Mačak, rep i bonska ovlašćenja visokog predstavnika

Kakva se zamka priprema za predsedavajućeg Predsedništva BiH Milorada Dodika?

Dok formiranje novog Saveta ministara BiH i dalje podseća na Sizifov posao, bošnjački političari, na podsticaj zapadnih mentora, koriste svaku priliku da izvrše pritisak i – ako je to ikako moguće – nanesu štetu Republici Srpskoj i njenom prvom čoveku Miloradu Dodiku.

DAN VOJSKE RS

Povod za novi napad na predsedavajućeg Predsedništva Bosne i Hercegovine, koji je prethodno boravio u državničkim posetama Vatikanu, Turskoj i Austriji, bila je njegova izjava izrečena 12. maja na obeležavanju Dana (sada „upokojene“) Vojske Republike Srpske.
Šta je to Dodik rekao pripadnicima Trećeg pešadijskog puka Oružanih snaga BiH, koji inače baštini tradicije Vojske RS, da je na tu njegovu poruku ekspresno reagovalo „zabrinuto“ bošnjačko Sarajevo, a hrvatski zastupnik interesa najbrojnijeg naroda u Predsedništvu Bosne i Hercegovine Željko Komšić podneo krivičnu prijavu protiv svog kolege u ovom najvišem državnom organu dejtonske tvorevine?
Državnik iz Laktaša je, podsećajući na ulogu (kao i na žrtve) koju je nekadašnja Vojska RS imala u stvaranju ovog entiteta, izrazio uverenje da je odluka o njenom ukidanju, doneta u januaru 2006. godine pod pritiskom međunarodnih faktora, bila pogrešna. Kasnije je čak, u obrazloženju svoje izjave, samokritički negativno ocenio vlastiti doprinos usvajanju tog, za srpske interese, štetnog zakona koji je, doduše kao ondašnji opozicionar, podržao u Narodnoj skupštini RS: „Moj rad tada nije bilo nešto što je dobro za sve nas.“
Nije, naravno, ovo Dodikovo podsećanje na grešku iz prošlosti toliko zasmetalo onima koji su pre skoro deceniju i po ukidanje Vojske Republike Srpske doživeli kao „pozitivan korak ka stvaranju jedinstvene Bosne“. Stvarno ili tobože ih je pogodila – što su iskoristili kao povod za novo potpaljivanje vatre u bosanskoj šumi – Dodikova najava da će na narednom obeležavanju praznika bivše armije više od polovine pripadnika Trećeg pešadijskog korpusa nositi obeležja (uniforme) nekadašnje Vojske RS.

KRIVIČNA PRIJAVA

Usledila je munjevita reakcija „uvređenih branilaca jedinstva oružanih snaga BiH“, a prvi je na liniju fronta izašao dokazani hrvatski borac za bosanske vrednosti. Komšić je protiv Dodika podneo krivičnu prijavu u čijem obrazloženju je naveo da je predsedavajući Predsedništva BiH „podstrekivao na pobunu u Oružanim snagama Bosne i Hercegovine“. Ćutao, jasno, nije ni Bakirov „telal“ u Predsedništvu Šefik Džaferović. On, istina, nije krenuo u sudsku borbu protiv srpskog člana ove institucije, ali je zato u svojoj izjavi poručio da bi „i Dodik, kao i oni koji bi ga (u vojsci – K. B.) poslušali u sprovođenju krivičnog dela mogli da završe u zatvoru“.
Svima je, naravno – pa dakle i Komšiću i Džaferoviću – savršeno jasno da u Dodikovoj izjavi nema nikakvog elementa krivičnog dela podsticanja na pobunu u Oružanim snagama BiH. Treći pešadijski puk ima prema zakonu – kako je naglasio predsedavajući Predsedništva BiH – pravo da baštini tradicije Vojske RS, pa pojavljivanje njegovih pripadnika u svečanim prilikama u obeležjima nekadašnje armije srpskog entiteta ne može biti nikakav akt rušenja sadašnjih oružanih snaga dejtonske države. Ne manje značajno je da prvi čovek RS uopšte nije u svom obraćanju javnosti pozivao na ukidanje oružanih snaga BiH, iako kao političar i državnik ima potpuno pravo da se zalaže i za gašenje ove preskupe i nefunkcionalne zajedničke vojske. Pogotovo što ona nije proizvod dejtonskog ustava nego produkt kasnijeg bezočnog pritiska globalističkih centara moći na preplašene političke strukture RS.
Problem, dakle, nije u tome šta je državnik iz Laktaša 12. maja rekao o prošlosti i budućnosti nego u činjenici da su njegove poruke svesno drugačije predstavljene od strane onih sarajevskih i zapadnih faktora koji žele da stalno drže „pod reflektorima“ nepodobnu RS, predstavljajući je u svetu kao „glavni centar destabilizacije BiH“. Za te snage – što ćemo videti kada budemo analizirali Inckov izveštaj Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija i reakcije ambasadora ključnih zapadnih država – priča o Dodikovom „podsticanju pobune u oružanim snagama BiH“, baš kao i saga o secesionističkim planovima Banjaluke koja u tu svrhu tobože organizuje paravojne formacije i povećava rezervni policijski sastav, predstavlja pogodno sredstvo za još jače pritezanje remetilačkog srpskog elementa, ali i opravdanje za beskonačno produžavanje protektorata nad „nedovršenom državom“ na prostoru nekadašnje centralne jugoslovenske republike.
Zbog toga Komšićeva krivična prijava, koja bi u normalnim zemljama gotovo izvesno završila u košu, može u nekom od „nezavisnih“ sarajevskih sudova, u ne tako dalekoj budućnosti, da bude pretvorena u osuđujuću presudu sadašnjem predsedavajućem Predsedništva BiH. Pogotovo ako se, kako smatraju neki dobro obavešteni krugovi, stvarni autori Komšićeve krivične prijave nalaze u Londonu i vašingtonskim centrima „duboke države“. Njihov cilj je da stvaranjem slučaja koji bi trebalo da ima sudski epilog izbace glavnog srpskog igrača iz Predsedništva BiH, ili ga bar toliko oslabe da više ne može uspešno da sprovodi dosadašnji kurs.

INCKOV IZVEŠTAJ

U kontekstu ovih namera treba posmatrati podršku koju su Inckovom izveštaju Savetu bezbednosti UN pružili predstavnici najvažnijih atlantističkih država. Visoki predstavnik je, prema očekivanju, osuo drvlje i kamenje na vlast u Banjaluci, optuživši je da „stalnom secesionističkom politikom potkopava državu BiH“. Takođe je kritikovao čelnike Srpske zbog formiranja rezervnog sastava policije, kao i zbog „odbijanja da ispoštuju odluke sudova (suda BiH i Ustavnog suda BiH) o registraciji vojne imovine na Bosnu i Hercegovinu, odnosno ukidanja 9. januara kao Dana RS“.
Incko je, doduše, zbog potrebe da svoj izveštaj predstavi u što „uravnoteženijem“ obliku, uputio blage kritike i bošnjačkoj Stranci demokratske akcije, zamerivši joj što najavljenim „preispitivanjem imena Republike Srpske pred Ustavnim sudom BiH potkopava Dejtonski sporazum“. Da „veliki prijatelji Bosne“ nisu mnogo zamerili svojim štićenicima zbog ovog sitnog prestupa, pokazali su nastupi ambasadora zapadnih država u Savetu bezbednosti.
Glavni i gotovo jedini krivac za sve probleme dejtonske tvorevine je, po njihovim ocenama, neposlušni srpski entitet jer njegovi lideri „traže ukidanje visokog predstavnika, zastrašuju svoje građane, revidiraju istinu o Srebrenici i dovode u pitanje haške presude“. Ipak, najvažnije stvari su izrekli ambasadori SAD i Velike Britanije Džonatan Koen i Stiven Hikej, koji su se založili za „reafirmaciju bonskih ovlašćenja visokog predstavnika“, dakle signalizirali austrijskom protektoru da, „ukoliko to situacija bude zahtevala“, obnovi „zamrznutu“ praksu smenjivanja nepodobnih srpskih (i u manjoj meri hrvatskih) političara.
Za razliku od, kako u Moskvi često vole da kažu, njihovih „zapadnih partnera“, zamenik predstavnika Rusije u Ujedinjenim nacijama Dimitrij Poljanski imao je sasvim drugačije viđenje situacije u BiH. Ruski diplomata je ne samo zamerio Incku što „svojim zalaganjem za evroatlantske integracije BiH izlazi iz dodeljenog mu mandata“ već mu je i prebacio da „daje sve od sebe da očuva elemente protekorata nad BiH“, odnosno „vodi lični obračun sa srpskim i hrvatskim političarima, okrivljujući ih bez razloga“. Poljanski je upozorio zapadne kolege i njihove naredbodavce da bi „uvlačenje nekadašnje centralne jugoslovenske republike u NATO, bez Dejtonskim sporazumom predviđenog konsenzusa sva tri naroda, moglo da ima destruktivne posledice“.
Odgovarajući na pitanja da li će iskoristiti „bonska ovlašćenja“, na koja su ga podsetili glasnogovornici Vašingtona i Londona sa Ist Rivera, Incko je diplomatski dvosmisleno saopštio da ćemo „videti šta donosi sutrašnji dan“. Ovakav odgovor, kojim je visoki predstavnik indirektno nagovestio mogućnost povratka na stare metode vladanja Bosnom, motivisao je Milorada Dodika da u svom stilu uputi poruku austrijskom protektoru, ali i njegovim naredbodavcima: „Incko može svoja bonska ovlašćenja da obesi mačku o rep. Provociram ga da ih upotrebi.“
Pitanje je, naravno, da li bi predsedavajući Predsedništva BiH zaista želeo da se nađe u takvoj situaciji. Dodik je svakako u pravu kada podseća da je za upotrebu „bonskih ovlašćenja“ neophodna prethodna konsenzualna suglasnost svih članica Saveta za sprovođenje mira u BiH, pa je gotovo izvesno da bi predstavnik Rusije u tom međunarodnom telu blokirao ovakvu meru. Problem bi, međutim, mogao da nastupi ukoliko oni koji žele reafirmaciju „bonskih ovlašćenja“ svojim delovanjem na terenu stvore situaciju u kojoj bi zapadna većina u Savetu za sprovođenje mira „zbog novonastalih okolnosti“ jednostavno ignorisala protivljenje Moskve. Takve „novonastale okolnosti“ mogle bi da nastupe ako prvi čovek RS – isprovociran odlukom Ustavnog suda da prihvati Izetbegovićev zahtev za razmatranjem imena manjeg entiteta – bude primoran da sprovede nagoveštenu odluku o otcepljenju od BiH ili ukoliko Komšićeva krivična prijava na sarajevskom sudu dobije epilog u presudi, kojom se državnik iz Laktaša proglašava krivim za „podstrekivanje na pobunu u oružanim snagama BiH“.
U slučaju realizacije ovog zasad samo hipotetičkog i za srpske interesa, naravno, neželjenog scenarija, Incko bi dobio traženi povod da smeni Dodika. Vašington i njegovi evropski partneri bi jasno „ispoštovali“ volju visokog predstavnika, pa bi se „krivac“, pod pretpostavkom da se ne povinuje volji „međunarodne pravde“, našao u poziciji „banjalučkog Madura“. Ne sumnjamo da bi u takvim okolnostima neki opozicioni političari u RS bili spremni da prihvate ponudu da na bosanskohercegovačkoj sceni igraju ulogu „banjalučkog Gvaida“.