Новинарска пера и НАТО бомбардери

Време закаснелих а неугодних суочавања: Оштре реакције на текст „Дојче велеа“ о медијској припреми за учешће Немаца у нападу на Савезну Републику Југославију 1999, под насловом „Како су ’штампане’ бомбе“, и неуобичајено јавно извињење велике медијске куће због целог, сопственог, „случаја“

Под)сећање на почетак НАТО агресије на Југославију од пре две деценије, с катастрофалним, и трагичним последицама по Србију, изазвало је, бар малу, ако не политичку, оно медијску буру у Немачкој. И, макар закаснело, очигледно неугодно суочавање с „учинком“ новинара у „припремању терена“ за бомбардовање једне суверене, европске земље, на измаку 20. века.
Они чија је улога у свему томе била фатална и одлучујућа, западни политичари и државници, и овај пут су нехајно прешли преко свега. И тврдо ћутали. Уз ретке изузетке. Од оних који су и сада на власти, као што су били и тада, огласио се (само) председник Чешке Милош Земан.
Земан данас сматра да је давање „зеленог светла“ од пре двадесет година за учешће његове земље у НАТО агресији било „грешка које се веома нерадо сећа“. Грешка без оправдања, за коју не би требало тражити алиби. Тврди да то у његовом случају није била нимало лака одлука. И да је, до последњег часа, тада као премијер, покушавао да у НАТО фамилији нађе, уместо бомби, савезнике за мирно, дипломатско решење. Узалуд.

Тврдо ћутање главних актера

Чешка је, каже, последња дала сагласност за почетак бомбардовања. И последња „отворила“ небо за прелетање НАТО бомбардера. Кад већ другог излаза није било: превагнуло је уверење како „не би било нормално“ да НАТО новајлија – његова земља била је тек три недеље члан западне војне алијансе – и једина од свих чланица „стави вето“.
Од главних актера агресије, а практично су сви сишли с политичке сцене – Бил Клинтон, Тони Блер и Герхард Шредер – само се овај последњи опет закаснело, огласио, у разговору с новинарима „Цајта“, да је та агресија, и немачко „премијерно“ ратно учешће у томе, неспорно представљало (грубо) кршење међународног права.
Да се вратим на оно што је непосредан повод за причу која следи: узбуркане страсти у немачким медијима. А све се догодило, по много чему, посве неочекивано. Од тога да се баш јавни сервис (медијска радио, потом и телевизијска кућа) основан 1953. у Келну, сада са седиштем у Бону, а не неки приватни медиј, огласи поводом двадесете годишњице од почетка бомбардовања.

[restrict]

Случај (готово)без преседана

Учињено је то текстом „о медијској припреми за учешће Немачке у нападу на СРЈ 1999“, под (уочљиво говорљивим) насловом „Како су се ’штампале’ бомбе?“ До тога што је потом уследило. И што, једним делом, накнадним реаговањем самог „Дојче велеа“, представља медијски случај (готово) без преседана: централна редакција, очигледно суочена с оштром критиком (политички утицајног) „Франкфуртер алгемајне цајтунга“, поновила је „спорни“ текст, ограђујући се од њега, уз директне критике и замерке испод сваког пасуса!
Изворни (опширан) текст, који потписује сарадник „Дојче велеа“ Немања Рујевић (објављен, иначе, 22. марта 2019) констатује, на самом почетку, да су „пре двадесет година Немци кренули у први рат од (после) Хитлера – у бомбардовање Југославије“. Тамо су их испратили ратоборни новински коментари. „Дојче веле“ је прокопао архиву немачке штампе од почетка 1999. године до првих бомби.
Цитиран је одмах после тога Џејми Шеј, портпарол НАТО-а током 1999. и „заштитно лице“ фразе о „колатералној штети“: „Није лако, посебно у Немачкој, чије је становништво педесет година знало само за одбрамбену војну политику, дакле заштиту сопствене земље, послати немачке војнике стотинама миља од куће (…) Да смо изгубили подршку јавности у Немачкој, изгубили бисмо је у целој Алијанси.“ Следили су потом цитати из текстова новинара („ратоборни коментари“) објављених у бројним (превасходно) немачким новинама.

Спорења у оцени агресије

Реаговао је, промптно, у већ споменутом „Алгемајне цајтунгу“ њихов дописник за јужну Европу, са седиштем у Атини, иначе добар познавалац прилика (и) у нашој земљи Михаел Мартенс. И он је подсетио, на почетку коментара, на двадесету годишњицу „онога што је у историју ушло под називом Косовски рат“, на његово трајање и његове (разарајуће) последице (инфраструктура) и цивилне жртве („и као у сваком рату били су убијани и цивили“), при чему је споменуто бомбардовање путничког воза („живот изгубило 6 људи“), када је први пут лансирана фраза о „колатералној штети“, како је „успутно убијање цивила цинично названо у саопштењима западне алијансе“.
Иако је резултат рата „био јасан“ (српске трупе „морале су да се повуку с Косова“, од 2008. Косово је независна држава, „иако призната само од дела међународне заједнице“) није још, упозорава Мартенс, „окончана битка за политичку оцену првог нападачког рата у историји НАТО-а“, уз опаску да је „и ’Дојче веле’, поводом годишњице, дао свој допринос томе“, што је и послужило аутору као „шлагворт“ за критику.

Одбрана колега

Најпре оне две констатације из наједном „спорног текста“ „Дојче велеа“ о „ратоборним немачким коментаторима, који су „призивали рат својим текстовима“, и (оно) довођење у везу с Хитлером („у најмању руку чудно, јер инсинуира континуитет од 1945. до 1999, верују ли у то стварно у (седишту ДВ) Бону“?).
И сад оно главно, што у Мартенсовом (критичком) коментару почиње питањем: „Ко су најзад били ти коментатори који су жудели за бомбама?“ У тексту је, подсећа, наведено осам имена: Матијас Риб, тада дописник овог листа (ФАЦ) са Балкана, Норберт Мапес Нидик, који је цитиран једним текстом из „Цајта“, Штефан Израел („Франкфуртер рундшау“), Андреј Ивањи („Тгесцајтунг“, ТАЦ), Валтер Мајр („Шпигл“), Цирил Штигер („Ноје цирихер цајтунг“), Петер Минх и Јозеф Јофе („Зидојче цајтунг“).
Оно „што није наведено су најављени, у уводу, ратоборни коментари“, примећује Мартенс, уз опаску, која уводи у одбрану његових колега, да „то не чуди, јер наведени новинари су 1999. године анализирали, извештавали, описивали, те сигурно понекад били у заблуди. Али ратна хушкања нису спроводили. Ни на једном месту „Дојче веле“ не наводи пасусе који би се тако могли квалификовати. Изгледа као да се ратоборним желе назвати тврдње из 1999. да се српски силник Слободан Милошевић само силом може победити, да дакле после ратова у Босни и Херцеговини, после разарања Вуковара, масакра у Сребреници, као и других злочина преговори више не могу помоћи“.

Велико „извињење“

Исто тако промптно, и извињавајуће, тако гласи наслов реаговања „из наше куће“ – „Извињење: новинарски преглед штампе“, којим се јавности обратио „Дојче веле“. У њему се каже да је ова медијска кућа, страница „на српском језику“, уочи двадесете годишњице „интервенције НАТО-а у југословенски рат објавио преглед штампе у којој су оцене западних медија представљене као ратоборне“. И одмах пресуда: „Редакција није поштовала новинарске критеријуме ДВ. Због тога молимо за извињење.“
Следи „аргументација“: наслов чланка („Медијска припрема за учешће Немачке у напад на СРЈ 1999. године – Како су се ’штампале’ бомбе“), као и у уводу успостављена веза мисије немачке војске (да подсетимо: први рат у који су Немци кренули после оног Хитлеровог) као дела НАТО контингента и Другог светског рата нису били примерени.
Даље, наставља ово „извињење“, спорни текст индиректно инсинуира да су неки новинари немачких медија у оно време „призивали“ војну интервенцију кроз своје извештаје. Репортери и коментатори цитираних медија су према нашој оцени коректно осликавали ситуацију и описали дилему у којој су се тада налазили политичари западне алијансе.

Оспоравања текста сопственог сарадника

Наглашавајући да је „Дојче велеу“ „важан транспарентан однос према грешкама“, одлучили су се на објављивање првобитног (спорног) текста уз „коментаре критичних места у курзиву и заградама“, на српском и на немачком сервису ове куће. Најпре је „нападнут“ наслов „Како су ’штампане’ бомбе“. Речено је, директно и без задршке, да је наслов „тенденциозан“ и да се „не доказује у тексту“. У новој интерпретацији радило се о „прегледу штампе и тако је требало да буде насловљено“.
Пажљивији читалац, и са скромним новинарским искуством, могао би запазити да је пре реч о ауторском тексту „илустрованом“ појединим новинским цитатима, а не пуком прегледу штампе, без ауторских опаски и коментара.
С обзиром на то да је реч о заиста опширном тексту у којем су посебна поглавља назначена симболично словом Р (Р као Рачак, Р као Рамбује, Р као ребус, Р као рат), чије би целовито преношење тражило доста простора, ограничићу се само на делове који су се нашли на удару (заиста неуобичајеног) „извињења“ дописивањем критичких, оспоравајућих опаски.

Жустре „пресуде“

Нападнута је одмах, после наслова, уводна реченица која констатује да су Немци пре двадесет година кренули у први рат од (после) Хитлера – у бомбардовање Југославије. И да су их „тамо испратили ратоборни новински коментари“, што је аутор закључио након „прекопавања архива немачке штампе од почетка 1999. године до првих бомби“. Пресуда: „Оцена је недопустива и није доказана.“
Нападнут је затим пасус који саопштава да се југословенска тематика, три године после Дејтона, „навелико вратила на насловнице немачке штампе“. „Гарант мира и стабилности Слободан Милошевић поново је постао симбол зла. Хиљаде косовских Албанаца су протеране, УЧК је од минорне терористичке организације постала озбиљан фактор о којем се дебатује“. Ово последње је очигледно посебно „засметало“ творцима „извињења“ па су цео пасус означили као „непримерен за један преглед штампе“ јер је „оцењујући и садржи коментарисање“.
Оспорено је и цитирање дела текста из „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ у којем се констатује, поред осталог, да је „мржња између албанске већине и српске мањине постала ендемска“, уз ауторову опаску да је овај дневник постао „најгласнији заговорник тезе да ништа не сме остати како јесте, и да је ситуација неодржива“, а да још неодлучни НАТО у немачкој штампи постаје „предмет подсмеха“, па споменути франкфуртски лист поентира: „Крвава државна репресија не сме бити боља од крвавог устанка против ње.“ И овај пасус је „отписан“ оценом да „садржи непоткрепљене чињеничне тврдње“.

Рачак и мирис рата

У делу ауторског текста под (међу)насловом Р као Рачак каже се да је немачким новинарима у извештавању о случају Рачак „прво једини извор био Вилијам Вокер“, и да се, у пласирању грозота („плач мајки, сестара, супруга као ехо одзвања долином“), „репортаже пишу саме“. Уследила је реска констатација из „извињења“: „То је недопустива критика на рачун репортера и имплицира релативизацију онога што се збило на лицу места.“
Наводећи цитат из (опет) „Франкфуртер алгемајне цајтунга“, „Хоће ли се о кланици из Рачка једног дана говорити као о тренутку заокрета у косовској политици Запада?“, аутор изворног текста примећује: Те новине као да миришу повод, и како данас знамо, биће у праву. Утук на утук из сопствене куће: „Новине које нешто миришу? То је сугестивно прејудицирање да је ФАЦ само чекао на неки повод.“
Пасус из изворног текста: понавља се подсећање на Сребреницу које ће се испоставити кичмом аргументације којом је Немце, први пут после Хитлера, требало приволети на рат. Зелени, странка настала као еколошка и пацифистичка, успеће да оправдају сами себе чувеним реторичким салтом шефа дипломатије Јозефа Фишера. Зар нису Зелени говорили „Никад више рат?“. Јесу, али и „никад више Аушвиц“, рекао је Фишер.
Милошевић је у тој слици Хитлер. Али хоће ли Немци бацати бомбе на Београд као Хитлер 1941? То питање недељник „Шпигл“ поставља министру одбране Рудолфу Шарпингу. „Срамотно поређење, одговара министар, али одмах додаје: нећемо скрштених руку гледати како поново хиљаде људи бива побијено, алудирајући на Сребреницу.“ Опаска из „извињења“: читав пасус садржи бројне оцене које нису потврђене навођењем извора…
Да подсетим, иначе, читаоце „Печата“ на спомињање Шарпинга: реч је о заиста, у том часу, веома ратоборном министру (рата) који је, обмањујући бескрупулозно јавност, измислио непостојеће концентрационе логоре за Албанце, на фудбалском стадиону у Приштини и ону фамозну „Потковицу“, непостојећи, наводни план за масовни прогон косметских Албанаца.

Ортачка „игра“ политичара и медија

Писци „извињења“ су констатацију из изворног текста, како су тадашњи дописници немачке штампе „добро познавали Југославију“, али да углавном „нису схватили суштину“, пропратили опаском да је реч о „непримереној оцени“.
А сад Рамбује. „Немачка штампа и јавност, па ни парламент, још појма немају да се југословенској делегацији на потпис потура фамозни Анекс Б који значи да трупе НАТО смеју да шетају по целој земљи. Влада Герхарда Шредера и Јозефа Фишера то крије и тек ће се у априлу сазнати за то“: Коментар из „извињења“: цео пасус садржи недоказану тврдњу и оцене – „појма немају“, „фамозни“, трупе које „шетају“…
И тако до краја, сецирање и „шпиковање“ текста који је изазвао толико узбуђења, иако је, по мом дубоком уверењу, баратао бенигнијим примерима из немачке штампе. Било је, у синхронизованој и ортачкој „игри“ између политичара и медија: први су давали тон и шлагворт (Фишер о Аушвицу, Клаус Кинкел: Србе треба бацити на колена) а медији „опремали“ политичаре (и јавност) сликама и призорима (заиста фамозни Рачак и подсећање на Сребреницу) пред којима се, ето, није могло и смело „седети скрштених руку“.
А поједини немачки медији, не дакако сви, располагали су читавим арсеналом стереотипа о „злим, бестијалним Србима“ још из (пра)давних времена (Први светски рат, на пример), што је на драстичан начин (понекад до чистог расизма) букнуло у неким случајевима у време трагичног распада (велике) Југославије, чему су и немачки званичници, неспорно, доприносили…

[/restrict]