AMERIKA JE KVAZIFAŠISTIČKA DIKTATURA

GOR VIDAL, PROVOKATOR KOJI JE GOVORIO ISTINU (prvi deo)

Ko je Gor Vidal, pisac čiju je knjigu tokom hapšenja nosio u rukama Džulijan Asanž?

Dok govori, u stilu „hladnog manirizma“, Gor Vidal je sofisticiran i zajedljiv. Čini se da uživa u svojoj ulozi dežurnog provokatora, troublemaker-a i dugogodišnjeg, britkog hroničara „američkog načina života“ i javne političke scene. Vidal je imao dovoljno hrabrosti da Americi, i to na prefinjen način, ne podižući glas, pokaže kakva je u stvari; nemilosrdnu sliku, odraz u ogledalu, bez ulepšavanja.
Vidal govori s osmehom, primećuje Alen Vuds, ali je njegov osmeh ugodan koliko i žilet. Zapravo su njegove reči oštre kao žilet, zato što je Vidal imao neprijatan običaj da govori istinu. A istina je jednostavna: Amerika nije nikakav „Grad na gori“, a ni „šampion demokratije“, već „zemlja koja trune“ („Ne očekujte da ju spasi predsednik Obama!“) – država kojom vladaju bankari, krupni biznis i, iznad svega, svemoćni vojnoindustrijski kompleks, sa svojim „bezbednosnim službama“. „Sjedinjene Države nisu normalna zemlja“. SAD su okrutna imperijalistička sila našeg doba. Nekadašnja „domovina hrabrih“ postala je zemlja „pod vojnim upravom i pod vojnom kontrolom“. S američkom (utopijskom) republikom je završeno, i to najkasnije 1950. godine. Danas njome vlada „imperijalno predsedništvo“. U godinama posle Drugog svetskog rata SAD su neopozivo zakoračile putem militarističkog imperijalizma, a Amerika je pretvorena u „mašinu za rat“, u najgoru noćnu moru čovečanstva koja nikog ne oslobađa već porobljava, šireći svuda oko sebe otužan vonj, zadah truljenja i smrti. Smrti prethodi laž. A laži su krvotok modernog sveta. Amerika je, tvrdi Vidal, „zemlja lažova“.

Sve što nam govore je laž

Amerikanci toga, uglavnom ili većinom, uopšte nisu ni svesni. Da bi imali svoj glas, Amerikanci bi najpre morali da budu obavešteni, a to nije slučaj u zemlji u kojoj je obrazovanje palo na najniže grane, a štampa je „pod kontrolom korporacijskih gospodara“. „Nikad nisam video“, konstatovao je Vidal, „da su mediji tako čvrsto kontrolisani kao sada. Oni kontrolišu celokupni tok informacija, tako da većina Amerikanaca i ne zna šta se dešava.“ Ko može da se suprotstavi svemoćnim i nedodirljivim „korporacijskim gospodarima“ i promeni ustaljeni poredak stvari? Bilo je to u vreme pre interneta, Asanža, Snoudena i Vikiliksa. „Mislim da bi svako trebalo da trezveno posmatra svet oko nas“, upozoravao je Vidal. „Ne zaboravite da je praktično sve što vam je rečeno o drugim zemljama neistinito.“ A laž je i ono što se Amerikancima govori o samoj Americi. Ovom zemljom, zapravo, „vlada fašistička diktatura“: „Imamo fašističku vladu, koja po volji kontroliše medije.“ „Ono što imamo je kvazifašistička gomila.“ Čak ne ni pravi fašizam, jer američki kvazifašisti veruju samo u sebe i u svoj, ne baš blistavi um i iluzije koje on neprekidno stvara; u samoobmane i ni u šta drugo.
Čitajući Vidala, shvatamo kakvu je to poruku uputio Džulijan Asanž dok su ga britanski policajci i agenti tajnih službi brutalno izbacivali iz zgrade ambasade Ekvadora, u samom centru Londona; u metropoli „civilizovanog sveta“, u zemlji Magna karte, Velike povelje slobode. Asanž je prilikom hapšenja uspeo da uzvikne: „Morate se odupreti! Možete se odupreti!“ U rukama vezanim lisicama je držao knjigu razgovora sa Gorom Vidalom Istorija države nacionalne bezbednosti (Gore Vidal: History of The National Security State – Includes Vidal on America). Knjiga je objavljena 2014, dve godine posle Vidalove smrti. Sadrži razgovore vođene između Gora Vidala i novinara Pola Džeja, o „istorijskim događajima koji su doveli do uspostavljanja masovnog vojno-industrijskog-bezbednosnog kompleksa“. Ova „bezbednosna“ i kriminalna struktura je odavno potpuno ovladala nekadašnjim „bastionom slobode“. Asanž je, podsetimo se, politički izgnanik, lice koja prema međunarodnim sporazumima uživa pravo azila – prava koja su važila i u doba Hladnog rata. Britanska elita nije oklevala da sve to zgazi. A Amerika je, slično Britaniji, sebe proglasila za „zemlju slobode“ – „zemlju slobodnih i hrabrih“.

Sud kengura

Fotografije Asanžovog hapšenja obišle su svet, ili bar njegov budni deo. Sigurno nije bilo tako planirano. Jedino je ruskim novinarima – snimateljima kuće Raptli, filijale televizije Raša tudej – pošlo za rukom da uhvate ovaj uznemirujući trenutak; veliki zapadni mediji su ga „propustili“. Hapšenje je trebalo da bude manje važna vest, možda skrivena u dnu strane tiražnih dnevnih novina. Svakako bez fotografija na kojima se vide policajci kako grubo izbacuju iz zgrade bolesnog novinara. Asanž nije propustio priliku da još jednom pokaže protiv čega se, i protiv koga, zapravo bori. Knjigu Gora Vidala je čitao i tri sata kasnije, pred Vestminsterskim sudom – „sudom kengura“ – u čiju pravednost nije moguće sumnjati. Bivši britanski diplomata Krejg Marej je sudiju Majkla Snoua koji je predsedavao ovim sudom i proglasio Asanža krivim po političkoj optužnici nazvao „sramotom za sudijsku stolicu koja zaslužuje da bude upamćena po zlu i posle njegove smrti“. A to se nije desilo u Nigeriji ili Uzbekistanu već u Londonu, u kome je „pravda pretvorena u šaradu“.
Ne treba gajiti iluzije o onom što se dogodilo: Britanija to nije činila na svoju ruku, ona već odavno, najmanje jedno stoleće, nije toliko moćna. Dani „imperijalne slave“ Britanije su prošli. Stvarni nalogodavci za ovaj sramni čin, za hapšenje Asanža, nalaze se u Vašingtonu, a upravo o njima je, decenijama pre, govorio pisac Gor Vidal kao o „kvazifašističkoj gomili“. „Pod komandom kvazifašista iz Trampovog Vašingtona“, piše slavni australijski novinar Džon Pildžer, „britanska elita napustila je svoj poslednji imperijalni mit: onaj o pravičnosti i pravdi.“ Velika Britanija je postala saučesnik američke imperije, njen sluga i satelit, izjavio je tim povodom bivši frontmen grupe Pink flojd Rodžer Voters: „Sramota me je što sam Englez.“ Ono što se dogodilo, dodao je, „apsolutno je zapanjujuće, u suprotnosti sa svim normama, moralnim, etičkim i pravnim“.

Tvrdokorni hroničar američkog imperijalizma

Ko je Gor Vidal, pisac čiju je knjigu tokom hapšenja nosio u rukama Džulijan Asanž?
Gor Vidal (1925–2012), romanopisac, scenarista, esejista, pripada poslednjoj generaciji istinskih velikana američke književnosti, među kojima su Norman Majler ili Truman Kapote. Vidal potiče iz američke „vladajuće klase“ – upravo zato mu je, kako je izjavio, „dobro poznat totalni prezir koji ta klasa gaji prema narodu“. Uprkos svom „visokom poreklu“ nije završio srednju školu. Bio je autodidakt, koji je mogao da se razmeće svojom erudicijom i „jedan od najučenijih američkih intelektualaca“. Karijeru pisca započeo je „skandaloznim“ romanom The City and the Pillar (1948), koji problematizuje homoseksualizam u tada još pretežno puritanskoj Americi – i „tim uspehom umalo nije zapečatio svoju književnu karijeru na samom početku“.
Od sredine 50-ih Vidal se okreće pisanju filmskih scenarija. Možda nepravedno, danas se više vrednuju njegovi eseji nego beletristika: „Obavezno štivo za svakog ko želi da se bavi pisanjem i razmišljanjem.“ Esejima se naročito posvećuje u poznom životnom dobu. Otuda je javnost, kako konstatuje njegov biograf Džej Parini, „uporno tražila njegovo mišljenje“: „Vidal možda nije postao političar, ali jeste tvrdokorni politikolog, što potvrđuju bombastični antiamerički pamfleti kao što su Neprekidni rat za neprekidni mir i Slabljenje i pad američke imperije; njih je izdavao u poslednjoj deceniji života, počev od druge američke invazije na Irak 2002. godine.“ Izraz „antiamerički“ ovde bi trebalo uzeti s rezervom. Gor Vidal je ne samo Amerikanac nego i američki patriota staromodnog kova; odazvati se na vojni poziv u trenutku kad je njegova zemlja napadnuta za njega je „pitanje časti“. Vidal se dobrovoljno prijavio u vojsku SAD u trenutku kada je izbio Drugi svetski rat.

Orao s dva desna krila

Međutim, u Americi na kraju XX stoleća, smatra Vidal, više ne postoji nikakva sloboda. A ne postoji ni pravda. O kakvoj slobodi može biti govora ako „sve odluke donosi jedan procenat populacije koji bukvalno poseduje Ameriku“? Ostatak populacije je doslovno ništa. Ne postoji ni blagostanje, ono ekonomsko blagostanje Amerike o kojem se ranije toliko govorilo: „Četiri petine Amerikanaca ne zarađuje nikakav pristojan novac.“ Ove reči su izgovorene 2000. godine. Otada do danas položaj američkih radnika nije postao bolji nego još gori: „Uvek se tako predstavlja, kao da Amerikancima ekonomski ide dobro. To, nažalost, nije tako: prosečni američki par u domaćinstvu gde oboje rade zajednički zarađuje isto koliko je sam muž zarađivao 1973.“ S druge strane, postoje i oni koji se neprekidno i enormno bogate: „Jedan odsto poseduje sve – kao direktori velikih kompanija koji sada čekaju u redu da idu u zatvor. Ispod njih je još 20 odsto onih koji podržavaju imperiju. To su advokati, novinari, političari, bankari… Jedan odsto drži na platnom spisku tih dvadeset.“
Odgovor na pitanje zašto je to tako je jednostavan: „Naše oružje ima, na kraju krajeva, svoju cenu.“ Posle Drugog svetskog rata Amerika postaje u celosti militarizovano društvo, potpuno posvećeno osvajanjima. Amerika ni danas ne prestaje da se naoružava. Konačno, „mi, odnosno naši cenjeni saveznici, naoružali smo do zuba ceo svet“. S tim pada još jedan, lažni američki mit: onaj o američkoj demokratiji. Reč je o sada već otvorenoj diktaturi. Uostalom, možda je predsednik Obama još verovao da je „Republikanska stranka – stranka, ali u suštini to je pokret, poput Hitlerjugenda (Hitlerove omladine), koji se bazira na religioznoj i rasnoj mržnji“. „Amerika je“, podvlači Vidal, „upamtite to, rasistička zemlja.“
Prema Vidalovim rečima, toliko hvaljena „američka demokratija je orao s dva krila; i oba krila su desna“. „Američko iskustvo pokazuje da se može leteti čak i u takvim uslovima, ali samo ako to omogućava privreda. Ona to trenutno ne dozvoljava, i nema izgleda da će omogućavati u bliskoj budućnosti.“
Goru Vidalu pripada i čuveno i kasnije mnogo puta ponavljano opažanje da u Americi ne postoje dve već samo jedna partija – Property Party, stranka vlasništva. „Dva desna krila američkog orla“ su republikanci i demokrate: „Republikanci su malo gluplji, krući, dogmatičniji u svom laissez-faire kapitalizmu nego demokrati, koji su privlačniji, lepši i malo više korumpirani – … i spremniji od republikanaca na manje ustupke i korekcije kad siromašni, crnci i antiimperijalisti počinju da izmiču kontroli. Ali u osnovi nema razlike između dve stranke.“

U narednom broju: Država lažova