Почетна / Свет / Новинарска пера и НАТО бомбардери

Новинарска пера и НАТО бомбардери

Време закаснелих а неугодних суочавања: Оштре реакције на текст „Дојче велеа“ о медијској припреми за учешће Немаца у нападу на Савезну Републику Југославију 1999, под насловом „Како су ’штампане’ бомбе“, и неуобичајено јавно извињење велике медијске куће због целог, сопственог, „случаја“

Под)сећање на почетак НАТО агресије на Југославију од пре две деценије, с катастрофалним, и трагичним последицама по Србију, изазвало је, бар малу, ако не политичку, оно медијску буру у Немачкој. И, макар закаснело, очигледно неугодно суочавање с „учинком“ новинара у „припремању терена“ за бомбардовање једне суверене, европске земље, на измаку 20. века.
Они чија је улога у свему томе била фатална и одлучујућа, западни политичари и државници, и овај пут су нехајно прешли преко свега. И тврдо ћутали. Уз ретке изузетке. Од оних који су и сада на власти, као што су били и тада, огласио се (само) председник Чешке Милош Земан.
Земан данас сматра да је давање „зеленог светла“ од пре двадесет година за учешће његове земље у НАТО агресији било „грешка које се веома нерадо сећа“. Грешка без оправдања, за коју не би требало тражити алиби. Тврди да то у његовом случају није била нимало лака одлука. И да је, до последњег часа, тада као премијер, покушавао да у НАТО фамилији нађе, уместо бомби, савезнике за мирно, дипломатско решење. Узалуд.

Тврдо ћутање главних актера

Чешка је, каже, последња дала сагласност за почетак бомбардовања. И последња „отворила“ небо за прелетање НАТО бомбардера. Кад већ другог излаза није било: превагнуло је уверење како „не би било нормално“ да НАТО новајлија – његова земља била је тек три недеље члан западне војне алијансе – и једина од свих чланица „стави вето“.
Од главних актера агресије, а практично су сви сишли с политичке сцене – Бил Клинтон, Тони Блер и Герхард Шредер – само се овај последњи опет закаснело, огласио, у разговору с новинарима „Цајта“, да је та агресија, и немачко „премијерно“ ратно учешће у томе, неспорно представљало (грубо) кршење међународног права.
Да се вратим на оно што је непосредан повод за причу која следи: узбуркане страсти у немачким медијима. А све се догодило, по много чему, посве неочекивано. Од тога да се баш јавни сервис (медијска радио, потом и телевизијска кућа) основан 1953. у Келну, сада са седиштем у Бону, а не неки приватни медиј, огласи поводом двадесете годишњице од почетка бомбардовања.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *