120 дана

Можемо ли да разумемо шта нам се спрема на Косову и Метохији ако не докучимо шта се заправо крије иза саге о стопроцентној такси на робу из Србије и Босне и Херцеговине?

Почело је нарочито да се убрзава средином прошле недеље. С председником такозваног Косова Хашимом Тачијем разговарао је Џон Болтон, саветник америчког председника за националну безбедност. Па је то учинио и премијер Рамуш Харадинај. Затим је информативни разговор с Тачијем обавио и (одлазећи) помоћник државног секретара САД Вес Мичел. Дан потом, у четвртак, у Приштини се амерички амбасадор Филип Коснет састао с Тачијем, Харадинајем и председником Скупштине Кадријем Весељијем. Онда се са њима и са вицепремијерима Фатмиром Љимајем и Беџетом Пацолијем, красно друштво, састао и француски амбасадор у Приштини Дидије Шабе. Па је Тачи разговарао и са ЕУ шефицом дипломатије Федериком Могерини. Да би затим у својој новој кући приредио вечеру за Харадинаја, Љимаја, Пацолија, Весељија и премијера Албаније Едија Раму. И на крају се, пред одлазак у Вашингтон на Молитвени доручак, Тачи поново састао с Рамушем Харадинајем.
Сви ови сусрети и разговори јасно говоре да се догађа нешто што није могуће решити само једним сусретом и само једним разговором. А у средишту пажње су таксе од 100 одсто уведене на робу из Србије и Босне и Херцеговине, односно питање како да нам ураде оно што сви они желе да нам ураде и то и не крију.

[restrict] ИНТЕРПОЛ Да бисмо покушали да разумемо шта се то сада догађа, потребно је да се вратимо неколико месеци уназад. У новембар прошле године, када је самозвано Косово покушало, и још једном није успело, да постане пуноправна чланица Интерпола.
Дијалог Београда и Приштине до тада је ишао некаквим својим током; током који нас, наравно, нимало није радовао будући да је од почетка јасно, све и ако се то јавно не признаје, да тај дијалог треба да доведе до потписивања свеобухватног и правно обавезујућег споразума који заправо подразумева сагласност Србије на улазак Косова у Уједињене нације, а можда и узајамно признање.
Поразе су у сличним прегнућима, и у Интерполу и у Унеску, Приштина и њени западни ментори доживљавали и раније. Па су настављали даље без нарочитих излива беса и исказивања жеље за реваншом каква је сигурно постојала и тада, али јој није удовољено. Овога пута, међутим, уследила је сасвим другачија реакција.
Косово, наиме, тада уводи економске санкције Србији (и Босни и Херцеговини) у виду стопроцентне таксе на производе из ових земаља. А овај потез заузврат изазива клиничку смрт дијалога Београда и Приштине, што је стање у коме се налази и данас.

(НЕ)ПРОМИШЉЕНА АКЦИЈА ПРИШТИНЕ Кључно је, дакле, питање зашто је баш сада Приштина одреаговала онако како није у сличним ранијим ситуацијама? Да ли је то била ирационална одлука о којој се нису консултовали ни са ким рационалнијим? Или су, баш супротно, то учинили на нечији, то јест амерички подстицај? Што би требало да значи и да су стопроцентне таксе уведене са сасвим одређеним и, ваљда, добро промишљеним циљем. Да ли се тада рачунало на овакву контрареакцију Београда, дакле, на парализу даљег тока дијалога с Приштином? Ако је тако, који је (био) следећи планирани потез? Или је пак овакав (изнуђени) потез Београда изненадио инспираторе акције?
Премало је јасних одговора на ових, више-мање, безброј важних питања. Али сагледајмо све оно што знамо, или мислимо да знамо, па да видимо до каквих ће нас закључака то довести.
Пре свега, захваљујући „Викиликсу“, знамо да Вашингтон нимало благонаклоно не гледа на покушаје Београда да на међународној сцени оспори самопроглашену косовску независност, укључујући ту и лобирање против чланства Косова у међународним организацијама; депеша овакве садржине у Београд је стигла још 2010. године, када се на челу Стејт департмента налазила наша драга Хилари Клинтон.
А опет, чињеница је и да нам је – досад? – с тим у вези Вашингтон такорећи гледао кроз прсте, уздржавајући се, макар јавно, од потеза којима би демонстрирао своје незадовољство нашим лобирањем против Косова.
Тако да ипак не треба унапред одбацити могућност да се Приштина сад сама сетила да нас казни санкцијама зато што смо је спречили да уђе у Интерпол.
Шта говори у прилог овој могућности?
Под један, сам Вашингтон. „Амбасада САД: Косовске царине противне америчким интересима“, наслов је вести америчког Радија „Слободна Европа“, у којој се наводи да је америчка амбасада у Приштини „саопштила да је одбијање укидања таксе од 100 одсто на производе из Србије и БиХ у супротности са америчким интересима“. Штавише, припрећено је и сасвим изричито, „упозоравамо на претпоставке да Косово, или било који други пријатељ Сједињених Држава, може да предузме акције које су у супротности са нашим стратешким интересима, а да се не суочи са последицама. Понављамо наш став да је тренутна суспензија такси на увоз из Србије и Босне и Херцеговине једна од неопходних мера за враћање моментума процесу дијалога. Очекујемо да други актери сами предузму конструктивне мере. Акције које подривају дијалог, ометања са стране, и одбијање да се укину таксе, све су у супротности са интересима САД.“ Па су још додали и да „потпуно подржавају дијалог“ те да је „свеобухватан, обострано користан споразум у стратешком интересу Вашингтона“.
Исту ће поруку приштинским лидерима потом пренети и амерички амбасадор у Приштини Филип Коснет.
Под два, након што је постало јасно да само Рамуш Харадинај чврсто стоји на становишту да таксе могу да буду укинуте тек када Србија призна Косово – Кадри Весељи, насупрот њему, вољан је да поступи по америчком налогу и да суспендује таксе на 120 дана, додуше, уз десетак пропратних услова попут оног да Београд престане да лобира против Косова – након што је, дакле, постало јасно да Харадинај предњачи у непопустљивости, Сједињене Државе повукле су и конкретан потез којим су исказале своје незадовољство. Харадинају нису дале визу за одлазак на Молитвени доручак у Вашингтон.
И под три, како је и сама амбасада САД саопштила, таксе јесу проблематичне зато што је због њих прекинут дијалог, при чему је јасно да је постојање дијалога нужан (иако не и довољан) услов за постизање оног споразума за који се признаје да је „у стратешком интересу Вашингтона“. А време неумитно цури, као што јавно примећује и некадашњи изасланик ЕУ за Косово Волфганг Петрич: „Европска комисија је у могућности да делује само до априла, а након избора за Европски парламент њен састав ће бити другачији. Тада ћемо имати једног комесара из окружења Виктора Орбана, једног од Матеа Салвинија, Јарослава Качињског… То не иде у прилог капацитетима Комисије за решење проблема.“
Све ово су, елем, аргументи у прилог тези да је Приштина увела санкције Београду (и Сарајеву) захваљујући сопственој памети, па отуда и овакав резултат. А опет, сви ови аргументи не успевају до краја да објасне запањујућу (досадашњу) отпорност Рамуша Харадинаја на амерички притисак.

ДИКТАТ ИЗ ВАШИНГТОНА? А то нас доводи до подједнако уверљивих аргумената за сасвим супротну тезу, наиме, да се Приштина ипак није сама досетила да нам уведе таксе него јој је то сугерисано из Вашингтона.
Јер, забога – ово скоро без ироније – и врапци на грани знају да Американци на Косову могу да ураде све што пожеле, па и да натерају Харадинаја да се предомисли, то јест ако то заиста желе. Међутим, желе ли?
Ово је питање утолико оправданије што су управо Американци – за разлику од, на пример, Европске уније и њене водеће чланице Немачке – подржали још два потеза који су негативно утицали на оно што је још остало од дијалога, а то су формирање војске Косова и покушај насилног уписивања „Трепче“ у власништво Републике Косово.
Али шта Американци постижу оваквим поступцима? Какав закључак уопште може да се изведе из овако супротстављених сигнала?
Једноставног одговора, засад, нема. Можда су очекивали да ћемо под притиском такси попустити и испоручити им оно што им је у стратешком интересу. Можда, ако им ово не прође, намерно креирају узроке озбиљнијег конфликта какав су, уосталом, и предвидели у годишњем Извештају о претњама у свету за 2019. у коме су навели да ће на Западном Балкану „скоро сигурно остати известан ризик од насиља ниског интензитета и могућег отвореног војног конфликта“. А можда, само, више нису у стању да управљају процесима у мери на коју смо сви навикли.
Шта је од свега овога најближе истине, или је све помало, сазнаћемо тек када се садашња ситуација разреши, како год да се разреши. Можда баш у наредних 120 дана, у оном року који нам великодушно нуди Кадри Весељи а који се угрубо, а можда и намерно, поклапа с изборима за Европски парламент.
Но једно је поприлично сигурно, све и ако делује парадоксално: садашња ситуација највише одговара Србији. Имајући наиме у виду да дијалог, какав је досад вођен, није у складу са српским него са америчким стратешким интересима – а да и не подсећамо на оно Рамино признање да ће тај споразум водити и ка стварању „Велике Албаније“ – евидентно је да нашим интересима више одговара да га уопште и не буде. И да нам нарочито одговара да за клиничку смрт дијалога, док не исцури време, буду одговорни косовски Албанци.
С тим у вези нарочито се занимљивим, све и ако му није поклоњена дужна пажња, чини нови услов за наставак дијалога који је, у разговору с британским амбасадором у Београду Денисом Кифом, ових дана изнео председник Србије Александар Вучић. А он је, стоји у саопштењу, „нагласио да садашњи застој у дијалогу може да буде превазиђен само када Приштина укине таксе на робу из централне Србије и“ – ево тог новог услова – кад „престане са провокацијама, какав је закон о статуту Рударског комбината Трепча, који је ништа друго до отимање српске имовине“.
Наравно да Приштина неће успети да престане с оваквим провокацијама. Тако да нам сад само преостаје да се надамо да ће при овим својим речима остати и Вучић.

[/restrict]