Почетна / Друштво / ПАПА У СКОПЉУ – Обележавање НАТО територије

ПАПА У СКОПЉУ – Обележавање НАТО територије

Ко то стиже у „апостолску визитацију“?

Канцеларија за медије при Ватикану објавила је 7. марта 2019. званични програм посете папе Франциска новопроглашеној НАТО државици, Северној Македонији. Папа, после посете Бугарској, треба да дође у Скопље, родни град Мајке Терезе. Предвиђено је да ће његова 29. „апостолска визитација“ бити 7. маја ове године. Треба да се сретне с председником Македоније Ђорђем Ивановим и премијером Зораном Заевом, с представницима верских заједница, са сиромашнима и младима…
Тако ће папа Франциско, човек дубинских глобалистичких структура, обележити још једну НАТО територију, на коју је Ватикан бацао око још у 9. веку, од доба папе Николе, који је сматрао да словенске територије ових крајева не треба да буду под јурисдикцијом Цариграда, него баш Рима, на шта му је Свети патријарх Фотије јасно и одлучно одговорио, бранећи правоверје и канонски поредак. Да је Ватикан заинтересован за ове просторе, видело се и касније, када је скопски митрополит Теодосије, који је био под јурисдикцијом неканонског Бугарског егзархата, 1891. године, да би створио „Македонску цркву“, покушао да, с паством, пређе на унију с Римом. Тада се обратио папском нунцију у Цариграду Бонетију, нудећи себе као поглавара будуће унијатске Охридске архиепископије. Бонети се сложио, али званични Стамбол и званична Софија су овај подухвата спречили.
А данас? Неки су већ изјавили да ће папина посета дати снажан импулс признавању расколничке „Македонске православна цркве“ на канонској територији Српске цркве.

Обратио се папском нунцију у Цариграду нудећи себе као поглавара будуће унијатске Охридске архиепископије: Митрополит Теодосије

ИЗ ИСТОРИЈЕ ЈЕДНОГ РАСКОЛА Крајем педесетих година 20. века врх СПЦ је под притиском титоистичког режима био приморан да призна аутономну Македонску православну цркву (МПЦ). Ипак, она је остала у оквиру Пећке патријаршије. Али комунистима то није било довољно, па су прогласили „аутокефалију“. То је била кап која је прелила чашу стрпљења. Године 1967. СА Сабор СПЦ донео је следећу одлуку: „Пошто се виша јерархија МПЦ оглушила о надлежно донету одлуку СА Сабора СПЦ и самовољно и неканонски сама се отцепила од своје Мајке Цркве у расколничку верску организацију, то сходно поменутој Саборској одлуци прекинути са овом јерархијом богослужбено и канонско општење и ставити у дужност СА Синоду СПЦ да против виновника раскола поведе поступак (…) Са верним народом Македоније не прекидати општење, већ удовољавати њиховим верским потребама.“
Ватикан је одмах почео да се интересује за ситуацију на овом простору. Како у биографији патријарха Германа пише Вељко Ђурић, монсињор Јан Вилебрандс, кључни човек римокатоличког Секретаријата за хришћанско јединство, разговарао је првих дана марта 1969. са Вјекославом Цврљом, југословенским послаником у Ватикану. Вилебрандс је рекао да је приликом сусрета с патријархом Германом схватио да ће македонски епископи бити црквено осуђени, при чему ће се Ватикан наћи у веома деликатном положају у односу на православне цркве с којима жели да настави екуменистичке контакте. Цврље је казао да је патријарх Герман једнострано и тенденциозно информисао Вилебрандса о позицији Македонске православне цркве. Потом је Цврље говорио о „недоследностима“ српских архијереја, који су створили такву ситуацију да руски и бугарски патријарх нису у могућности да признају Македонску православну цркву. Вилебрандс је, наводно, одговорио како му је бугарски патријарх рекао да је његов синод подељен око признавања Македонске православне цркве. У априлу 1969. македонска Комисија за верска питања је комунистичком врху СФРЈ упутила извештај о томе како врх СПЦ негира македонску „цркву“, спречавајући аутокефалне цркве да је признају, а делујући и према Ватикану. Цинкарили су патријарха Германа као непријатеља македонског народа, јер је пред Вилебрандсом тврдио да у СФРЈ постоји само СПЦ, да нико не признаје македонску нацију, да СР Македонија нема статус државности – „другим речима, негирајући македонску самобитност Герман је Македонце и СР Македонију пред овим страним представницима третирао на исти начин како то чине Бугари и други непријатељи наше земље.“

МАКЕДОНЦИ У РИМУ Папа је 22. маја 1970. примио у приватну аудијенцију једну делегацију из Скопља, коју су сачињавали митрополит Доситеј, председник Скупштине Македоније Васко Апостолски, Вјекослав Цврље и други. Пријем је договорен захваљујући Хрвату Цврљи, а повод је био посета делегације гробу Светог Кирила. Ипак, Вилебрандс је јавио патријарху Герману да Ватикан не може признати Македонску цркву ако то не учини СПЦ.
Македонски расколници су, иначе, одржавали редовне везе с Ватиканом. Тако је самозвани владика кумановско-полошки Кирил (Поповски), један од учесника расколничког антисабора 1967. и носилац Титовог ордена, а који је умро 2013, често водио делегације у Рим, на празник Светих Кирила и Методија и на ноге папи. Коаутор је монографије „Чествовање Светог Кирила Солунског – Десетина поклоништава Светокириловог гроба у Риму“. Овај жестоки етнофилетиста је тврдио да је Македонија са све Титовим Македонцима библијска земља: „Ми смо библијска земља и библијски народ, а Црква смо са апостолским прејемством. Уздигнути и узвеличани смо од Бога на највишем пиједесталу тиме што смо унедрени у књизи вечности, у књизи мудрости над мудростима, у Светом Писму – у Библији (где се спомињемо више од тридесет пута). Тај дар и ту част и славу, која нам је дарована од Бога нико не може да нам одузме, ако му ми то не дамо.“ Наравно, у Светом писму се помиње грчка земља Македонија, а не НАТО Македонија. Али ко за то мари? Дотични је, у интервјуу који је дао 2007. часопису „Македонско Сонце“, најавио како ће „Македонска црква“ стећи признање: „Но, будући да су правда и истина на нашој страни, да се надамо да ће убрзо Господ да нам помогне да се нађемо на заједничкој софри у НАТО-у и у ЕУ и тиме ћемо засвагда бити ослобођени од тешког бремена, које нам је вековима било насилно наметано од неких суседа и које смо морали трпељиво да носимо, те сада једном заувек да га одбацимо.“

Цинкарили су патријарха Германа као непријатеља македонског народа, јер је тврдио да у СФРЈ постоји само СПЦ: Патријарх Герман

НАТО АУТОКЕФАЛИЈА Дакле, НАТО „аутокефалија“. Историчар и дугогодишњи сарадник Министарства вера Републике Србије Александар Раковић јасно је указао на америчке ставове када је раскол у Македонији у питању: „Са др Томасом Патриком Милејдијем, бившим америчким амбасадором у Ватикану, срео сам се у Београду 2007. године. Реч је о човеку који је у време распада СФР Југославије био на функцији амбасадора, а из тог дела његове пословне биографије остало је забележено да се залагао за хрватску страну. Веома је утицајан у америчком ’римокатоличком лобију’ (…) На неформалан начин представио нам је смернице америчке политике кроз интересе утицајних америчких римокатолика. Милејди је архиепископу Јовану рекао да ’српско црквено питање’ у Македонији не постоји. Било је јасно и раније, а тада је постало изричито, како америчка политика не уважава чињеницу да је Охридска архиепископија установљена као аутономна црква у оквиру СПЦ.“ А један од најзначајнијих стручњака за Балкан, сива еминенција Демократске странке САД Мајкл Холцел, рекао је Раковићу 2009. да је веома важно да се питање Македонске цркве реши, али не у складу с намерама СПЦ.
Римски папа Франциско, маскиран у екуменисту и нашег „пријатеља“, а одани НАТО језуита, долази у мају у Скопље, на канонску територију Охридске архиепископије СПЦ, никог, осим својих глобалистичких господара, ни за шта не питајући. Очито, циљ му је да покаже urbi et orbi да је још једна земља пала у сенку Империје, чији је он духовни отац. За нас, православне Србе, веома је важно да му то не заборавимо, и да његове осмехе и поздраве схватимо онакве какви заиста јесу – лаж у служби интереса једног војног савеза, а не израз хришћанске љубави.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *