Преко њега мртвог

Колико смо заиста близу (или далеко) од споразума с Приштином, каква се тактика назире иза загонетног сукоба Приштине с Вашингтоном, и зашто је претња америчког повлачења из Бондстила кудикамо значајнија него што делује на први поглед

Понешто је, и то кључно, изгледа ипак остало изгубљено у преводу. Или пак речима, иако се човек углавном за реч држи, не треба придавати значај какав смо навикли да им придајемо, па их на основу тога и тумачимо у покушају да разумемо шта нам се то догађа и куда нас све то води…

СВЕТЛОСНЕ МИЉЕ ОД „БЛУМБЕРГА“ Обиље је оправдане забринутости, елем, недавно изазвао председник Србије Александар Вучић када је, током учешћа на Минхенској безбедносној конференцији, „Блумбергу“ рекао да споразум Београда и Приштине „није тако далеко као што изгледа“, иако је само мало раније говорио „далеко нам је (и) дијалог, а камоли споразум“ и „далеко смо од било каквог договора с Приштином“, „миљама далеко од било каквог решења“.
Остависмо тада могућност, можда сте је приметили, можда је се сећате, да је „нека суптилна дистинкција остала изгубљена у преводу“, и ево је, и то нимало суптилне.
Јер, открио је ових дана Вучић, „слушамо од албанских представника да је споразум близу, иако је светлосним миљама удаљен“, и „они сваког дана говоре да смо близу споразума, а пошто знам колико смо далеко од њега, питам се са ким то разговарају“.
Под условом да речима – ипак – треба придати значај већи од никаквог, ово је информација која заслужује аплауз таман колико је она из интервјуа „Блумбергу“ изазивала забринутост. Зато што ни Приштина ни Вашингтон, наравно, не одступају од става да „дијалог са Србијом треба да се заврши признавањем Косова и чланством у УН“ (потпредседник тамошње владе Енвер Хоџај), односно да „Србија треба да призна Косово као независну, суверену државу“ (заменик помоћника државног секретара САД Метју Палмер), те би у оваквим околностима свако приближавање споразуму заправо значило да смо близу капитулацији Србије и њеном (нашем) потпуном слому. Док, насупрот томе, светлосне миље удаљености од таквог споразума ваљда значе да смо за толико ближи наставку наше борбе за себе уместо поразу у име њихових интереса и осталих настраности.

[restrict]

УН ИЛИ КАРИЈЕРА Али није ово о светлосним миљама (светлосним годинама? Јер светлосне миље, као ни километри, не постоје) и једино значајно а утешно што је Вучић ових дана изговорио.
Током посете Лесковцу, наиме, председник Србије подсетио је – говорио је о томе и раније – да је Србија и 2013. године, када је потписиван Први бриселски споразум, била изложена притисцима да се сагласи с уласком Косова у Уједињене нације, али он то није хтео да прихвати иако су му „претили окончањем политичке каријере“.
Зашто је ово значајно? Под један, зато што је истоветан захтев и сада на столу. Под два, зато што сви разлози за одбијање таквог захтева, који су постојали тада, постоје и данас. Па и у још већој мери, зато што је тада још и могло да се сумња да би прижељкивани улазак Косова у УН значио и уједињење Косова с Албанијом, а та је сумња у међувремену развејана тако што ју је албански премијер Еди Рама и отворено потврдио у неколико наврата, штавише, називајући такав сценарио „планом А“.
И најзад, под три, говоримо и даље о важности овог Вучићевог подсећања на претњу крајем политичке каријере ако не припусти самопроглашено Косово у УН, треба подсетити и да није те 2013. први пут једна српска власт стављена пред овакав захтев зачињен претњом. Учињено је то и 2006/07. године, током преговора којима је руководио Марти Ахтисари, и Србија је и тада тај захтев одбила. И преживела то одбијање, све и ако Војислав Коштуница политички није, захваљујући немилосрдној медијској кампањи која је против њега вођена. А на сличну је врсту третмана, како проистиче из његовог подсећања на 2013, спреман и Александар Вучић.
При чему Вучић, и то нам свима евидентно иде у прилог, данас има још мање разлога за попуштање него што их је имао Коштуница. И због споменуте јасне перспективе саучествовања у стварању „Велике Албаније“, и зато што Вучић уз себе нема Тројанског коња каквог је Коштуница имао у лику Бориса Тадића, спремног на сваку издају српских интереса која га неће стајати власти, а вала и зато што је до ове, 2019. године, свет постао много другачије место него што је био пре 10 и више године, с опипљивом перспективом да се још више измени у нашу корист. Управо ту, уосталом, и лежи главни разлог изненадне, не и изненађујуће, журбе Запада да косметско питање реши што пре уместо касније.

СТАВ ПРИШТИНЕ Овај избор између сопствене политичке каријере и борбе за Косово и Метохију на коју је обавезан и Уставом Србије („… полазећи и од тога је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима…“), овај му је дакле избор сад додатно олакшао и председник самопроглашеног Косова Хашим Тачи. Тиме што је, због унутрашње политичке динамике на Космету и сопствене потребе да је преживи, био принуђен да најави – опет, ако речи ишта више значе – да Вучићу неће бити понуђен чак ни онај слабашни алиби за предају Косова и Метохије у виду малих територијалних уступака на северу наше јужне покрајине.
„Подела Косова“, поручио је и препоручио се Тачи на скупу албанске дијаспоре у Тирани страшном заклетвом, „може се догодити само преко мене мртвог. Нико не може узети (ни) милиметар територије Републике Косово. Нико не може поделити Трепчу, Митровицу, Газиводе или било који други део територије Републике Косово.“
А једина територијална корекција на коју је спреман односи се на другу страну административне линије: „На свету нема тога који би ми могао ускратити обавезу да остварим тежњу за легитимним правима Албанаца у Прешеву, Медвеђи и Бујановцу за прикључење територији Републике Косово, без умањења територије Републике Косово. Наравно да смо у статусу кво и у замрзнутом конфликту који морамо превазићи.“

КОНФЛИКТ С ВАШИНГТОНОМ Али како га превазићи кад ни основни предуслов за то – постојање дијалога две стране – није испуњен? Јер је Приштина Београду (и Сарајеву због Бањалуке) увела таксе од 100 одсто, те је дијалог зато и замрзнут. Па Вашингтон због тога врши притисак на Приштину, захтевајући суспензију такси како би дијалог с Београдом био одмрзнут, чему се Приштина и даље противи…
Оволика, и оволико истрајна постојаност Приштине у одбијању захтева Вашингтона захтева посебну пажњу и нови покушај да буде растумачена.
Како време одмиче, наиме, све је теже поверовати у, иначе начелно прихватљиво, објашњење по коме је реч о дуплој игри проверених савезника у којој једни играју доброг, а други лошег полицајца, све то како би нас на крају некако намагарчили и добили оно што и једни и други од нас желе.
Да, и даље нам и једни и други желе исто, но ипак… Какву то игру сад игра Приштина ако је не игра у сагласју с Вашингтоном? Другим речима, како објаснити њену неуобичајену – и више од тога: досад незабележену – истрајност у одбијању да поступи по налогу Вашингтона?
А да се заиста догађа нешто са чиме се досад нисмо сусретали, говори већ и сама чињеница да приштинске власти нису извршиле наређење кад им га је јавно издала америчка амбасада у Приштини; ни када им га је, телефоном, поновио помоћник државног секретара САД Вес Мичел; ни када је случај подигнут на знатно виши ниво па је исто морао да учини и Џон Болтон, саветник америчког председника за националну безбедност; ни када су због тога, ових дана, у Приштину допутовали главни директор за европске послове Болтоновог Савета за националну безбедност САД Џон Ерат и директор за Балкан у том савету Вилијам „Бред“ Беркли; а сада се у овако кратком року и у истом циљу најављује и долазак још једног високог функционера САД, државног подсекретара за политичка питања Дејвида Хејла, што је иначе трећа највиша позиција у Стејт департменту. Или нам спремају много веће зло него што може да се замисли, па отуда оволика учесталост разговора и посета, која се маскира тобожњом приштинском непопустљивошћу, или им, напротив, уопште не иде по плану, па је баш зато потребно потрошити оволико времена и ресурса на убеђивање.
Иако се, због свих жалосних искустава која с њима имамо, прва могућност нипошто не сме искључити, све се више кристалише и друга. На размишљање у том смеру подстиче нас приштински премијер Рамуш Харадинај, који каже да је „Америка попут ’великог брата’ – тестирају нас да виде колико можемо да истрајемо“, и, „хајде да покажемо да смо заједно, да нећемо суспендовати таксе и да видимо да ли ће се амерички став тада променити“. У најкраћем, ово би значило да су Албанци свесни колико су важни Американцима, па ту своју позицију сад користе како би од њих добили још више него што тренутно могу да добију.
У контексту овог (могућег) надмудривања треба схватити и америчку претњу да ће своју војску повући из базе Бондстил код Урошевца ако Приштина настави да одбија послушност. Да су такву претњу Ерат и Беркли заиста изрекли, као што су приштински медији и устврдили, потврдио је председник Скупштине Косова Кадри Весељи, а посредно, и то новом имплицитном претњом, и приштинска амбасада САД у свом саопштењу: „Политика САД је да и даље подржава КФОР и присуство америчких војника у бази Бондстил… Као и свуда у свету, овај и други распореди америчких трупа подлежу редовној контроли.“ Кључне речи овде су, очигледно, „и даље“, и, „подлежу редовној контроли“…
И ко зна, можда и буде оно што бити не може, не би то било ни први а неће бити ни последњи пут у историји света. Уосталом, тек ћемо видети каква ће бити крајња резултанта свих ових зачудних догађаја, на које тренутно можемо да утичемо само ако себи учинимо оно што нипошто не смемо. Јер то засигурно не може да буде пут у светлију будућност, ма шта о томе мислила Соња Лихт, која нам с Копаоника, покушавајући да нас убеди да капитулирамо, поручује да је „борба за прошлост изгубљена и прошла“. Напротив. Борба ће бити изгубљена само ако сами од ње одустанемо. И управо би у том сазнању, да само од нас зависи, морала да лежи и наша највећа снага.

[/restrict]