Почетна / Дух времена / АМЕРИКА ЈЕ КВАЗИФАШИСТИЧКА ДИКТАТУРА

АМЕРИКА ЈЕ КВАЗИФАШИСТИЧКА ДИКТАТУРА

ГОР ВИДАЛ, ПРОВОКАТОР КОЈИ ЈЕ ГОВОРИО ИСТИНУ (први део)

Ко је Гор Видал, писац чију је књигу током хапшења носио у рукама Џулијан Асанж?

Док говори, у стилу „хладног маниризма“, Гор Видал је софистициран и заједљив. Чини се да ужива у својој улози дежурног провокатора, troublemaker-a и дугогодишњег, бритког хроничара „америчког начина живота“ и јавне политичке сцене. Видал је имао довољно храбрости да Америци, и то на префињен начин, не подижући глас, покаже каква је у ствари; немилосрдну слику, одраз у огледалу, без улепшавања.
Видал говори с осмехом, примећује Ален Вудс, али је његов осмех угодан колико и жилет. Заправо су његове речи оштре као жилет, зато што је Видал имао непријатан обичај да говори истину. А истина је једноставна: Америка није никакав „Град на гори“, а ни „шампион демократије“, већ „земља која труне“ („Не очекујте да ју спаси председник Обама!“) – држава којом владају банкари, крупни бизнис и, изнад свега, свемоћни војноиндустријски комплекс, са својим „безбедносним службама“. „Сједињене Државе нису нормална земља“. САД су окрутна империјалистичка сила нашег доба. Некадашња „домовина храбрих“ постала је земља „под војним управом и под војном контролом“. С америчком (утопијском) републиком је завршено, и то најкасније 1950. године. Данас њоме влада „империјално председништво“. У годинама после Другог светског рата САД су неопозиво закорачиле путем милитаристичког империјализма, а Америка је претворена у „машину за рат“, у најгору ноћну мору човечанства која никог не ослобађа већ поробљава, ширећи свуда око себе отужан воњ, задах труљења и смрти. Смрти претходи лаж. А лажи су крвоток модерног света. Америка је, тврди Видал, „земља лажова“.

Све што нам говоре је лаж

Американци тога, углавном или већином, уопште нису ни свесни. Да би имали свој глас, Американци би најпре морали да буду обавештени, а то није случај у земљи у којој је образовање пало на најниже гране, а штампа је „под контролом корпорацијских господара“. „Никад нисам видео“, констатовао је Видал, „да су медији тако чврсто контролисани као сада. Они контролишу целокупни ток информација, тако да већина Американаца и не зна шта се дешава.“ Ко може да се супротстави свемоћним и недодирљивим „корпорацијским господарима“ и промени устаљени поредак ствари? Било је то у време пре интернета, Асанжа, Сноудена и Викиликса. „Мислим да би свако требало да трезвено посматра свет око нас“, упозоравао је Видал. „Не заборавите да је практично све што вам је речено о другим земљама неистинито.“ А лаж је и оно што се Американцима говори о самој Америци. Овом земљом, заправо, „влада фашистичка диктатура“: „Имамо фашистичку владу, која по вољи контролише медије.“ „Оно што имамо је квазифашистичка гомила.“ Чак не ни прави фашизам, јер амерички квазифашисти верују само у себе и у свој, не баш блистави ум и илузије које он непрекидно ствара; у самообмане и ни у шта друго.
Читајући Видала, схватамо какву је то поруку упутио Џулијан Асанж док су га британски полицајци и агенти тајних служби брутално избацивали из зграде амбасаде Еквадора, у самом центру Лондона; у метрополи „цивилизованог света“, у земљи Магна карте, Велике повеље слободе. Асанж је приликом хапшења успео да узвикне: „Морате се одупрети! Можете се одупрети!“ У рукама везаним лисицама је држао књигу разговора са Гором Видалом Историја државе националне безбедности (Gore Vidal: History of The National Security State – Includes Vidal on America). Књига је објављена 2014, две године после Видалове смрти. Садржи разговоре вођене између Гора Видала и новинара Пола Џеја, о „историјским догађајима који су довели до успостављања масовног војно-индустријског-безбедносног комплекса“. Ова „безбедносна“ и криминална структура је одавно потпуно овладала некадашњим „бастионом слободе“. Асанж је, подсетимо се, политички изгнаник, лице која према међународним споразумима ужива право азила – права која су важила и у доба Хладног рата. Британска елита није оклевала да све то згази. А Америка је, слично Британији, себе прогласила за „земљу слободе“ – „земљу слободних и храбрих“.

Суд кенгура

Фотографије Асанжовог хапшења обишле су свет, или бар његов будни део. Сигурно није било тако планирано. Једино је руским новинарима – сниматељима куће Раптли, филијале телевизије Раша тудеј – пошло за руком да ухвате овај узнемирујући тренутак; велики западни медији су га „пропустили“. Хапшење је требало да буде мање важна вест, можда скривена у дну стране тиражних дневних новина. Свакако без фотографија на којима се виде полицајци како грубо избацују из зграде болесног новинара. Асанж није пропустио прилику да још једном покаже против чега се, и против кога, заправо бори. Књигу Гора Видала је читао и три сата касније, пред Вестминстерским судом – „судом кенгура“ – у чију праведност није могуће сумњати. Бивши британски дипломата Крејг Мареј је судију Мајкла Сноуа који је председавао овим судом и прогласио Асанжа кривим по политичкој оптужници назвао „срамотом за судијску столицу која заслужује да буде упамћена по злу и после његове смрти“. А то се није десило у Нигерији или Узбекистану већ у Лондону, у коме је „правда претворена у шараду“.
Не треба гајити илузије о оном што се догодило: Британија то није чинила на своју руку, она већ одавно, најмање једно столеће, није толико моћна. Дани „империјалне славе“ Британије су прошли. Стварни налогодавци за овај срамни чин, за хапшење Асанжа, налазе се у Вашингтону, а управо о њима је, деценијама пре, говорио писац Гор Видал као о „квазифашистичкој гомили“. „Под командом квазифашиста из Трамповог Вашингтона“, пише славни аустралијски новинар Џон Пилџер, „британска елита напустила је свој последњи империјални мит: онај о правичности и правди.“ Велика Британија је постала саучесник америчке империје, њен слуга и сателит, изјавио је тим поводом бивши фронтмен групе Пинк флојд Роџер Вотерс: „Срамота ме је што сам Енглез.“ Оно што се догодило, додао је, „апсолутно је запањујуће, у супротности са свим нормама, моралним, етичким и правним“.

Тврдокорни хроничар америчког империјализма

Ко је Гор Видал, писац чију је књигу током хапшења носио у рукама Џулијан Асанж?
Гор Видал (1925–2012), романописац, сценариста, есејиста, припада последњој генерацији истинских великана америчке књижевности, међу којима су Норман Мајлер или Труман Капоте. Видал потиче из америчке „владајуће класе“ – управо зато му је, како је изјавио, „добро познат тотални презир који та класа гаји према народу“. Упркос свом „високом пореклу“ није завршио средњу школу. Био је аутодидакт, који је могао да се размеће својом ерудицијом и „један од најученијих америчких интелектуалаца“. Каријеру писца започео је „скандалозним“ романом The City and the Pillar (1948), који проблематизује хомосексуализам у тада још претежно пуританској Америци – и „тим успехом умало није запечатио своју књижевну каријеру на самом почетку“.
Од средине 50-их Видал се окреће писању филмских сценарија. Можда неправедно, данас се више вреднују његови есеји него белетристика: „Обавезно штиво за сваког ко жели да се бави писањем и размишљањем.“ Есејима се нарочито посвећује у позном животном добу. Отуда је јавност, како констатује његов биограф Џеј Парини, „упорно тражила његово мишљење“: „Видал можда није постао политичар, али јесте тврдокорни политиколог, што потврђују бомбастични антиамерички памфлети као што су Непрекидни рат за непрекидни мир и Слабљење и пад америчке империје; њих је издавао у последњој деценији живота, почев од друге америчке инвазије на Ирак 2002. године.“ Израз „антиамерички“ овде би требало узети с резервом. Гор Видал је не само Американац него и амерички патриота старомодног кова; одазвати се на војни позив у тренутку кад је његова земља нападнута за њега је „питање части“. Видал се добровољно пријавио у војску САД у тренутку када је избио Други светски рат.

Орао с два десна крила

Међутим, у Америци на крају XX столећа, сматра Видал, више не постоји никаква слобода. А не постоји ни правда. О каквој слободи може бити говора ако „све одлуке доноси један проценат популације који буквално поседује Америку“? Остатак популације је дословно ништа. Не постоји ни благостање, оно економско благостање Америке о којем се раније толико говорило: „Четири петине Американаца не зарађује никакав пристојан новац.“ Ове речи су изговорене 2000. године. Отада до данас положај америчких радника није постао бољи него још гори: „Увек се тако представља, као да Американцима економски иде добро. То, нажалост, није тако: просечни амерички пар у домаћинству где обоје раде заједнички зарађује исто колико је сам муж зарађивао 1973.“ С друге стране, постоје и они који се непрекидно и енормно богате: „Један одсто поседује све – као директори великих компанија који сада чекају у реду да иду у затвор. Испод њих је још 20 одсто оних који подржавају империју. То су адвокати, новинари, политичари, банкари… Један одсто држи на платном списку тих двадесет.“
Одговор на питање зашто је то тако је једноставан: „Наше оружје има, на крају крајева, своју цену.“ После Другог светског рата Америка постаје у целости милитаризовано друштво, потпуно посвећено освајањима. Америка ни данас не престаје да се наоружава. Коначно, „ми, односно наши цењени савезници, наоружали смо до зуба цео свет“. С тим пада још један, лажни амерички мит: онај о америчкој демократији. Реч је о сада већ отвореној диктатури. Уосталом, можда је председник Обама још веровао да је „Републиканска странка – странка, али у суштини то је покрет, попут Хитлерјугенда (Хитлерове омладине), који се базира на религиозној и расној мржњи“. „Америка је“, подвлачи Видал, „упамтите то, расистичка земља.“
Према Видаловим речима, толико хваљена „америчка демократија је орао с два крила; и оба крила су десна“. „Америчко искуство показује да се може летети чак и у таквим условима, али само ако то омогућава привреда. Она то тренутно не дозвољава, и нема изгледа да ће омогућавати у блиској будућности.“
Гору Видалу припада и чувено и касније много пута понављано опажање да у Америци не постоје две већ само једна партија – Property Party, странка власништва. „Два десна крила америчког орла“ су републиканци и демократе: „Републиканци су мало глупљи, крући, догматичнији у свом laissez-faire капитализму него демократи, који су привлачнији, лепши и мало више корумпирани – … и спремнији од републиканаца на мање уступке и корекције кад сиромашни, црнци и антиимперијалисти почињу да измичу контроли. Али у основи нема разлике између две странке.“

У наредном броју: Држава лажова

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *