Патријархов протест

Може ли рушење власти да не буде истовремено и рушење државе, и зашто би и власт и они који би да је сруше требало пажљиво да саслушају патријарха српског Иринеја?

Када је ономад, има томе већ нешто више од годину дана, патријарх српски Иринеј из Бањалуке поручио да се председник Србије Александар Вучић лавовски бори за Косово и Метохију, морао је да зна да ће се према овим његовим речима свако понети у складу са сопственим политичким склоностима и сензибилитетом. И да ће се због тога и сам наћи на удару похвала и критика и усковитланих политичких страсти какве једном црквеном поглавару свакако нису потребне, напротив. Али је свеједно одлучио да то учини, вођен идејом да ће својом похвалом још више обавезати онога коме је похвалу упутио. Узгред, тако га је Вучић и схватио, па је рекао: „Колико су лепе, толико су и обавезујуће и веома важне речи патријарха Иринеја.“

ПОРУКА ИЗ „ПОЛИТИКЕ“ И као што тада зарад вишег циља – а одбрана Косова и Метохије несумњиво спада у циљеве највишег замисливог реда – није зазирао да загази у блато дневне политике од кога је по правилу тешко опрати се, патријарх Иринеј се и ових дана одлучио на сличан, рискантан корак у споменуто блато наше политичке свакодневице.
Овај део патријарховог интервјуа „Политици“ преносимо у целости: „Појачавање тих спољних притисака треба да доведе до снажнијег јединства народа и државе у одбрани суверених права и интегритета државе. То јединство не би требало да нарушавају унутрашње размирице. Социјални проблеми и незадовољство, који постоје код неких слојева друштва, не треба да цепају народно биће, посебно имајући у виду истовремено оснивање још једне албанске војске, спречавање снабдевања српских установа, болница, школа и другог на Косову и Метохији. Са великом бригом сам пратио недавне демонстрације на улицама Бањалуке. Они који не желе добро Републици Српској и српском народу, тада су били задовољни. Не видим да ће бити користи за народ ни од подстицања на такве протесте у Београду и широм Србије. Можда неко не види или не жели да види, али сви ти процеси јесу повезани. Држава и државни органи имају обавезу да се више ангажују на стварању демократске атмосфере, мира и сарадње у друштву, на решавању проблема свих слојева, поготово оних који својим високим образовањем и знањем треба да буду узор свима.“

ВИСОКИ ПРИТИСАК Наравно да би поглавару Српске православне цркве било неупоредиво удобније да је оћутао уместо што је проговорио, отприлике онако како то чини Српска академија наука и уметности која – част изузецима! – не налази за сходно да сиђе са удобне заветрине академских висина и ухвати се укоштац с преломним тренуцима у којима живимо. Али шта ћемо с историјском одговорношћу да се не оћути?
Ово тим пре што патријарх нимало не греши када говори о перспективи јачања спољних притисака и синхронизованости удара на Србе с обе стране Дрине и са оне стране административне линије према Косову и Метохији.
Или пак неко мисли да ће тек тако нестати притисак да пристанемо на оно решење проблема Косова и Метохије којим би занавек била легализована агресија на нашу земљу? Или да ће НАТО одлучити да га ипак није брига за улазак Босне и Херцеговине у ову организацију? Па зато Босну и Херцеговину више није потребно централизовати и зато ипак није потребно укидати Републику Српску, почев од њеног имена. Или неко мисли да је случајно што је Бакир Изетбеговић најавио подношење такве иницијативе? И да једно с другим нема никакве везе него се, ето, једно с другим поклопило случајно?
А ако је патријарх Иринеј, нажалост, потпуно у праву када прогнозира да ћемо се на мукама тек наћи, и када прогнозира да ће на удару бити сав наш народ, јасно је и колико је оправдано оно што му препоручује; да му је боље да буде уједињен него разједињен јер прво даје наду да ћемо муке успети да издржимо, док друго представља рецепт за одлазак у вероватну пропаст.
Али то не значи и да сва прича о патријарховој поруци овде престаје. Напротив, њен комплекснији део почиње тек овде.

ДВОСТРУКА КРИТИКА Патријархова критика, наиме, кудикамо је сложенија него што то можда изгледа на први поглед.
Да, он је веома недвосмислен у својој критици уличних протеста у Бањалуци, Београду и остатку Србије („Са великом бригом сам пратио недавне демонстрације на улицама Бањалуке. Они који не желе добро Републици Српској и српском народу, тада су били задовољни. Не видим да ће бити користи за народ ни од подстицања на такве протесте у Београду и широм Србије“) које и не раздваја иако су им различити и поводи и организатори и поруке („Можда неко не види или не жели да види, али сви ти процеси јесу повезани“).
Али погрешно би било из овога извући закључак да је патријарх резолутно стао на страну власти, а против оних који се буне против власти, како у Бањалуци, тако и у Београду. Не зато што патријарх није рекао оно што јесте рекао него зато што није рекао само то.
А рекао је, поновимо још једном, и следеће: „Држава и државни органи имају обавезу да се више ангажују на стварању демократске атмосфере, мира и сарадње у друштву, на решавању проблема свих слојева, поготово оних који својим високим образовањем и знањем треба да буду узор свима.“
Хоћемо да (у)кажемо да је патријархова порука била избалансиранија него што су усијане главе способне да примете. Као што се види, он је рекао да разлога за незадовољство заиста има („државни органи имају обавезу да се више ангажују…“), али је, зарад вишег циља, а тај виши циљ је одбрана наших националних интереса који су сад на удару, незадовољне позвао да то своје незадовољство не преливају на улицу. Јер би то могло да нам се обије о главу и да добијемо више него што смо тражили…

КЉУЧНО ПИТАЊЕ Ово нас, заправо, и доводи до неколико кључних питања, и за противнике власти и за саму власт.
Да ли је, наиме, могуће да се рушење власти не претвори аутоматски у рушење државе? С друге стране, у (хипотетичкој) варијанти да народ послуша свог патријарха и одустане од протеста у име виших разлога, може ли то власт да искористи за јачање државе, а не за јачање власти? Могу ли власт и њени противници да, макар за тренутак, своју неслогу оставе по страни и да се усагласе око неколико, ваљда, неспорних а ургентних питања? Као што би, на пример, могао да буде заједнички став о томе да се решење за Косово и Метохију тражи само у оквирима Резолуције 1244 Савета безбедности УН, о очувању наше војне неутралности и о очувању Републике Српске у њеним дејтонским оквирима. Да ли би ово могле да буду три тачке око којих би могли да се окупе и власт и они који јој се противе? Да то буду наше заједничке црвене линије које би нашу заједничку позицију учиниле снажнијом него што је данас? Баш као што су то, упркос свој међусобној омрази, успели да учине Милорад Додик, Вукота Говедарица и Бранислав Бореновић, суочени с претњом Бакира Изетбеговића Републици Српској.
Наравно да су ова питања безнадежно наивна. А опет, наставе ли и једни и други да се укопавају у ровове као што чине с неразумном (иако објашњивом) истрајношћу, куда нас то тачно води? На ово је патријарх Иринеј покушао да им скрене пажњу. И права је штета што га нико није чуо…

Неслога у Приштини

Множе се сигнали да је владајућа коалиција у Приштини пред распадом и да је због тога све изгледније одржавање ванредних парламентарних избора у јужној српској покрајини. А то ће имати непосредан ефекат на дијалог Београда и Приштине који се ионако налази у стању хибернације.
Након што је открио да је пре недељу дана у кући шефа дипломатије Беџета Пацолија имао оштар сукоб с председником Хашимом Тачијем и шефом парламента Кадријем Весељијем и да се од тада нису видели, премијер Рамуш Харадинај изјавио је и да постоји могућност да његова влада падне већ током ове недеље јер Весељи „може да предузме кораке како би отишао из владе. Тај сценарио је реалан“.
А и приштински лист „Коха диторе“ пише да ће „Тачи и Весељи оставити на цедилу“ Рамуша Харадинаја, с којим не успевају да се усагласе ни око укидања таксе од 100 одсто на производе из Србије и Босне и Херцеговине, ни око Харадинајевог писма земљама Квинте у коме он позива на одржавање међународне конференције на којој би, у замену за укидање таксе, Србија признала независност своје јужне покрајине.
Иако је даљи развој догађаја у Приштини још далеко од извесног, унапред је прилично сагледљиво шта ће се дешавати ако не дође до спуштања тензија између Харадинаја, Тачија и Весељија. Пад владе, наиме, не би изазвао само превремене изборе већ и опстајање таксе коју, све и да има воље, не би имао ко да укине, а то заузврат значи и даљу суспензију дијалога уместо брзог доласка до решења какво Сједињене Америчке Државе преферирају. Отуда је готово извесно и да ће овакав сценарио САД покушати да предупреде. А да су САД у потпуности способне да владају кризом као што смо навикли да јесу, у ову ситуацију не бисмо ни доспели…