Почетна / Свет / ПИТАЊЕ ТУРСКОГ ЧЛАНСТВА У НАТО-у

ПИТАЊЕ ТУРСКОГ ЧЛАНСТВА У НАТО-у

Турска куповина ракета С-400 од Русије, прва која ће се догодити у овој години, само је један од важнијих разлога због чега САД и НАТО прете, уцењују и вређају Турску. САД, које у Турској имају могућности за директни утицај посредством НАТО-а, врше притисак преко институција, не само преко Оружаних снага него и преко других сфера, од политике до бирократије, од бизниса до академске заједнице, од медија до синдиката

НАТО није могуће разумети ако се посматрају документа Алијансе и саопштења за медије. Немогуће га је објаснити и уз помоћ појмова из времена Хладног рата. Алијанса се, такође, не може посматрати само кроз призму одбране и безбедности. НАТО је, у стварности, политичка, идеолошка организација, која превазилази војну димензију. То је апарат притиска, агресије, организација окупације америчког империјализма. Са овим је сагласно и јавно мњење Турске. Наиме, према истраживањима познатог америчког центра „Пју“, спроведеног 2014, дакле пре неуспелог пуча, 70 посто становника Турске је имало негативан став према Алијанси, док је 73 одсто испитаника имало негативан став према САД. Због тога влада често има проблем да објасни становништву своју сарадњу са Алијансом и САД.
И турски аналитичари су огорчени на НАТО. Зато у дебатама о (не)корисности НАТО-а, подсећају оне који су убеђени да је Турска, пошто је постала чланица Алијансе 1952. године, те добила заштиту да не буде окупирана од Совјетског Савеза на следеће: турска пријава за чланство у НАТО-у прихваћена је када су турски војници гинули у Кореји и када су се увелико спремале опасне америчке завере у бази Инџирлик (почела је да се гради 1951, а у потпуности је „пуштена у рад“ 1954. године); затим на кризу из 1960. године повезану са шпијунским авионом У-2, и не баш похвалној улози Турске у истој; на ракетну кризу 1962; на Џонсоново писмо из 1964. године; на подршку америчког „меморандума“ 12. марта 1971; на забрану узгоја опијумског мака, што су издејствовале САД 1971, а што је нанело велику штету привреди земље; на ембарго који су САД наметнуле Турској због војне операције на Кипру 1974. године; на улогу Сједињених Држава у државном удару 12. септембра 1980, када је смењена легитимна влада; на „турско-исламску синтезу“ покренуту уз подршку САД; на одлуку од 24. јануара 1980. којом је у политички живот пуштен пројекат „умереног ислама“, што је прилично коштало Турску; на подршку коју су САД пружале терористичкој организацији Курдистанска радничка партија од 1984. године; на напад на турски разарач „Муавенет“ 1992; на убиство Ешхрефа Битлиса (турског генерала, који је погинуо у авионској „несрећи“ 1993. године).
Даље истичу арогантни став Сједињених Држава након одлуке турског парламента од 1. марта 2003. године. Подсећају на то како су 4. јула 2003, у ирачком граду Сулеимание, турски војници стављали „главе у торбу“. Затим на заштиту Сједињених Држава Грка на Кипру, укључујући и Ананов план. На подршку Вашингтона Цариградској патријаршији да јој се осигура универзални статус. На пристрасну америчку позицију у спору између Анкаре и Фанара у вези с теолошком школом на острву Хеибелиада. На америчку подршку Јерменима, да се Турска осуди за геноцид. На чињеницу да се у чланцима америчких аутора, и током НАТО вежби користе мапе које приказују подељену Турску. На недипломатско понашање, што подразумева мешање америчких амбасадора у турске унутрашње послове. На тајне задатке пастора Брансона и Халк банке. На сигнале америчког председника Трампа о томе како ће „економски уништити Турску“. На планове САД да поделе Турску и да створе курдску државу…

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *