NEDOLAZAK VELIKOG CINIKA I KROKODILSKE SUZE DOMAĆINA

Smisao Uelbekovog odsustva s beogradskog književnog festivala „Krokodil“

Kako je jedno „minus prisustvo“ ozbiljno uzdrmalo pojedine ovdašnje navodno neupitne reputacije i uz to doprinelo dinamici književnog života na sasvim uelbekovski način!

Mišel Uelbek nije došao u subotu, 8. juna. Zbog kvara na avionu „Er Srbije“ u petak, 7. juna, let je pomeren za jedan dan, a potom je slavni francuski pisac ipak odustao, verovatno zbog svega što se desilo. Međutim, organizatori njegovog nastupa u okviru festivala „Krokodil“ nisu ovu vest, koja je već u subotu pre podne bila gotovo sasvim izvesna, obznanili zainteresovanoj publici, nego pola sata posle planiranog početka programa u večernjim satima. Razočarana publika u Kombank dvorani (bivši Dom sindikata) je zviždala, deo je napustio salu, a prepucavanja su se nesmanjenom žestinom nastavila to veče i naredni dan na društvenim mrežama. Već u nedelju i ponedeljak, RTS i još poneki medij (većinom elektronski) objavili su prve (ne i redakcijske) komentare o ovom događaju, tako da je nedolazak velikog cinika doprineo dinamici književnog života na sasvim uelbekovski način.
Ipak, šteta je napravljena, najviše zato što „Krokodil“ naplaćuje ulaznice a nije izvesno kako će novac biti refundiran, zbog čega je ovdašnja književna publika opravdano ljuta. Nije tajna ni da je deo publike krenuo iz drugih gradova i okolnih zemalja da bi video zvezdu večeri, tako da je fijasko još veći. Takođe, ni finansijska strana ovog neuspeha nije mala. Propala je povratna avionska karta u biznis klasi, VIP saloni, pratnja, iznajmljeni vozač i sva druga infrastruktura koja prati savremene zvezde – poneku čak i književnu. Ostali gosti festivala, među kojima i mađarski pisac Laslo Krasnohorkai ili makedonska autorka Rumena Bužarovska, neopravdano su ostali u senci Uelbekovog „minus prisustva“, a „Krokodilova“ reputacija ozbiljno je uzdrmana.
Na prvom mestu, to je zbog njegove publike. Dominantno angažovan na levoj strani spektra, „Krokodil“ je bio sigurno mesto za levoliberalnu, samo levu ili samo liberalnu ili već neku drugu publiku levo od književnog centra. Međutim, ista ta publika nije klasična književna publika u Srbiji. Savremenih shvatanja, urbanog duha i načina života, „Krokodilovi“ pohodnici očekuju da za uplaćen novac dobiju obećani proizvod – jer tržište je neumoljivo, čak i kada trgujemo subverzivnošću. Otuda, „Krokodil“ je od naglašeno subverzivne manifestacije postao oglašeni neprijatelj potrošača, što je i sasvim logično. U pokušaju da na tržišni način povećaju svoj značaj, domet i ugled, zagrizli su previše. Autor „Serotonina“ i „Pokoravanja“ nije neko ko se lako odlučuje na putovanje, i dovoljno je verovatno i manje od onoga što se desilo u avionu „Er Srbije“ da se ipak predomisli. Konstrukcija njegovog gostovanja bila je prenapeta od samoga početka, i strune su popucale tamo gde su bile najtanje – u količini Uelbekovog strpljenja.
Društveni smisao ovog događaja je ono što trenutno ostaje u vazduhu. S jedne strane, „Krokodil“, bez obzira na maksimalni i iskreni napor ljudi uključenih u njegovu organizaciju, stoji pred teškim zadatkom vraćanja poverenja. Uelbekovim dolaskom pokušali su da dosegnu mejnstrim nivo književne scene u Srbiji, a onda su u momentu tragičkog hibrisa izgubili i ono što su imali. S druge strane, bilo je i ljudi koji su osuli paljbu po samom Uelbeku, osetivši se lično uvređenim što veliki majstor nije imao dovoljno volje da se pojavi u Beogradu. Na dubljem psihološkom planu, kao da su ovdašnji Evropljani osetili da pred ondašnjim Evropljaninom ostaju bolno neravnopravni – jer su na Balkanu. No i ako se manemo psihologizacije, Uelbekov nedolazak pokazuje koliko je za ozbiljne književne superstarove Srbija malena destinacija. Količina prodatih knjiga ili honorar koji bi ovdašnji festivali mogli da im isplate jednostavno nije vredan njihovog vremena. Što je sasvim u skladu s načinom funkcionisanja savremenog sveta i od tržišno isplative subverzije ne treba očekivati više – čak naprotiv. Uelbek je uradio nešto što nije sasvim neočekivano s njegove strane i dugoročno gledano identitet njegovog brenda je ostao neizmenjen. Kao što savremeni evropski čitaoci plaćaju njegove knjige da bi pročitali nešto poražavajuće o sebi, tako su i savremeni srpski čitaoci doživeli nešto slično. Premda, poređenje nije sasvim najpravednije – jer savremeni Uelbekov čitalac se oseća zaštićeno. On u sigurnosti svoga doma ili svog belačog kvarta čitajući Uelbeka ispunjava svoju unutrašnju meru pobune, dok istovremeno ničim ne doprinosi promeni stanja koje Uelbekov umetnički svet (uslovno rečeno) predstavlja.
Međutim, intuicija i srpskih i evropskih čitalaca je nepogrešiva – umetnička istina Uelbekovih romana rezonira s dubokom nelagodom koju svi mi osećamo čim izađemo iz svog ličnog prostora. Zbog toga, ne zbog skandala, njegova proza ostvaruje tako dubok prodor u savremenom svetu, blaziranom politkorektnošću. Ta nelagoda nadire, kako iz dubine lične, tako i kolektivne podsvesti i zbog toga nije nemoguće i da predstavlja osnovu umetničkog trenda koji će tek projaviti svoju rasprostranjenost. Vesnici tog talasa u Srbiji, međutim, ne mogu biti isti oni ljudi koji su od devedesetih naovamo hteli da upodobe srpsku kulturu sa svim onim tendencijama protiv kojih se Uelbek bori na svoj način. A upravo to je trebalo da se na „Krokodilu“ desi.
Posmatrač sa strane mogao bi da pomisli da je na delu začetak transfera koji se već jednom odigrao: zatočnici komunističke ideologije presvukli su dresove i pojavili se kao centarfori kulturnog globalizma. Sada, kada je globalizam ostao bez pogona, oni pokušavaju na vreme da se približe taboru koji bi mogao pobediti. „Komedijant slučaj“, da se poslužimo sintagmom jednog domaćeg pisca takođe nezgodnog karaktera i zavidnog osećanja za promene u duhu vremena, ovoga puta ih je osujetio. Sve je ipak ostalo na svom mestu i bila je ovo samo jedna bura u čaši vode.