ПИТАЊЕ ТУРСКОГ ЧЛАНСТВА У НАТО-у

Турска куповина ракета С-400 од Русије, прва која ће се догодити у овој години, само је један од важнијих разлога због чега САД и НАТО прете, уцењују и вређају Турску. САД, које у Турској имају могућности за директни утицај посредством НАТО-а, врше притисак преко институција, не само преко Оружаних снага него и преко других сфера, од политике до бирократије, од бизниса до академске заједнице, од медија до синдиката

НАТО није могуће разумети ако се посматрају документа Алијансе и саопштења за медије. Немогуће га је објаснити и уз помоћ појмова из времена Хладног рата. Алијанса се, такође, не може посматрати само кроз призму одбране и безбедности. НАТО је, у стварности, политичка, идеолошка организација, која превазилази војну димензију. То је апарат притиска, агресије, организација окупације америчког империјализма. Са овим је сагласно и јавно мњење Турске. Наиме, према истраживањима познатог америчког центра „Пју“, спроведеног 2014, дакле пре неуспелог пуча, 70 посто становника Турске је имало негативан став према Алијанси, док је 73 одсто испитаника имало негативан став према САД. Због тога влада често има проблем да објасни становништву своју сарадњу са Алијансом и САД.
И турски аналитичари су огорчени на НАТО. Зато у дебатама о (не)корисности НАТО-а, подсећају оне који су убеђени да је Турска, пошто је постала чланица Алијансе 1952. године, те добила заштиту да не буде окупирана од Совјетског Савеза на следеће: турска пријава за чланство у НАТО-у прихваћена је када су турски војници гинули у Кореји и када су се увелико спремале опасне америчке завере у бази Инџирлик (почела је да се гради 1951, а у потпуности је „пуштена у рад“ 1954. године); затим на кризу из 1960. године повезану са шпијунским авионом У-2, и не баш похвалној улози Турске у истој; на ракетну кризу 1962; на Џонсоново писмо из 1964. године; на подршку америчког „меморандума“ 12. марта 1971; на забрану узгоја опијумског мака, што су издејствовале САД 1971, а што је нанело велику штету привреди земље; на ембарго који су САД наметнуле Турској због војне операције на Кипру 1974. године; на улогу Сједињених Држава у државном удару 12. септембра 1980, када је смењена легитимна влада; на „турско-исламску синтезу“ покренуту уз подршку САД; на одлуку од 24. јануара 1980. којом је у политички живот пуштен пројекат „умереног ислама“, што је прилично коштало Турску; на подршку коју су САД пружале терористичкој организацији Курдистанска радничка партија од 1984. године; на напад на турски разарач „Муавенет“ 1992; на убиство Ешхрефа Битлиса (турског генерала, који је погинуо у авионској „несрећи“ 1993. године).
Даље истичу арогантни став Сједињених Држава након одлуке турског парламента од 1. марта 2003. године. Подсећају на то како су 4. јула 2003, у ирачком граду Сулеимание, турски војници стављали „главе у торбу“. Затим на заштиту Сједињених Држава Грка на Кипру, укључујући и Ананов план. На подршку Вашингтона Цариградској патријаршији да јој се осигура универзални статус. На пристрасну америчку позицију у спору између Анкаре и Фанара у вези с теолошком школом на острву Хеибелиада. На америчку подршку Јерменима, да се Турска осуди за геноцид. На чињеницу да се у чланцима америчких аутора, и током НАТО вежби користе мапе које приказују подељену Турску. На недипломатско понашање, што подразумева мешање америчких амбасадора у турске унутрашње послове. На тајне задатке пастора Брансона и Халк банке. На сигнале америчког председника Трампа о томе како ће „економски уништити Турску“. На планове САД да поделе Турску и да створе курдску државу…

[restrict]

НАТО УЛОГА У ПУЧУ ИЗ 2016. ГОДИНЕ Најсвежија рана коју је НАТО задао Турској је организација војног преврата 2016. године. Преврат се одвијао од вечери 15. до јутра 16. јула 2016, када је део припадника турске армије покушао да преузме власт и ликвидира председника Ердогана, при чему је преузео низ стратешких објеката у Анкари, Истанбулу, Мармарису итд. Преврат није успео и власт је сачувао законити председник и влада Турске. Преврат је донео и доказе о учешћу НАТО-а у овој акцији.
Турски лист „Јени сафак“, близак Партији правде и развоја председника Ердогана, објавио је делове извештаја турских тајних служби о умешаности НАТО-а са америчким генералом Џоном Ф. Кемпбелом (бивши командант америчких међународних снага за брзо деловање ISAF и шеф мисије САД у Авганистану) у покушају преврата у Турској. Лист наводи да је и финансирао учеснике преврата, и утицао на избор људи који ће водити операцију. По његовом захтеву, преврат су водили турски генерали Кахит Бакир и Сенер Топуџ (оба су радили са Кемпбелом у Авганистану).

У извештају се даље каже да су учешће у преврату узеле војно-ваздухопловне снаге, које су најбоље интегрисане у НАТО структуру, што открива прве доказе о умешаности Алијансе у војни пуч. Војно-ваздушна база Инџирлик, где се налазе амерчки војници, коришћена је и од стране пучиста, после чега је командант базе, турски генерал Бекир Еркан Ван ухапшен од одреда верних Ердогану (САД су одбиле да му дају азил).
Треће, од почетка пуча западни медији су раширили вест да је Ердоган напустио земљу. Америчка телевизија Ен-Би-Ес, позивајући се на америчке војне изворе, такође је потврдила ову дезинформацију. Такође, амерички лист „Њузбад“ указао је на бившег команданта НАТО-а, генерала америчке армије Џона Ф. Кемпбела као извор ове информације.
Четврто, већина ухапшених после слома пуча, показало се, били су људи повезани са НАТО структурама, а сам НАТО је то и посредно признао преко изјава Кертиса Скапаротија, главнокомандујућег централног штаба ујединињених оружаних снага НАТО у Европи.
Према информацијама из Ердогановог окружења на хиљаде турских официра је заврбовано од мреже Фејтулаха Гулена и сви су имали муњевите војне каријере (добијали су чинове генерала и пуковника, као и кључне командне позиције), док су њихови бивши школски другови кемалисти остајали у чиновима капетана и мајора.
На крају и најважнија чињеница – у пучу су учествовали делови турског корпуса за брзо реаговање НАТО-а (Друга оклопно-механизована бригада из Стамбола и 66. механизована бригада из Хасдала, као и Шести пук из исте базе). Дешифровани су и разговори официра који су учествовали у пучу (користили су „вотсап“ и НАТО шифре и кодни систем разговора).
Поред свега, како наводи лист „Јени сафак“, постоји и признање учесника пуча, на пример, команданта батаљона Мурата Болата, да су САД обећале помоћ у ликвидацији Ердогана током преврата (информацијом где се налази).
После свега Ердоган је својим савезницима у НАТО-у запретио да ће размотрити услове за војну сарадњу, док у Бриселу активно анализирају „последице турског напуштања Алијансе“.

СТАЊЕ У ВОЈСЦИ Према подацима листа „Хуријет“, две недеље до пуча 2016. турска армија је имала 518.000 припадника, а после овог догађаја 355.212 официра и војника (са резервом од 185.000). За трећину је умањен и број генерала, а осетио се и значајан недостатак војних пилота, јер су сви они за које је процењено да су нелојални влади у Анкари отпуштени из службе (њих је запослио НАТО у другим земљама или им обезбедио политички азил у некој од држава чланица).
До неуспелог преврата 2016. турска армија је, према оценама индекса „Глобал пауер“, по снази била друга у НАТО-у и десета и свету. Овај рејтинг је постигнут захваљујући пре свега бројности оружаних снага, количини војне технике, али и бруто домаћем производу, финансијском стању државе и привредном расту, као и производњи електричне енергије.
Још једна чињеница иде у корист турске армије, а то је обученост и морално стање њених припадника. Оба фактора, после протеривања гулениста из редова армије, високо се оцењују, а уз све то, како оцењује Би-Би-Си, турска армија има борбеног искуства, посебно у „антигерилским борбама са Курдима“, али га је стицала и у борбама против Срба током НАТО агресије на СР Југославију, Сирију и Либију.
Другим речима, рушилачка активност НАТО-а у Турској је тако велика да неки, не гледајући на државни потенцијал, војну моћ Турске и Грчке, говоре: „Од грчке агресије Турску штити НАТО“. Или, не размишљајући о карактеру односа САД и Израела, тврде: „Да Турска изађе из НАТО-а, Израел би постао члан Алијансе.“
У недавно објављеном чланку Иље Полонског „Турска и НАТО: историја љубави и мржње“ истиче се да у последње време Алијансу разједињују унутрашње противречности. Дезинтеграциони процеси у НАТО-у присутни су још од распада СССР-а, јер се преиспитивао циљ постојања. Наиме, савремени НАТО није више инструмент заштите од СССР-а већ институција која одржава америчку доминацију у Европи и Средоземљу. Због тога неке државе, међу којима се издваја Турска, теже самосталнијем деловању.

ВИСОКА ЦЕНА ЧЛАНСТВА У НАТО-у Историја турског уласка у НАТО нимало није поплочана ружама. Напротив. Да би Турска ушла у НАТО, морала се доказати. Због тога је учинила веома опасан корак – послала је своју армију у помоћ Американцима у Јужну Кореју, где је по броју војника заузела друго место, те се тако нашла у рату са комунистичком Северном Корејом. На Корејском полуострву нашло се 4.500 турских војника, а потом су Американци тражили нове и нове јединице. Све ово због уласка у НАТО.
Такође, до уласка у НАТО Турска се придружила Трумановој доктрини, што је значило да прима помоћ као проамеричка држава. Истина, новац није дошао, али су стигле војна техника и опрема (70 посто све помоћи). Истовремено са војном помоћи на територији Турске су успоставили војне-ваздухопловне, војно-поморске, ракетне базе и базе за електронско извиђање армије САД.
Када је Турска примљена у НАТО, то је учињено истовремено са Грчком, што је умањило еуфорију власти. Познато је да Турска и Грчка имају сложене односе (ратовали су најмање шест пута у новијој историји, да би турски упад на Кипар 1950. забетонирао неповерење), а пријем обе државе у НАТО само је долио уље на ватру.
Против уласка Турске у НАТО биле су бројне државе Блиског истока, али и леве турске политичке партије (комунисти и социјалисти, као и турски десничари – националисти и религиозни фундаменталисти), који су тражили одлазак америчке војске из земље, а када то није уважено, организовали су бројне терористичке акције против НАТО објеката и војника.
Међутим, пријем Грчке у НАТО и незадовољство опозиције нису били главни разлози разочарања Турске у Алијасу. Још 2016. године јавност је сазнала да америчка војска доставља оружје сиријским Курдима, што је у Анкари оцењено као веома штетан потез, јер је то значило да „Вашингтон сарађује са терористима који ратују против Турске“.
Курдско питање је за Турску веома болно, јер се њиме угрожава територијална целовитост државе. Наиме, Курди живе у Турској, Сирији, Ираку и Ирану, а иако их има око 20 милиона (процена), немају своју државу, при чему их највише има у Турској. Јасно је да ако добију државу, да ће и део Турске бити у саставу Курдистана. Да положај Турске о курдском питању буде неповољан, постарали су се Европска унија и Израел, којима су, према изјавама званичника, Курди савезници, а политички циљ стварање независног Курдистана. Тиме се Турска нашла у војнополитичком блоку који помаже стварање независног Курдистана, а који је, опет, спреман да ратује против Турске ради ослобађања турског дела Курдистана од Анкаре.
Постоји још један разлог за незадовољство Турака чланством у НАТО-у. То је политика Европске уније, која не само што подржава Курде у Сирији и ирачком Курдистану него и турску опозицију (укључујући и курдске политичке партије и појединце). Да подсетимо, када је Реџеп Ердоган угушио пуч од стране групе турских официра, Немачка им је дала азил. Сукоб се завршио забраном посета рођака и жена немачким официрима и војницима у НАТО базама у Турској (где служе немачки војници), да би после тога Берлин своје војнике пребацио у Јордан. Односи две земље још нису доведени у нормалу.
После свега Турска је почела да се приближава Русији и Кини, што је изузетно забринуло НАТО команду. Нова политика Ердогана иде ка обнови државног статуса Турске, што није сагласно са антитурском позицијом САД и НАТО-а. Другим речима, с обзиром на то да Турска има огромну трговину с Русијом, уопште јој не одговара да се придружи антируској кампањи Запада.
Ипак, о изласку Турске из НАТО-а још је рано говорити. Алијанса је у Турској изградила моћну инфраструктуру, при чему држава још увек има одређене користи од овог чланства, иако Ердоган јасно указује „савезницима“ да Турци неће бити пуки давалац „пушчаног меса“. С друге стране, Вашингтону не одговара да изгуби Турску као савезника, што значи да ће Запад ићи на уступке Анкари да би што дуже имао користи од чланства Турске у НАТО-у.
У примерима сукоба Турске с другим (не)чланицама НАТО-а, Алијанса никада није применила члан 5, без обзира на тражење Анкаре. Класичан пример је нереаговање НАТО-а у оквиру конфликта Турске с Русијом 2015. године. НАТО је одбио да заштити Турску и 2010. после конфликта са Израелом, када је армија ове државе заузела турски брод „Мави Мармара“ и убила турске грађане.
На другој страни има аутора који указују (mkarev.livejournal.com) да је НАТО врста рекета САД према Европи. САД очекују да државе издвајају до два посто БНД, при чему, конкретно Турска издваја 1,68 посто БНД, (2017. износио је 1,19 трилиона долара). Постоје тзв. државе дужници, које издвајају од 1,1 (Словенија) до Пољске (1,98), Румуније (19,3) итд.
А западни политичари и генерали имају сасвим другачије тумачење нове политике Анкаре. Они оптужују Русију, а не себе, за кризу у односима, истичући да Москва жели да одвоји што више држава од НАТО-а, а најпре Турску, што је званични став сталног представника САД при НАТО-у Кеја Бејлија Хатчисона. Због тога се НАТО и САД противе да Турска купи од Русије противракетне системе С-400.

[/restrict]