Почетна / Друштво / Мачак, реп и бонска овлашћења високог представника

Мачак, реп и бонска овлашћења високог представника

Каква се замка припрема за председавајућег Председништва БиХ Милорада Додика?

Док формирање новог Савета министара БиХ и даље подсећа на Сизифов посао, бошњачки политичари, на подстицај западних ментора, користе сваку прилику да изврше притисак и – ако је то икако могуће – нанесу штету Републици Српској и њеном првом човеку Милораду Додику.

ДАН ВОЈСКЕ РС

Повод за нови напад на председавајућег Председништва Босне и Херцеговине, који је претходно боравио у државничким посетама Ватикану, Турској и Аустрији, била је његова изјава изречена 12. маја на обележавању Дана (сада „упокојене“) Војске Републике Српске.
Шта је то Додик рекао припадницима Трећег пешадијског пука Оружаних снага БиХ, који иначе баштини традиције Војске РС, да је на ту његову поруку експресно реаговало „забринуто“ бошњачко Сарајево, а хрватски заступник интереса најбројнијег народа у Председништву Босне и Херцеговине Жељко Комшић поднео кривичну пријаву против свог колеге у овом највишем државном органу дејтонске творевине?
Државник из Лакташа је, подсећајући на улогу (као и на жртве) коју је некадашња Војска РС имала у стварању овог ентитета, изразио уверење да је одлука о њеном укидању, донета у јануару 2006. године под притиском међународних фактора, била погрешна. Касније је чак, у образложењу своје изјаве, самокритички негативно оценио властити допринос усвајању тог, за српске интересе, штетног закона који је, додуше као ондашњи опозиционар, подржао у Народној скупштини РС: „Мој рад тада није било нешто што је добро за све нас.“
Није, наравно, ово Додиково подсећање на грешку из прошлости толико засметало онима који су пре скоро деценију и по укидање Војске Републике Српске доживели као „позитиван корак ка стварању јединствене Босне“. Стварно или тобоже их је погодила – што су искористили као повод за ново потпаљивање ватре у босанској шуми – Додикова најава да ће на наредном обележавању празника бивше армије више од половине припадника Трећег пешадијског корпуса носити обележја (униформе) некадашње Војске РС.

КРИВИЧНА ПРИЈАВА

Уследила је муњевита реакција „увређених бранилаца јединства оружаних снага БиХ“, а први је на линију фронта изашао доказани хрватски борац за босанске вредности. Комшић је против Додика поднео кривичну пријаву у чијем образложењу је навео да је председавајући Председништва БиХ „подстрекивао на побуну у Оружаним снагама Босне и Херцеговине“. Ћутао, јасно, није ни Бакиров „телал“ у Председништву Шефик Џаферовић. Он, истина, није кренуо у судску борбу против српског члана ове институције, али је зато у својој изјави поручио да би „и Додик, као и они који би га (у војсци – К. Б.) послушали у спровођењу кривичног дела могли да заврше у затвору“.
Свима је, наравно – па дакле и Комшићу и Џаферовићу – савршено јасно да у Додиковој изјави нема никаквог елемента кривичног дела подстицања на побуну у Оружаним снагама БиХ. Трећи пешадијски пук има према закону – како је нагласио председавајући Председништва БиХ – право да баштини традиције Војске РС, па појављивање његових припадника у свечаним приликама у обележјима некадашње армије српског ентитета не може бити никакав акт рушења садашњих оружаних снага дејтонске државе. Не мање значајно је да први човек РС уопште није у свом обраћању јавности позивао на укидање оружаних снага БиХ, иако као политичар и државник има потпуно право да се залаже и за гашење ове прескупе и нефункционалне заједничке војске. Поготово што она није производ дејтонског устава него продукт каснијег безочног притиска глобалистичких центара моћи на преплашене политичке структуре РС.
Проблем, дакле, није у томе шта је државник из Лакташа 12. маја рекао о прошлости и будућности него у чињеници да су његове поруке свесно другачије представљене од стране оних сарајевских и западних фактора који желе да стално држе „под рефлекторима“ неподобну РС, представљајући је у свету као „главни центар дестабилизације БиХ“. За те снаге – што ћемо видети када будемо анализирали Инцков извештај Савету безбедности Уједињених нација и реакције амбасадора кључних западних држава – прича о Додиковом „подстицању побуне у оружаним снагама БиХ“, баш као и сага о сецесионистичким плановима Бањалуке која у ту сврху тобоже организује паравојне формације и повећава резервни полицијски састав, представља погодно средство за још јаче притезање реметилачког српског елемента, али и оправдање за бесконачно продужавање протектората над „недовршеном државом“ на простору некадашње централне југословенске републике.
Због тога Комшићева кривична пријава, која би у нормалним земљама готово извесно завршила у кошу, може у неком од „независних“ сарајевских судова, у не тако далекој будућности, да буде претворена у осуђујућу пресуду садашњем председавајућем Председништва БиХ. Поготово ако се, како сматрају неки добро обавештени кругови, стварни аутори Комшићеве кривичне пријаве налазе у Лондону и вашингтонским центрима „дубоке државе“. Њихов циљ је да стварањем случаја који би требало да има судски епилог избаце главног српског играча из Председништва БиХ, или га бар толико ослабе да више не може успешно да спроводи досадашњи курс.

ИНЦКОВ ИЗВЕШТАЈ

У контексту ових намера треба посматрати подршку коју су Инцковом извештају Савету безбедности УН пружили представници најважнијих атлантистичких држава. Високи представник је, према очекивању, осуо дрвље и камење на власт у Бањалуци, оптуживши је да „сталном сецесионистичком политиком поткопава државу БиХ“. Такође је критиковао челнике Српске због формирања резервног састава полиције, као и због „одбијања да испоштују одлуке судова (суда БиХ и Уставног суда БиХ) о регистрацији војне имовине на Босну и Херцеговину, односно укидања 9. јануара као Дана РС“.
Инцко је, додуше, због потребе да свој извештај представи у што „уравнотеженијем“ облику, упутио благе критике и бошњачкој Странци демократске акције, замеривши јој што најављеним „преиспитивањем имена Републике Српске пред Уставним судом БиХ поткопава Дејтонски споразум“. Да „велики пријатељи Босне“ нису много замерили својим штићеницима због овог ситног преступа, показали су наступи амбасадора западних држава у Савету безбедности.
Главни и готово једини кривац за све проблеме дејтонске творевине је, по њиховим оценама, непослушни српски ентитет јер његови лидери „траже укидање високог представника, застрашују своје грађане, ревидирају истину о Сребреници и доводе у питање хашке пресуде“. Ипак, најважније ствари су изрекли амбасадори САД и Велике Британије Џонатан Коен и Стивен Хикеј, који су се заложили за „реафирмацију бонских овлашћења високог представника“, дакле сигнализирали аустријском протектору да, „уколико то ситуација буде захтевала“, обнови „замрзнуту“ праксу смењивања неподобних српских (и у мањој мери хрватских) политичара.
За разлику од, како у Москви често воле да кажу, њихових „западних партнера“, заменик представника Русије у Уједињеним нацијама Димитриј Пољански имао је сасвим другачије виђење ситуације у БиХ. Руски дипломата је не само замерио Инцку што „својим залагањем за евроатлантске интеграције БиХ излази из додељеног му мандата“ већ му је и пребацио да „даје све од себе да очува елементе протекората над БиХ“, односно „води лични обрачун са српским и хрватским политичарима, окривљујући их без разлога“. Пољански је упозорио западне колеге и њихове наредбодавце да би „увлачење некадашње централне југословенске републике у НАТО, без Дејтонским споразумом предвиђеног консензуса сва три народа, могло да има деструктивне последице“.
Одговарајући на питања да ли ће искористити „бонска овлашћења“, на која су га подсетили гласноговорници Вашингтона и Лондона са Ист Ривера, Инцко је дипломатски двосмислено саопштио да ћемо „видети шта доноси сутрашњи дан“. Овакав одговор, којим је високи представник индиректно наговестио могућност повратка на старе методе владања Босном, мотивисао је Милорада Додика да у свом стилу упути поруку аустријском протектору, али и његовим наредбодавцима: „Инцко може своја бонска овлашћења да обеси мачку о реп. Провоцирам га да их употреби.“
Питање је, наравно, да ли би председавајући Председништва БиХ заиста желео да се нађе у таквој ситуацији. Додик је свакако у праву када подсећа да је за употребу „бонских овлашћења“ неопходна претходна консензуална сугласност свих чланица Савета за спровођење мира у БиХ, па је готово извесно да би представник Русије у том међународном телу блокирао овакву меру. Проблем би, међутим, могао да наступи уколико они који желе реафирмацију „бонских овлашћења“ својим деловањем на терену створе ситуацију у којој би западна већина у Савету за спровођење мира „због новонасталих околности“ једноставно игнорисала противљење Москве. Такве „новонастале околности“ могле би да наступе ако први човек РС – испровоциран одлуком Уставног суда да прихвати Изетбеговићев захтев за разматрањем имена мањег ентитета – буде приморан да спроведе наговештену одлуку о отцепљењу од БиХ или уколико Комшићева кривична пријава на сарајевском суду добије епилог у пресуди, којом се државник из Лакташа проглашава кривим за „подстрекивање на побуну у оружаним снагама БиХ“.
У случају реализације овог засад само хипотетичког и за српске интереса, наравно, нежељеног сценарија, Инцко би добио тражени повод да смени Додика. Вашингтон и његови европски партнери би јасно „испоштовали“ вољу високог представника, па би се „кривац“, под претпоставком да се не повинује вољи „међународне правде“, нашао у позицији „бањалучког Мадура“. Не сумњамо да би у таквим околностима неки опозициони политичари у РС били спремни да прихвате понуду да на босанскохерцеговачкој сцени играју улогу „бањалучког Гваида“.

Један коментар

  1. Milojko Babic

    Priče iz Srbije i njihovih medija,o „srbovanju“Milorada Dodika,toliko iritiraju intelektualce,omladinu,istinske borce i nepreglednu kolonu,nezaposlene,radničke klase u Republici Srpskoj.Njegovo lažno velikosrbovanje,igranje na karte „poganog Sarajeva“,nevaljalog dečka Valentina Incka…traje i traje i izgleda pije vodu samo u njegovom SNSD-u (zastrašivanjem) i u Srbiji koja vjeruje Vučiću.Evo nekih kontraargumenata.Otkud sad odjednom Dodikova borba za uniforme ,neki novi srpski puk’Pobogu,nije tajna ni u njegovoj kući,da je on bio dezerter i da je u gradjanskom ratu bio uspješan samo u švercu ronhila i nafte.Drugo,sad mu nevalja Visoki predstavnik a svi dobro znamo da je na krilima američkih tenkova izveo puč i tako došao na vlast.Treče,zašto se nikad ne bavite uništenom privredom,siromaštvom,odlaskom oko sto hiljada mladih ljudi u inostranstvo,nevidjenim nepotizmom,srozavanjem školstva,kriminalom i korupcijom NJega,familije,kumova i partijske kamarile.Da li Vam jemožda poznata da Dodikova familija,zvaično,posjeduje,osam firmi sa enormnom zaradom.Pa tako jedna firma njegovog sina Igora svaki dan inkasira 74 hiljade km.Kuće,stanovi,imanja po Srbiji i kojekuda.Svako vrijedno preko milion maraka.Dodika više ne interesuju procenti u prljavim rabotama od 10-50 hiljada km.Procjenjuje da su mu bankovni računi ravni arapskim šeicima…I onda ,čemu titranje i stvaranje mita o velikoumnosti?Kad je Milorad Dodik mnogo bliže Laktaškoj Koreji,nego Srpskoj u kojoj neće biti preko sto hiljada gladnih,u kojoj če borci na godišnjem nivou dobijati,bjednih 120 km.A,odbrana od sarajevskih politićkih mujezina,norod je dovela dotle da Boga mole da ih prestane braniti.




    0



    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *