Почетна / Друштво / Јалова освета Хашког трибунала

Јалова освета Хашког трибунала

Српски народ и ја заједно са њим смо већ победили. Република Српска је створена, а српски народ слободан је у властитој држави. Жртва коју ја подносим је мања од других, поручио је Радован Караџић после изрицања пресуде

У хашкој судници је 20. марта 2019. озваничено оно што се, нажалост, већ могло очекивати. Међународни резидуални механизам за кривичне судове у Хагу (фактички, Жалбено веће Хашког трибунала) осудило је Радована Караџића на доживотну робију, преиначивши тако првобитну пресуду хашких делилаца политичке правде из 2016. којом је првом председнику Републике Српске, због „геноцида на подручју Сребренице, напада на цивиле током опсаде Сарајева и узимања припадника мировних снага Уједињених нација за таоце“, изречена казна од 40 година затвора.
Иако је одбио све жалбене захтеве одбране и тужилаштва – а тиме потврдио првобитну пресуду да „није било геноцида на територији општина Братунац, Приједор, Власеница, Зворник, Сански Мост, Фоча и Кључ“ – Међународни резидуални механизам је, ипак, повећао казну некадашњем неуропсихијатру из Сарајева са образложењем да је „с обзиром на тежину Караџићевих кривичних дела првостепена казна Претресног већа неадекватна, неразумна и неправична“.

СЕЛЕКТИВНА ХАШКА ПРАВДА У најмању руку лицемерно звучи објашњење данског судије Ван Јенсена како „Караџићева одбрана није успела да докаже да он није крив за масакр на Маркалама и терорисање становника Сарајева дуготрајним гранатирањем и снајперисањем“, и то не само због чињенице да постоји доста индиција (да не кажемо доказа) да је злочин на Маркалама извела друга, за његове последице тада заинтересована бошњачка страна.
Неспорно је да су гранатирања и убијања људи снајпером били, нажалост, свакодневна појава током троипогодишњег рата у главном граду БиХ, али су делиоци „хашке правде“, у складу с директивама својих наредбодаваца, при вагању кривице свесно игнорисали истину да су у деловима Сарајева које су контролисали Срби (Грбавица, Лукавица, Војковићи, Илиџа, Рајловац, Вогошћа) под снајперима и гранатама Изетбеговићевих „извођача радова“ такође страдали невини цивили. Због овог „терорисања становника Сарајева“, за које је морао да зна или бар буде крив по принципу „командне одговорности“ (која се Караџићу ставља на терет), „рахметли Алија“ све до свог „одласка на ахирет“ 19. октобра 2003. није био гоњен од стране Хашког трибунала, као што ни његови сарадници из бошњачког државног и војног руководства (Харис Силајџић, Ејуп Ганић, генерали Расим Делић, Сефер Халиловић, Атиф Дудаковић) никад пред овим судом нису одговарали за свирепе злочине које су њихови подређени извршили над српским становништвом у граду на Миљацки, али и другим деловима БиХ.
А морали су, да је Трибунал – који се хвалио како ће кажњавањем криваца допринети помирењу међу народима БиХ – показао жељу да пронађе „кривичну везу“ између одсечених глава српских војника на Озрену, спаљених цркава и кућа у босанској Крајини, концентрационих логора (попут „Силоса“ у Тарчину), јавних (приватних) кућа, те убијених невиних грађана бачених у сарајевску јаму „Казани“, и оних који су се налазили на врху командног ланца у тадашњем Председништву БиХ и такозваној Армији БиХ.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *