojim pričama. Kalajić je bio verovatno prvi student primljen na Likovnu akademiju sa sedamnaest godina. Ušao je tako što je prevario komisiju. Videvši da su na Akademiji na vlasti inferiorni modernisti koji samo prenose pariska iskustva, nije naslikao ono što voli i poštuje već potpuno apstraktne kompozicije. Onda je na prvoj godini počeo klasu da maltretira neki profesor za koga je Kalajić čuo da ne podnosi miris terpentina. Došao je pre profesora, prosuo veću količinu tog razređivača po podu, profesor je ušao u klasu, zastao na vratima, zatvorio ih i do kraja godine nije dolazio. Ubrzo je Dragoš prešao na rimsku Likovnu akademiju, koja je po njegovim rečima u svemu bila slabija od beogradske. U Rimu je postao sekretar Ursule Anders, glumice i jedne od najlepših žena na svetu. Sakupljao je sve o njoj, ali ga je glumica pozvala da je prati na snimanje nekog filma na Južnim morima, u svojstvu njenog ljubavnika, što je odbio i raskinuo saradnju. Jedna od najčudesnijih anegdota vezana je za njegovog duhovnog učitelja i prijatelja Aleksandra Acu Lončara, desnog mislioca i brata glumice Bebe Lončar. Lončar je bio veliki govornik, ali je loše pisao, od njega su ostala samo dva-tri teksta, jedan protiv Danila Kiša. Dogodilo se da je Aca Lončar sav uzbuđen telefonom pozvao Kalajića da dođe i pokuša da mu pomogne u velikoj nevolji. Dragoš je sa sobom poveo i medialistu Mira Glavurtića, koji se kod njega zatekao. Kada su došli, očajan i slomljen Lončar im je poverio da to veče mora na važan put u inostranstvo, ali nema nikakav novac, naime veću sumu stavio je u neku knjigu u biblioteci i zaboravio u kojoj. Imao je veliku biblioteku, govorio je šest-sedam jezika, proučavao uporedno pravo na kome je prvi doktorirao u Rimu u posleratnoj Evropi, bio je ekspert za stare jezike, književnost i desnu misao. Tada ga je Kalajić prvi put zatekao uzbuđenog i očajnog, a nije znao kako da mu pomogne. Stvar je pred njima dvojicom zanemelim od zaprepašćenja rešio genijalni Miro Glavurtić. Bez reči je odmah prišao biblioteci, koju uopšte nije poznavao, pružio ruku i između hiljada knjiga izvukao onu u kojoj je bio novac. Posle Lonačareve smrti Kalajić je tvrdio da ako bi trebalo da ima duhovnog učitelja u Srbiji, bio bi to samo Miro Glavurtić. Miru su na poklon od anonimnih darivatelja stizale iz Francuske upravo one knjige koje je želeo da ima; pripovedao je o tehnikama proricanja budućnosti i to nije delovalo naivno, otkrivao je alternativne metode sticanja novca, a Ljuba Popović je govorio da on razume i jezike koje nije učio.

KAKO ZARADITI „VIŠE OD MIKELANĐELA” Posebno je duhovit i brzomisleći, često ciničan bio jedno vreme Kalajićev najbolji prijatelj Radomir Džoni Reljić, slikar, crtač, profesor Likovne akademije i član SANU. Nadimak je dobio po prvim Levi Štraus farmerkama koje je nosio u Beogradu. Da paradoks Reljićeve lucidnosti bude veći, on se kao bolesnik od paralize teže kretao i još teže govorio, mucajući neprestano. Na njegovom fakultetu predavao je grafiku Branko Miljuš, slikar i grafičar iz njegove generacije, jedan od najboljih. Miljuš je često na grafikama predstavljao Mikelanđelovu skulpturu „Davida“. Te grafike su se izvanredno prodavale, bile su prijemčive, visokog tehničkog nivoa izrade, ali komercijalne po izgledu. Isprovociran time, Reljić mu je dobacio: „Miljuš, vi ste više zaradili na Davidu od Mikelanđela.“ Reljićev izgovor je bio nejasan i šuškajući. Dok je bio na Likovnoj akademiji, tu je stvarao neki vajar, ne mnogo darovit. Zapeo je da mesecima polira jednu svoju skulpturu, niske umetničke vrednosti. Reljić mu je u susretu rekao: „A vi polirate, polirate, polirate“, što je ubrzo u njegovom mumlanju nejasno izgovorenih suglasnika prešlo u „vi folirate, folirate, folirate“. Kažu da je Reljića na ulici sreo Balša Rajčević, poznati vajar i kritičar, koji se ranije bavio i kolažom. Rajčević je sa radošću pozvao Reljića na otvaranje svoje izložbe kolaža, na šta mu je ovaj odgovorio svojim produženim izgovorom: „Koo laažee, taj i kraadee.“
O umetnicima i njihovim dogodovštinama postoji i jedna omanja specijalistička knjiga. „Priče u boji. Anegdote o slikarima“ napisao je slikar Milenko Aćimović Aćim. Prenosim iz nje kratku priču „Sapun“. „Bliži se kraj školske godine, vrućine već počele, a do slikarskog odseka na Topčiderskoj zvezdi profesor Radomir Reljić putuje autobusom. Na toj liniji autobusi baš nisu česti, pa su i gužve veće. Što zbog gužve, što zbog vrućine, narod se, naravno znojio i znojio… Posle jednog obilaska klase i ispravljanja studentskih radova, Reljić je morao da se vrati u grad istim autobusom. Polazeći iz klase okrenu se studentima i reče: ’Idem, da se po ko zna koji put uverim da naš narod još nije otkrio sapun.’“ Uvaženi profesor, slikar i akademik Reljić, međutim, nije otkrio kalodont i četkicu za zube; po svoj prilici zube nije godinama prao. Mada je glasio za konzervativnog profesora i zaštitnika figurativnog slikarstva, umeo je da bude neprijatan prema onima koji mu se ne svide. Srđan Miletić, talentovani slikar koji je sa šesnaest godina slikao kao Salvador Dali, nije se podredio školskom programu i kasnije je napustio fakultet. Sa neskrivenom odbojnošću prema njemu Reljić ga upita: „Kako ste vi dospeli na Akademiju?“ „Autobusom 32“, glasio je odgovor. „Jel’ vi znate da možete da letite sa Akademije?“, upita ponovo Reljić. „Pa šta, Sunce će i dalje izlaziti“, odgovori Miletić.

DVOBOJ DRAGANA LUBARDE Najneobičniju definiciju umetnosti dao je crtač i profesor Likovne akademije Dragan Lubarda. Na njegovom času „večernjeg akta“ upitala ga je inostrana nežna i osetljiva studentkinja: „Šta je to linija?“ Profesor je samo zategao jednu belu dlaku iz svoje dugačke sede brade i prevukao pažljivo prstima po njoj. On je takvu bradu imao već sa pedeset godina i isti izgled kao sa osamdeset, nije se menjao skoro polovinu života ili, kako neko reče „Na vreme je ostareo“. Bio je slika i prilika Leonarda da Vinčija u starosti, kakvog ga znamo sa poslednjeg autoportreta, a Leonardo mu je bio najomiljeniji umetnik. Govorio je da dok posmatra crteže starih majstora, svi mu izgledaju kao mrtvi a Leonardo kao da je i danas živ. Lubarda je bio veći mistik i teolog crteža nego crtač. Proučavao je i takve neverovatne podatke kao što je pozicija Leonarda u prostoru pre nego što bi nacrtao neki pejzaž. Voleo je da igra šah na Kalemegdanu s penzionerima, jedio se naročito kada je gubio, a kada bi ga neko od kibicera iznervirao primedbama, znao je da ga udari posred čela kraljevskom figurom i raskrvari ga. Jedino je od njega Tošković zazirao, govoreći da je Lubarda luđi od njega, ali je poštovanje bilo uzajamno. Lubarda je kratko boravio u Parizu, gde se nije snašao. Tako je u metrou na suprotnoj strani pruge ugledao devojku koju je poznavao i koja mu se veoma sviđala, bez dvoumljenja se spustio na šine i krenuo preko puta, ka njoj. Nastala je cika i vriska među putnicima. Drugi put je bio na likovnoj koloniji, verovatno u Sopoćanima. Izađu monasi u zoru pred manastir da obavljaju poslove i imaju šta da vide. Lubarda go ko od majke rođen leži na klupi. Upitaju ga šta radi tu. „Čekam prvi sunčev zrak“, kaže mudrac. Bio je stalni gost u kafani „Kolarac“, omiljenom stecištu likovnjaka. Dolazi nova kelnerica, koja ga ne poznaje i pita: „Šta želite?“ „Ljuspe“, odgovara Lubarda. „Molim vas, nemojte se izmotavati, lepo vas pitam šta želite“, kaže ona. „Ljuspe“, ponovo će Lubarda. Pozvala je zatim miliciju, koja je ustanovila da profesor želi jaja, ali se stidi da to kaže. Neke njegove mušice su ga katkad odvodile u zatvor. Pitao se koliko su visoki naši visoki rukovodioci, a za spomenike posvećene narodnooslobodilačkoj borbi je govorio da treba obrazovati diverzantske odrede koji će ih dizati u vazduh, jer su kao balega posađeni na prelepe livade i doline. Psihološki iskusne i prevejane robijaše umeo je da dovodi u nedoumicu. Kada bi dospeo u zatvor, pričao bi im o svojim iskustvima sa ženama. Pola zatvorske ćelije bi se podelilo da ga brani, tvrdeći da je on iskusan o tom pitanju, a druga polovina bi ga napadala da je lažov i da sve izmišlja.
Za profesora Lubardu je vezan i jedan dvoboj. Mnoge je nervirao a i sam je umeo da plane. Tako se gadno posvađao s nekim čovekom ispred kafane „Kolarac“. Taj je bio vojno lice, potegao je pištolj i uperio ga umetniku u glavu. Crtač je to shvatio kao poziv na dvoboj, a pošto je njegovo jedino oružje pero sa oštrim vrhom kojim crta, on ga je izvadio, uperio ga u protivnika i rekao mu: „Pre nego što opališ, probošću ti oko.“ Čovek vide da ima posla sa čudakom, okrete se i ode. U mnogo čemu Dragan Lubarda je bio genijalan. Predavao mu je Milo Milunović, uz Petra Lubardu najveći autoritet. Upita ga Milunović šta misli o Pikasu. „Pikaso je najveći zločinac u istoriji, veći od Adolfa Hitlera“, glasio je odgovor. „Zašto“, upita preneraženi Milo. „Zato što je prvi nasrnuo na sliku“, veli Lubarda. Profesor mu odgovori: „Beži, beži od mene, neću da te slušam.“

POZOVI MMF RADI SAMOUBISTVA Mnogi su u Mediali i oko nje bili manje ili više jurodivi, vidoviti. Tošković je umeo da dečacima koji su kasnije postali kolekcionari u prvom susretu kaže koji su znak u horoskopu i da im prorekne budući život i profesiju. Šejka je u sirotinjskom Beogradu pedesetih godina prošlog veka, kada se išlo u cokulama, a nisu postojale ni samoposluge, najavio planetarno pa čak i kosmičko đubrište. Olja Ivanjicki je naslikala Donalda Trampa u vreme kada je bio samo nebitna figura. Dragoš Kalajić je pre više od trideset godina u „Dugi“ objavljivao tekstove sa naslovom „Pozovi MMF radi samoubistva“ (prema Hičkokovom filmu „Pozovi M radi ubistva“), zatim one o evropskom trovanju zemalja istočnog bloka đubretom od hrane, upakovanom u originalnu ambalažu (navodio je i fabrike u kojima se to sprema) i brojne druge. Sada zbog takve „hrane“ Češka i Poljska podnose tužbe protiv Evropske unije. Pred kraj života (umro je 2005. godine) prorekao je i talase migranata ka Evropi i tvrdio da Srbiju spasava samo to što je osiromašila, inače bi je preplavile horde muslimana i crnaca. U njegovo vreme skoro niko nije razumeo Kalajićeve tekstove, podsmevali su mu se, a sada živimo u realnosti na koju je na vreme upozorio.
Na kraju ove antologije likovnih anegdota treba reći da bi se ona mogla nastaviti, mada o novim umetnicima nema nikakvih zanimljivih priča, oni vredno i dobro rade, uspešno se bave umetnošću, ali su duhovno dosta umrtvljeni. Moglo bi se dalje pisati a da pikantne, seksualne ili one ružne anegdote, sa nezgodnim završetkom, i ne pomenemo. Anegdota nije trač već viši nivo duhovitosti, koji izlazi iz svakodnevnog života i prelazi u istoriju. Na ovaj način smo sačuvali od zaborava neke ključne momente u životima velikih umetnika.

Kraj