На линији сеоба

У новом Музеју Српске православне епархије будимске у Сентандреји изложена су најзначајнија дела српске црквене уметности на том простору

На главном тргу у Сентандреји, у обновљеној Препарандији (првој српској Учитељској школи), на више од 1.300 квадратних метара, 25. маја у присуству високих званица из Србије и Мађарске – свечано је отворен нови, модеран Музеј Српске православне епархије будимске.
Патријарх српски Иринеј, који је освештао зграду, отварање музеја назвао је историјским догађајем који је добар пример сарадње две комшијске нације и „снаге културе, не само да уједињује народе већ и да их међусобно обогаћује“.
Зграда музеја, у чију обнову је Влада Мађарске уложила 1,6 милијарди форинти (више од 5 милиона евра), а Министарство културе и информисања Србије 330.000 евра и 5 милиона динара, уређена је по највишим музеолошким стандардима. Обухвата сталну поставку, простор за гостујуће изложбе, мултимедијални простор, салу за промоције и конференције, простор за депо и повезана је са Благовештанском црквом, једном од четири преостале српске цркве (од седам колико их је у почетку имала) Епархије будимске…

СЕВЕРНА ТАЧКА СРПСКОГ КУЛТУНОГ ПРОСТОРА Српски министар културе и информисања Владан Вукосављевић рекао је да се јужна тачка српског културног простора налази на Атосу, у манастиру Хиландару, а северна управо у славној Сентандреји.
„У распону између Хиландара и Сентандреје повучена је линија сеоба, најчешће насилних и невољних миграција српског народа у бурним епохама османлијске навале на Европу. Сентандреја показује да је српски народ свој опстанак изједначавао с потребом одржања своје културе, духовне и материјалне. Где год је доспео, одмах је уз домове градио храмове, своја стецишта и сабиралишта.“
Државни секретар за везе са црквама и мањинским заједницама у влади Мађарске Миклош Шолтес на отварању Музеја подвукао је да „црквена традиција и култура и Мађаре и Србе чувају у хришћанству, јачају њихове нације и продубљују међусобно пријатељство“,
Иначе, према речима управника Музеја Српске православне епархије будимске у Сентандреји Косте Вуковића, назив сталне поставке је „Српска црквена уметност у Мађарској“; она обухвата иконе и богослужбене предмете а циљ је да прикаже најзначајнија дела српске црквене уметности на том простору, те да пружи хронолошки пресек стања и развоја те уметности од 16. и 17. века, а пре свега током 18. и 19. века. Изложба је, објаснио је Вуковић, конципирана тако да истиче неке најважније предмете (попут иконе ђурске Богородице из 1660. године чији је ктитор Петар Монастерлија, портрета патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића, икона из 17. и 18. века, делова иконостаса Арсе Теодоровића из некадашње Саборне цркве у Будиму…).
У визуелно осавремењеном простору посетиоци ће моћи да виде и портрете будимских епископа који су рађени за време њиховог живота, затим ручно рађена јеванђеља са исто тако ручно рађеним оквирима с позлатом, путне исправе за калуђере из 16. века за време турске власти, путире, кадионице, ручно ткане одежде.

ОД ВЕЛИКЕ СЕОБЕ ДО ДАНАС Део Музеја су и Библиотека и Архив Епархије будимске. Библиотека има 14.000 књига (од тога неколико хиљада изузетно важних руком писаних), док Архив чува грађу од Велике сеобе Срба 1690. (све књиге од те године су дигитализоване) до данас. У Библиотеци се, иначе, поред историјских и теолошких књига, чувају и наслови класичне књижевности Срба од 18. века до данас. Ту су и библиотеке ранијих епископа будимских – попут колекције од 1.000 књига владике Георгија Зубковића међу којима је много наслова на немачком језику, или више стотина књига на пет језика у библиотеци владике Данила Крстића.
Епархија чува и библиотеку рукописних књига манастира Грабовац (налази се на југу Мађарске), као и рукописе из Будима и Сентандреје који потичу из деведесетих година 17. века. Захваљујући помоћи Народне библиотеке Србије и Библиотеке Матице српске урађена је комплетна каталогизација, док је рестаурацију црквеног блага урадио Завод за заштиту споменика културе из Новог Сада.
Кажимо и то да Мађари на све ово не гледају само као на културно наслеђе српске националне мањине већ увиђају његов значај и за државу Мађарску.

2 коментара

  1. Srbi iz Madjarske kroz vekove su bili lučonoše srpskog duhovnog i kulturnog integralizma, što je osnovni uslov za očuvanje NACIONA!!! Oni su održali i maticu. Pa tamo (u Baji) je rodjen Joakim Vujić (otac srpskog teatra), pa Sentandrejac Jaša Ignjatović (rodonačlnik srpskog književnog realizma), potom (u Čongradu) pisac Miloš Crnjanski, zatim (u Vespremu) najveća srpska slikarka 19. veka Katarina Ivanović, osnovali su Srbi u Pešti i Maticu srpsku, pa Prvu srpsku učiteljsku školu… Da ne govorim o poznatim Madjarima koji su rodjeni kao Srbi, a koje je predvodio general Janoš (Jovan) Damjanić i – pesnik i jedan od vodja nacionalnog pokreta Madjara iz 1848. godine Šandor Petefi (rodjen u Madjarskoj u mestu Kiškoroš – kao Aleksandar Petrović), koji je, izmedju ostalih, vrlo snažno uticao i na dva druga srpska pesnika koji su ostali u nacionalnom korpusu Srba – Djuru Jakšića i Jovana Jovanovića Zmaja…

  2. Браво за новинара Вујића и Србе из Мађарске. Ви и Република Српска држите национални опстанак матице. Невероватно, али истинито…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *