Почетна / Култура / НЕДОЛАЗАК ВЕЛИКОГ ЦИНИКА И КРОКОДИЛСКЕ СУЗЕ ДОМАЋИНА

НЕДОЛАЗАК ВЕЛИКОГ ЦИНИКА И КРОКОДИЛСКЕ СУЗЕ ДОМАЋИНА

Смисао Уелбековог одсуства с београдског књижевног фестивала „Крокодил“

Како је једно „минус присуство“ озбиљно уздрмало поједине овдашње наводно неупитне репутације и уз то допринело динамици књижевног живота на сасвим уелбековски начин!

Мишел Уелбек није дошао у суботу, 8. јуна. Због квара на авиону „Ер Србије“ у петак, 7. јуна, лет је померен за један дан, а потом је славни француски писац ипак одустао, вероватно због свега што се десило. Међутим, организатори његовог наступа у оквиру фестивала „Крокодил“ нису ову вест, која је већ у суботу пре подне била готово сасвим извесна, обзнанили заинтересованој публици, него пола сата после планираног почетка програма у вечерњим сатима. Разочарана публика у Комбанк дворани (бивши Дом синдиката) је звиждала, део је напустио салу, а препуцавања су се несмањеном жестином наставила то вече и наредни дан на друштвеним мрежама. Већ у недељу и понедељак, РТС и још понеки медиј (већином електронски) објавили су прве (не и редакцијске) коментаре о овом догађају, тако да је недолазак великог циника допринео динамици књижевног живота на сасвим уелбековски начин.
Ипак, штета је направљена, највише зато што „Крокодил“ наплаћује улазнице а није извесно како ће новац бити рефундиран, због чега је овдашња књижевна публика оправдано љута. Није тајна ни да је део публике кренуо из других градова и околних земаља да би видео звезду вечери, тако да је фијаско још већи. Такође, ни финансијска страна овог неуспеха није мала. Пропала је повратна авионска карта у бизнис класи, ВИП салони, пратња, изнајмљени возач и сва друга инфраструктура која прати савремене звезде – понеку чак и књижевну. Остали гости фестивала, међу којима и мађарски писац Ласло Краснохоркаи или македонска ауторка Румена Бужаровска, неоправдано су остали у сенци Уелбековог „минус присуства“, а „Крокодилова“ репутација озбиљно је уздрмана.
На првом месту, то је због његове публике. Доминантно ангажован на левој страни спектра, „Крокодил“ је био сигурно место за леволибералну, само леву или само либералну или већ неку другу публику лево од књижевног центра. Међутим, иста та публика није класична књижевна публика у Србији. Савремених схватања, урбаног духа и начина живота, „Крокодилови“ походници очекују да за уплаћен новац добију обећани производ – јер тржиште је неумољиво, чак и када тргујемо субверзивношћу. Отуда, „Крокодил“ је од наглашено субверзивне манифестације постао оглашени непријатељ потрошача, што је и сасвим логично. У покушају да на тржишни начин повећају свој значај, домет и углед, загризли су превише. Аутор „Серотонина“ и „Покоравања“ није неко ко се лако одлучује на путовање, и довољно је вероватно и мање од онога што се десило у авиону „Ер Србије“ да се ипак предомисли. Конструкција његовог гостовања била је пренапета од самога почетка, и струне су попуцале тамо где су биле најтање – у количини Уелбековог стрпљења.
Друштвени смисао овог догађаја је оно што тренутно остаје у ваздуху. С једне стране, „Крокодил“, без обзира на максимални и искрени напор људи укључених у његову организацију, стоји пред тешким задатком враћања поверења. Уелбековим доласком покушали су да досегну мејнстрим ниво књижевне сцене у Србији, а онда су у моменту трагичког хибриса изгубили и оно што су имали. С друге стране, било је и људи који су осули паљбу по самом Уелбеку, осетивши се лично увређеним што велики мајстор није имао довољно воље да се појави у Београду. На дубљем психолошком плану, као да су овдашњи Европљани осетили да пред ондашњим Европљанином остају болно неравноправни – јер су на Балкану. Но и ако се манемо психологизације, Уелбеков недолазак показује колико је за озбиљне књижевне суперстарове Србија малена дестинација. Количина продатих књига или хонорар који би овдашњи фестивали могли да им исплате једноставно није вредан њиховог времена. Што је сасвим у складу с начином функционисања савременог света и од тржишно исплативе субверзије не треба очекивати више – чак напротив. Уелбек је урадио нешто што није сасвим неочекивано с његове стране и дугорочно гледано идентитет његовог бренда је остао неизмењен. Као што савремени европски читаоци плаћају његове књиге да би прочитали нешто поражавајуће о себи, тако су и савремени српски читаоци доживели нешто слично. Премда, поређење није сасвим најправедније – јер савремени Уелбеков читалац се осећа заштићено. Он у сигурности свога дома или свог белачог кварта читајући Уелбека испуњава своју унутрашњу меру побуне, док истовремено ничим не доприноси промени стања које Уелбеков уметнички свет (условно речено) представља.
Међутим, интуиција и српских и европских читалаца је непогрешива – уметничка истина Уелбекових романа резонира с дубоком нелагодом коју сви ми осећамо чим изађемо из свог личног простора. Због тога, не због скандала, његова проза остварује тако дубок продор у савременом свету, блазираном политкоректношћу. Та нелагода надире, како из дубине личне, тако и колективне подсвести и због тога није немогуће и да представља основу уметничког тренда који ће тек пројавити своју распрострањеност. Весници тог таласа у Србији, међутим, не могу бити исти они људи који су од деведесетих наовамо хтели да уподобе српску културу са свим оним тенденцијама против којих се Уелбек бори на свој начин. А управо то је требало да се на „Крокодилу“ деси.
Посматрач са стране могао би да помисли да је на делу зачетак трансфера који се већ једном одиграо: заточници комунистичке идеологије пресвукли су дресове и појавили се као центарфори културног глобализма. Сада, када је глобализам остао без погона, они покушавају на време да се приближе табору који би могао победити. „Комедијант случај“, да се послужимо синтагмом једног домаћег писца такође незгодног карактера и завидног осећања за промене у духу времена, овога пута их је осујетио. Све је ипак остало на свом месту и била је ово само једна бура у чаши воде.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *