Јалова освета Хашког трибунала

Српски народ и ја заједно са њим смо већ победили. Република Српска је створена, а српски народ слободан је у властитој држави. Жртва коју ја подносим је мања од других, поручио је Радован Караџић после изрицања пресуде

У хашкој судници је 20. марта 2019. озваничено оно што се, нажалост, већ могло очекивати. Међународни резидуални механизам за кривичне судове у Хагу (фактички, Жалбено веће Хашког трибунала) осудило је Радована Караџића на доживотну робију, преиначивши тако првобитну пресуду хашких делилаца политичке правде из 2016. којом је првом председнику Републике Српске, због „геноцида на подручју Сребренице, напада на цивиле током опсаде Сарајева и узимања припадника мировних снага Уједињених нација за таоце“, изречена казна од 40 година затвора.
Иако је одбио све жалбене захтеве одбране и тужилаштва – а тиме потврдио првобитну пресуду да „није било геноцида на територији општина Братунац, Приједор, Власеница, Зворник, Сански Мост, Фоча и Кључ“ – Међународни резидуални механизам је, ипак, повећао казну некадашњем неуропсихијатру из Сарајева са образложењем да је „с обзиром на тежину Караџићевих кривичних дела првостепена казна Претресног већа неадекватна, неразумна и неправична“.

СЕЛЕКТИВНА ХАШКА ПРАВДА У најмању руку лицемерно звучи објашњење данског судије Ван Јенсена како „Караџићева одбрана није успела да докаже да он није крив за масакр на Маркалама и терорисање становника Сарајева дуготрајним гранатирањем и снајперисањем“, и то не само због чињенице да постоји доста индиција (да не кажемо доказа) да је злочин на Маркалама извела друга, за његове последице тада заинтересована бошњачка страна.
Неспорно је да су гранатирања и убијања људи снајпером били, нажалост, свакодневна појава током троипогодишњег рата у главном граду БиХ, али су делиоци „хашке правде“, у складу с директивама својих наредбодаваца, при вагању кривице свесно игнорисали истину да су у деловима Сарајева које су контролисали Срби (Грбавица, Лукавица, Војковићи, Илиџа, Рајловац, Вогошћа) под снајперима и гранатама Изетбеговићевих „извођача радова“ такође страдали невини цивили. Због овог „терорисања становника Сарајева“, за које је морао да зна или бар буде крив по принципу „командне одговорности“ (која се Караџићу ставља на терет), „рахметли Алија“ све до свог „одласка на ахирет“ 19. октобра 2003. није био гоњен од стране Хашког трибунала, као што ни његови сарадници из бошњачког државног и војног руководства (Харис Силајџић, Ејуп Ганић, генерали Расим Делић, Сефер Халиловић, Атиф Дудаковић) никад пред овим судом нису одговарали за свирепе злочине које су њихови подређени извршили над српским становништвом у граду на Миљацки, али и другим деловима БиХ.
А морали су, да је Трибунал – који се хвалио како ће кажњавањем криваца допринети помирењу међу народима БиХ – показао жељу да пронађе „кривичну везу“ између одсечених глава српских војника на Озрену, спаљених цркава и кућа у босанској Крајини, концентрационих логора (попут „Силоса“ у Тарчину), јавних (приватних) кућа, те убијених невиних грађана бачених у сарајевску јаму „Казани“, и оних који су се налазили на врху командног ланца у тадашњем Председништву БиХ и такозваној Армији БиХ.

[restrict]

ПРЕСУДА ПРЕ ОПТУЖБЕ Извођење пред међународну правду одговорних за српске жртве у ратовима на простору некадашње Југославије није, међутим, био задатак овог трибунала. А то је и очигледно ако се зна да је дотични суд – уместо да подигне оптужницу против Била Клинтона, Тонија Блера, Веслија Кларка и Хавијера Солане – успешно сарађивао с војном организацијом која је 1999. без одобрења Савета безбедности извршила злочиначку агресију на СР Југославију. У најкраћем, мада формално основан одлуком Савета безбедности Уједињених нација, хашки суд је суштински био политички трибунал у коме је супротно нормама међународног права спровођен план Вашингтона и глобалистичких центара моћи да се „мали Руси с Балкана“ примерно казне због супротстављања вољи твораца униполарног света.
Пошто је Радован Караџић, уз Слободана Милошевића, био најзначајнија личност српског отпора он је, уз „артиљеријску припрему“ сатанизовањем у западним медијима, проглашен кривим и пре него што је против њега 24. јула 1995. формално била подигнута оптужница у Хагу. Медијска халабука о „опсади и уништавању Сарајева“, као и злочин у Сребреници само су олакшали стварање жељене слике „господара рата“ и „ратног злочинца“, а песнику – коме је 1994. Савез писаца Русије доделио Награду „Михаил Шолохов“ – није помогло ни то што је у годинама рата испољавао максималну дипломатску кооперативност.
Први председник Републике Српске једноставно није могао да избегне хашку оптужницу на којој су се, у складу с већ раније припремљеним сценаријем за „распоређивање кривице“ у босанском троуглу, нашли сви чланови државног и војног руководства РС (председник, два потпредседника, председник Народне скупштине и начелник главног штаба војске) осим Николе Кољевића, који би, да није трагично окончао живот 16. јануара 1997, вероватно и сам био позван да одговара пред такозваним судом међународне правде. Овај суд – чији су рад као донатори помогле осведочене „филантропске“ организације попут „Фондације Рокфелер“ и „Отвореног друштва“ Џорџа Сороша, те богате арапске државе – није наравно желео да подизањем оптужница против челника режима из Сарајева угрози имиџ Бошњака као безмало јединих жртава рата, док су преживели челници, у Вашингтону упокојене „Херцег Босне“ (њен председник Мате Бобан је преминуо 1997. године) кажњени у хашкој судници како би се сепаратистички оријентисани херцеговачки Хрвати упозорили да не смеју доводити у питање пројекат Федерације БиХ.

ДОЖИВОТНА РОБИЈА УМЕСТО 40 ГОДИНА Логично се намеће питање зашто су стварни креатори „хашке правде“ наложили да се првостепена пресуда Радовану Караџићу од 40 година затвора преиначи у најтежу казну коју може да изрекне овај трибунал – казну доживотне робије? С обзиром на године осуђеника, за њега и једна и друга пресуда практично значе доживотни боравак у казамату, али треба имати у виду да су творци пооштравања казне тим чином желели да пошаљу политичке поруке.
Бошњаци су охрабрени да наставе борбу за унитарну и у НАТО „интегрисану“ БиХ, док се Србима, а пре свега народу и руководству Републике Српске, оваквим кажњавањем њиховог првог председника желело ставити до знања како се не могу лако ослободити у свету одавно створене слике о „геноцидној творевини“; од њих се очекује да у наредном периоду буду мање отпорни на притиске, односно одустану од коришћења „малигне руске карте“ и противљења уласку БиХ у „свету војну алијансу из Брисела“. Најзад, не мање важно, ова пресуда је требало да буде упозорење свим „реметилачким“ и неподобним факторима (попут Мадура или иранских ајатолаха) у свету каква их судбина може снаћи ако се буду супротстављали вољи уздрмане, али још увек моћне Империје.
Изрицање доживотне казне затвора ратном вођи босанских Срба није нимало допринело помирењу међу народима БиХ већ је, напротив, „зацементирало“ ионако чврст зид између Срба и Бошњака. За Бошњаке ће пресуда „ратном злочинцу са Пала“ бити неспорна правда и још један доказ да је „геноцидна шумска творевина Република Српска насилно убачено страно тело у организму Босне које се мора пре или касније одстранити“. Нормално, припадници народа који је Караџић водио током тешких ратних година ову пресуду доживљавају као нову неправду у дугом ланцу политике двоструких аршина Хашког трибунала, па су због тога за Радована симпатије овај пут показали и они који су раније били критични према његовој политици.

КАРАЏИЋЕВА ЗАСЛУГА Првом председнику Републике Српске припадају велике заслуге за стварање прве српске државе западно од Дрине (без обзира што она, засад, нема пуни међународни капацитет), али и опстанак нашег народа на простору некадашње централне југословенске републике. Јер да су, уместо борбе и конституисања властите државе, Караџић и његови сарадници подвили главу и прихватили западни диктат „унитарне БиХ“, готово је извесно да би у „грађанској Босни поносној“ Срби доживели судбину сународника из Хрватске. Под перфидним притисцима бошњачке већине, припадници некад релативно најбројнијег народа у БиХ исељавали би се са својих вековних огњишта па би с временом били сведени на статус националне мањине.
Треба подсетити и да је Караџић настојао да својим потезима, ако већ не помири потомке партизана и четника, онда бар „отупи“ опасне идеолошке поделе из Другог светског рата које су у то време биле присутне, како у народу, тако и Војсци Републике Српске. Желећи да у први план стави поштовање предака који су се, баш као и борци његове армије, борили против српских непријатеља, писцу ових редова је приликом једног разговора сугерисао да напише афирмативан текст о поступку приједорских власти које су организовале полагање венаца на гробове партизана погинулих у Другом светском рату.
„Ти људи су, без обзира на њихова идеолошка опредељења, били пре свега борци за слободу свог народа, људо који су ратовали против страних окупатора“, рекао је приликом тог разговора државник са Пала.
Караџић је још 22. јула 2008, када је у Београду након хапшења обелодањено ко је у ствари доктор Драган Дабић, био свестан шта га очекује у Хагу. Сада је потпуно посвећен својој историјској заоставштини, па због тога не треба да изненађује што је, након изрицања пресуде о доживотној робији, преко адвоката послао поруку да је његова будућност мање важна од дела који је заједно с народом Републике Српске направио.
„Ово је јалова освета Хашког трибунала који ми као старцу не може ништа. Српски народ и ја заједно са њим смо већ победили. Република Српска је створена, а српски народ слободан је у властитој држави. Жртва коју ја подносим је мања од других. Ми смо се часно борили за слободу и једнакост српског народа у БиХ. Зато увек и свуда будимо достојанствени, не мрзимо друге и поносно чувајмо оно што је изнад нас – Републику Српску.“
Радован Караџић наравно није никакав „ратни злочинац“ и то добро знају и они који су му наметнули хашке окове. Његова највећа кривица је у томе што је, попут многих других бораца за слободу властитог народа, представљао сметњу интересима моћних страних сила, које су га због тога сатанизовале и казниле. Међутим, тим кажњавањем оне су му – што сигурно нису желеле – подигле углед у патриотски опредељеном делу српскога народа, чији суд је, поготово дугорочно гледано, за њега много важнији од оног који изричу Србима ненаклоњени центри моћи.
У временима које долазе државничко дело, али и грешке Радована Караџића биће предмет изучавања, надамо се, објективних историчара, али ће у народу који је увек чувао успомену на своје мученике он, баш као и генерал Ратко Младић, добити статус легендарних јунака који су се – попут косовских и сарајевских видовданских хероја, хајдука са Романије, те Карађорђа и његових војвода – борили и жртвовали за слободу. А у митовима – чије стварање, верујемо, не могу спречити ни они који данас у београдским школама забрањују национално опредељеним ученицима да носе мајице с ликом Гаврила Принципа или на факултетима „прилагођавају“ српску историју „вредностима“ Запада – садашњи „хашки сужњи“ Радован и Ратко биће ослобођени свих својих мана и историјских грешака, односно претворени у идеалне храбре јунаке, узоре за нека будућа поколења.

[/restrict]