Почетна / Свет / ТРИЈУМФ КОД КАПИЈЕ

ТРИЈУМФ КОД КАПИЈЕ

РЕВОЛТ У ФРАНЦУСКОЈ

Да би зауставиле талас масовних протеста, због којих је председник Емануел Макрон био приморан да откаже чак и долазак у Београд и сусрет с Александром Вучићем, француске власти одлучиле су да на шест месеци суспендују спорну таксу на гориво. Питање је, међутим, хоће ли ово решити проблем, јер су захтеви грађана много комплекснији и свеобухватнији

Вечерас се поставља само једно питање – подржавате ли, или не, институције Републике, снаге реда, демократски изабраног председника? Све остало је само бла-бла – написао је на твитеру хуманиста и филозоф Бернар-Анри Леви осуђујући протесте „Жутих прслука“ у Паризу и остатку Француске. Као и много пута досад (да не кажемо увек) тешко да има бољег примера врхунског западњачког лицемерја од овог човека. Човека који није позивао на поштовање институција, демократије и снага реда у Украјини, на пример. Не, тамо је била „револуција“ из које је, како је написао, „рођена нова Украјина“, док је народни бунт у Француској ствар „играња с ватром“.
Тог „играња с ватром“ о којем говори Леви је заиста било и то у најбруталнијем облику. Досадашњи биланс протеста износи најмање четворо мртвих (о којим француски медији главног тока врло нерадо говоре), најмање 156 повређених (од чега 23 полицајаца), 412 ухапшених и вишемилионска штета (од које се „Жути прслуци“ ограђују углавном основано тврдећи да су за паљење, ломљење и пљачку објеката одговорне „банде из предграђа“, док су се они само бранили од полицијске бруталности). Пошто је проценила да је у „игрању с ватром“ почела да губи, власт предвођена председником Макроном и премијером Едуаром Филипом одлучила је да попусти и на шест месеци суспендује увођење спорне таксе на гориво, како би се смирила ситуација. „Насиље се мора прекинути“, рекао је Филип саопштавајући одлуку француској нацији и исправно додао да протести представљају „бес Француске која напорно ради и бори се да споји крај с крајем“. „Требало би да сте слепи и глуви да не видите и не чујете овај бес. Французи који су обукли жуте прслуке желе да се порези смање, а рад исплати. То је исто што и ми желимо“, рекао је он.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

ДУГИ СПИСАК ЗАХТЕВА Мало је вероватно, међутим, да би одлука о суспензији (не и укидању) спорне таксе на гориво могла да угаси ватру изазвану вишегодишњим, па и вишедеценијским, играњем ватром француских и других западноевропских влада, јер ове таксе нису стварни разлог бунта, него само његов непосредни повод, кап која је прелила чашу. О томе сведочи листа захтева коју су представници овог врло хетерогеног покрета послали властима и медијима, а која је углавном игнорисана и у целини се може наћи тек на неким алтернативним информативним порталима. Овај „списак жеља“ је толико темељан и свеобухватан, да би његово испуњавање захтевало праву револуцију француског друштва, а у најмању руку одлазак Емануела Макрона и читавог естаблишмента. На списку се налазе захтеви у доменима од цене путарина, преко образовања и азиланата до управљања јавним добрима и национализације. „Жути прслуци“ пре свега захтевају праведнију пореску политику од тога да опорезивање прихода буде прогресивније, тако да они с највећим зарадама буду приморани да за друштвено добро издвоје и највећи проценат плате, па до тога да се укину бенефиције привредним гигантима попут „Мекдоналдса“, „Гугла“, „Амазона“ или „Карфура“, а уведе фискална помоћ малим и средњим предузећима. Захтева се и да се прекине с мерама штедње, али и нешто још револуционарније – да се прекине с враћањем дугова и нелегитимних камата узимањем новца од сиромашних, него да се новац за то сакупи спречавањем пореских проневера које износе око 80 милијарди евра годишње. „Новац треба тражити тамо где се он и налази. Компаније се морају приморати да објављују билансе, те да се пажљиво опорезују“, наводи се у захтевима. „Жути прслуци“ који захтевају да се смање порези на гориво за аутомобиле, посебно на дизел, истовремено траже да се уведу таксе и на бродско и авионско гориво, што Макронова администрација одбија. Они ово траже и због тога што у француској јавности влада уверење да елита не мари за цене аутомобилског горива јер се вози јахтама и авионима, и као антиглобализацијску меру, јер би на овај начин роба произведена на територији Француске била повољнија од оне увезене из земаља с јефтинијом радном снагом. Још један захтев је на линији „популистичких“ странака и левице и деснице, као и политике коју покушава да води амерички председник Доналд Трамп, а то је „релокализација индустрије“, односно враћање производних погона на територију Француске, и протекционизам како би се вратила глобализацијом изгубљена радна места. Демонстранти захтевају и престанак приватизације и национализацију већ продатих јавних добара као што су ауто-путеви, аеродроми или хидроцентрале. Захтевају, што на први поглед може да зачуди с обзиром на њихове жестоке сукобе са снагама реда, издвајање већих средстава за државни апарат (полицију, војску, судство и образовање) како би се окончало осиромашивање у овим за друштво виталним органима. „Жути прслуци“ су се дотакли и питања миграције и азила. Они захтевају пре свега да се француска држава бори против (или да престане да се бори „за“) стварних узрока таласа миграција у земљама порекла, и да се „према азилантима добро опходи“ и „испуни своју хуманитарну дужност“ према мигрантима, али и да кампови за азиланте буду отворени у земљама које су суседне земљама порекла миграната, да се особе којима би азил био одбијен по кратком поступку врате у земљу порекла и да се успостави реална и стабилна политика интеграције миграната која би их начинила истинским члановима француског друштва.
Испуњење свих ових, као и других захтева које због мањка простора нисмо навели, немогуће је за Макрона и његову власт, јер су супротни свим њиховим интересима и интересима оних, на пример Ротшилда (Макрона противници у Француској зову „Ротшилдов Квазимодо“, као што ни његовог претходника нису без разлога звали „Саркози Американац“), који су их и довели на чело ове земље. Зато се Бернар-Анри Леви и буни.

УСТАНАК ПРОТИВ ЛИБЕРАЛНЕ ЕЛИТЕ Када се погледају ови народни захтеви, види се да је руски филозоф и политички теоретичар у праву када, у својој анализи ових дешавања, каже да на „Жуте прслуке“ треба гледати као на „осветнички устанак народа против елите која је потпуно изгубила контакт са друштвом“ и „изградила сопствени свет у којем владају дупли стандарди, норме политичке коректности и либерална демагогија“. Према тим „новим елитама“, наводи Дугин, народ и друштво у садашњем стању не треба да постоје, а Макрон је управо члан те „елите“. Стога, није чудно што је у предвечерје председничких избора на којима је победио дневник „Либерасион“ објавио текст под насловом „Чините што вам је воља, али гласајте за Макрона“. Ово је очигледна парафраза Алистера Кроулија који је себе прогласио антихристом 20. века и чија је девиза била „чини што ти је воља, то нека је једини закон“. „Другим речима, послушна светина треба да гласа за Макрона не из неких рационалних разлога, не због његових идеја или врлина него зато што је то императив владајуће елите. А необазирање елита на послушне масе је толико да се не труде ни да их заведу неостваривим обећањима, него отворено наређују ’гласајте за Макрона, јер је то наредба о којој се не расправља’“, казао је он.
Проблем је, међутим, што је маси „јадника“, како је с презиром присталице свог конкурента у председничкој трци 2016. назвала Хилари Клинтон, широм света изгледа прекипело. Као што се у Италији пре нешто више од пола године догодило „чудо“ па су се популисти са левице и са деснице ујединили и формирали прву популистичку владу у историји Европе, врло је могуће да исход садашњег бунта, без обзира да ли ће после обећања Едуара Филипа о суспензији такси на гориво они бити прекинути, или настављени у овој форми, буде савез екстремне деснице предвођене Марин ле Пен и екстремне левице на челу са Жан-Ликом Меланшоном. Мора се признати да је мало фалило да се ово већ деси на поменутим француским председничким изборима и да је сва логика налагала да Меланшон позове своје присталице да у другом кругу гласају за Ле Пенову која му је идеолошки далеко ближа од било кога другога на политичкој сцени. Меланшон није тада, због стигме коју Ле Пенова и њене присталице имају у јавности, смогао снаге да то учини, али није подржао ни Макрона у борби против „фашистичке звери“. Сада су се, међутим, Меланшон и Ле Пенова мимо своје воље нашли на истој страни и ујединио их је народ. Обоје су се с разлогом идентификовали са захтевима демонстраната и снажно их подржали. Иако је доскора било потпуно незамисливо да би се екстремна левица и екстремна десница било када могле наћи на истој страни, то се десило и у Италији, а сада се дешава и у Француској и зато би се могло очекивати да се таква „бласфемија“ догоди и на неким будућим изборима и да „јадници“ и на биралиштима победе либералну олигархију.
Ако ништа друго, дешавања код Тријумфалне капије и на Јелисејским пољима раскринкала су једну велику Макронову лаж из предизборне кампање када је тврдио да ће, у случају да га Марин ле Пен победи, избити грађански рат. Он је победио, али поставља се питање куда води оно што смо гледали протеклих недеља у Паризу.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *