Почетна / Дух времена / Пропаст храбрости је највећа опасност

Пропаст храбрости је највећа опасност

СОЛЖЕЊИЦИНОВО ПРОРОЧАНСТВО

Пише АЛЕКСАНДАР СОЛЖЕЊИЦИН

Када је 1978. године одржао свој чувени говор дипломцима Харварда, Александар Солжењицин је на Западу живео већ четири године, од чега три у Сједињеним Државама. Запад га је у то време величао и од њега правио готово митску фигуру због оштре критике Совјетског Савеза. После овог, неки кажу „пророчког говора“, полако је почео да тоне у немилост Запада који није имао снаге или воље да се суочи с подједнако жестоком, али заснованом критиком западног, либералног система. Солжењицинов говор преносимо у целини

Искрено сам срећан што се данас налазим овде поводом дипломирања 37. генерације студената овог старог и најпрестижнијег универзитета. Честитам и желим све најбоље свим данашњим дипломцима.
Девиза Харварда је „Веритас“. Многи од вас су већ открили, а многи други ће открити током живота, да нам истина измиче ако се у потпуности не концентришемо на потрагу за њом. Али чак и док нам измиче, илузија да смо је спознали остаје и води нас у многе неспоразуме. Такође, истина је ретко када пријатна, она је готово неизбежно горка. И у мом данашњем говору има извесне горчине, али желим да истакнем да је нећете чути од супарника, него од пријатеља.
Пре три године сам у САД рекао неке ствари које су тада деловале неприхватљиво. Данас, међутим, многи се слажу с оним што сам тада рекао.
Подељеност данашњег света видљива је чак и летимичним погледом. Сваки од наших савременика лако уочава постојање две светске силе, обе спремне да у потпуности униште ову другу. Разумевање поделе је, ипак, често ограничено на овај политички концепт – та опасност се може отклонити успешним дипломатским преговорима или успостављањем војне равнотеже. Истина је да је јаз много дубљи и много шири од подела које се могу видети на први поглед. Ова дубока и многострана подела носи опасност многоструких катастрофа за све нас, у складу с древном истином да краљевство, у овом случају наша планета, не може опстати уколико садржи унутрашње поделе.

КОЛИКО ЗЕМЉА ИМА СВЕТОВА? Имамо појам „Трећег света“ и, према томе, већ имамо три света. Несумњиво је, међутим, да је тај број далеко већи, само смо превише удаљени да бисмо то спознали. Свака древна и дубоко укорењена самосвојна култура, посебно ако је раширена на великом делу Земљине површине, представља засебан свет, пун загонетки и изненађења за западну мисао. У најмању руку, у ове категорије морамо укључити Кину, Индију, исламски свет и Африку, ако прихватимо тезу да се последња два могу сматрати компактним целинама.
Русија је један миленијум припадала таквој категорији, иако је западна мисао систематски грешила негирајући њен самосталан карактер и стога је никада није схватила, баш као што данас Запад не разуме Русију у комунистичком заточеништву. Могло би се рећи да последњих година Јапан све више постаје удаљени део Запада, али не желим да судим о томе. Али што се тиче Израела, на пример, делује ми као да је он део западног света, с тим да је његово државно уређење суштински повезано с религијом.
У не тако давној прошлости мали и млади европски свет с лакоћом је свуда освајао колоније, и то не само без очекивања било каквог стварног отпора него и уз уобичајени презир свих могућих животних вредности поробљених народа. Наизглед, то је био огроман успех, без географских ограничења. Западно друштво се ширило у тријумфу људске независности и снаге. А онда је, изненада, у 20. веку открило своју крхкост и трошност.
Сада видимо да су та освајања била кратког даха и сасвим неизвесна, а ово указује на недостатке западног погледа на свет, који је и довео до тих освајања. Однос с бившим колонијалним светом се претворио у своју супротност и западни свет често иде до екстремне сервилности, али засад је тешко проценити колики ће тачно рачун бивше колонијалне земље испоставити Западу, и тешко је предвидети да ли ће предаја и последњих колонија, и свега што поседује бити довољна Западу да тај рачун плати.
Заслепљеност супериорношћу се наставља упркос свему, и одржава се уверење да би огромна пространства широм наше планете требало да се развијају и сазревају у складу с данашњим западним системима, који су у теорији најбољи, а у пракси најпривлачнији. Постоји уверење да су сви ови други светови само привремено спречени (рђавим властима, тешким кризама или сопственим варварством и несхватањем) да крену путем западне плуралистичке демократије и усвајања западног начина живота. О државама се суди на основу заслуга у напретку у том смеру.
То је, међутим, схватање које се развија из западног неразумевања суштине других светова, из грешке да се све мери западним аршином. Права слика развоја наше планете је много другачија од оне о нашем подељеном свету из које се изродила теорија о конвергенцији водећих западних земаља и Совјетског Савеза. То је утешитељска теорија која превиђа чињеницу да се ти светови уопште не развијају у сличном смеру. Ниједан не може бити трансформисан у други без употребе насиља. Поред тога, конвергенција неизбежно значи и прихватање мањкавости друге стране, што тешко може бити пожељно.

ПОЧЕТАК КРАЈА Да се данас обраћам публици у својој земљи, разматрајући свеукупни образац светских расцепа, концентрисао бих се на злодела Истока. Али с обзиром на то да мој присилни егзил на Западу траје већ четири године и да је моја публика западна, мислим да је значајније да се концентришем на неке данашње аспекте Запада и то како их видим.
Особина Запада која данас спољашњем посматрачу највише упада у очи је пропаст храбрости. Западни свет изгубио је своју грађанску храброст, и у целини и појединачно, у свакој земљи, у свакој влади, у свакој политичкој партији и, наравно, у УН. Таква пропаст храбрости је посебно уочљива међу владајућим групама и интелектуалној елити, што ствара утисак губитка храбрости у читавом друштву. Наравно, постоје многи храбри појединци, али они немају одлучујући утицај на јавни живот.
Политичке и интелектуалне бирократе показују депресију, пасивност и збуњеност у својим делима и исказима, а то је још израженије у теоријским разматрањима и објашњењима о томе како је реалистично, разумно и интелектуално, па и морално заснивати државну политику на слабости и кукавичлуку. А пропаст храбрости је, иронично, још израженија у повременим изливима беса и крутости истих тих бирократа када имају посла са слабим владама и државама које нико не подржава, или са струјама које не могу пружити било какав отпор. С друге стране, језик им се веже и паралишу се када се суочавају са снажним владама и претећим силама, са агресорима и међународним терористима.
Треба ли истаћи да се пропаст храбрости од памтивека сматрала почетком краја?
Када су стваране модерне западне државе, прокламовани принципи били су да владе треба да служе људима, а да људи живе да би били слободни и стремили ка срећи. Погледајте, на пример, америчку Декларацију независности. Сада су, коначно, током последњих деценија, технолошки и друштвени напредак омогућили остваривање тих тежњи – стварање социјалне државе.
Сваком грађанину омогућена су жељена слобода и материјална добра чији квантитет и квалитет у теорији обезбеђују достизање среће у оном морално инфериорном смислу речи који је постао доминантан током истих тих деценија. У овом процесу један психолошки детаљ је, међутим, пренебрегнут – константна жеља да се има све више ствари и боље живи, а борба да се то постигне оставила је на многим западним лицима сенку забринутости, па чак и депресије, иако је обичај да се таква осећања прикривају. Активна и напета трка испуњава све људске мисли не остављајући места за слободан духовни развој.
Гарантована је лична независност од многих облика државног притиска. Већина људи даривана је благостањем до мере о којој њихови очеви и дедови нису могли ни да сањају. Постало је могуће гајити младе нараштаје у складу с тим идеалима препуштајући их физичким лепотама, срећи, поседовању материјалних добара, новца и слободног времена које омогућава готово неограничену слободу уживања. Па ко би се сада одрекао свега тога? Зашто? И због чега би било ко ризиковао свој драгоцени живот у одбрани заједничких вредности, а посебно у тако небулозним случајевима када се безбедност једне нације мора бранити у далекој земљи? Чак и биологија указује да стална, изузетна безбедност и благостање нису корисни живом организму. Данас је благостање у животу западног друштва почело да показује своје кобно лице.

ЗАКОНИТОСТ МЕДИОКРИТЕТА Западно друштво се организовало на најбољи начин за своје циљеве засноване, рекао бих, на слову закона. Ограничења људских права и праведности одређују се системом закона, а та ограничења су веома широка. Људи на Западу стекли су изузетну способност да интерпретирају и манипулишу законима. Сваки сукоб решава се у складу са словом закона и то се сматра најбољим решењем. Ако је неко у праву са законског гледишта, не очекује се ништа више. Нико неће поменути могућност да се не мора бити у потпуности у праву и позвати на уздржаност, спремност на одрицање од тих законских права, жртвовање и несебични ризик. То би просто звучало апсурдно. Скоро никада се не прибегава добровољном самоуздржавању. Сви делују на крајњим границама тих правних оквира.
Готово читав живот провео сам под комунистичком влашћу и рећи ћу вам да је друштво без икаквих објективних правних мерила доиста ужасно. Али друштво без икаквих других мерила осим правних није ништа достојније човека. Друштво које се заснива на слову закона и никада не досеже неки виши ниво користи тек делић огромних људских могућности. Слово закона је сувише хладно и званично да би могло имати благотворан утицај на друштво. Када год се нит живота уплете у легалистичке односе, ствара се атмосфера моралног медиокритетства, које паралише најузвишеније људске импулсе. А биће просто немогуће проћи кроз искушења овог претећег века само уз подршку легалистичких структура.
Неједнакост се у данашњем западном друштву открива кроз слободу да се чине добра, али и лоша дела. Државник који жели да постигне нешто важно и врло конструктивно за своју земљу мора да дела веома опрезно, па чак и стидљиво. Око њега су хиљаде брзоплетих и неодговорних критичара, а парламент и медији му се противе. Како иде напред, мора на сваком кораку доказивати да је чврсто утемељен и потпуно беспрекоран. У ствари, изузетна и посебно даровита особа, која има изванредне и неочекиване иницијативе, тешко да може и добити шансу да се афирмише. Од самог почетка постављају јој се десетине замки. Тако осредњост тријумфује оправдана ограничењима која намеће демократија.
Било где је могуће и лако подривати административну власт, која је у ствари драстично ослабљена у свим западним земљама. Одбрана индивидуалних права достигла је такав екстремни ниво да друштво као целину чини незаштићеним у односу на неке појединце. Време је да се Запад брани не толико људским правима колико људским обавезама.
Деструктивна и неодговорна слобода добила је неограничен простор. Друштво наизглед има мало одбрамбених капацитета спрам људске декаденције попут, на пример, злоупотребе слободе зарад моралног насиља над младим људима као што су филмови пуни порнографије, злочина и ужаса. То се сматра делом слободе и теоријски се уравнотежава правом младих људи да не гледају или не прихватају. Легалистички организован живот на тај начин показује неспособност да се брани од рђавости зла.

Наставак у следећем броју

С енглеског превео: Филип Родић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *