TRIJUMF KOD KAPIJE

REVOLT U FRANCUSKOJ

Da bi zaustavile talas masovnih protesta, zbog kojih je predsednik Emanuel Makron bio primoran da otkaže čak i dolazak u Beograd i susret s Aleksandrom Vučićem, francuske vlasti odlučile su da na šest meseci suspenduju spornu taksu na gorivo. Pitanje je, međutim, hoće li ovo rešiti problem, jer su zahtevi građana mnogo kompleksniji i sveobuhvatniji

Večeras se postavlja samo jedno pitanje – podržavate li, ili ne, institucije Republike, snage reda, demokratski izabranog predsednika? Sve ostalo je samo bla-bla – napisao je na tviteru humanista i filozof Bernar-Anri Levi osuđujući proteste „Žutih prsluka“ u Parizu i ostatku Francuske. Kao i mnogo puta dosad (da ne kažemo uvek) teško da ima boljeg primera vrhunskog zapadnjačkog licemerja od ovog čoveka. Čoveka koji nije pozivao na poštovanje institucija, demokratije i snaga reda u Ukrajini, na primer. Ne, tamo je bila „revolucija“ iz koje je, kako je napisao, „rođena nova Ukrajina“, dok je narodni bunt u Francuskoj stvar „igranja s vatrom“.
Tog „igranja s vatrom“ o kojem govori Levi je zaista bilo i to u najbrutalnijem obliku. Dosadašnji bilans protesta iznosi najmanje četvoro mrtvih (o kojim francuski mediji glavnog toka vrlo nerado govore), najmanje 156 povređenih (od čega 23 policajaca), 412 uhapšenih i višemilionska šteta (od koje se „Žuti prsluci“ ograđuju uglavnom osnovano tvrdeći da su za paljenje, lomljenje i pljačku objekata odgovorne „bande iz predgrađa“, dok su se oni samo branili od policijske brutalnosti). Pošto je procenila da je u „igranju s vatrom“ počela da gubi, vlast predvođena predsednikom Makronom i premijerom Eduarom Filipom odlučila je da popusti i na šest meseci suspenduje uvođenje sporne takse na gorivo, kako bi se smirila situacija. „Nasilje se mora prekinuti“, rekao je Filip saopštavajući odluku francuskoj naciji i ispravno dodao da protesti predstavljaju „bes Francuske koja naporno radi i bori se da spoji kraj s krajem“. „Trebalo bi da ste slepi i gluvi da ne vidite i ne čujete ovaj bes. Francuzi koji su obukli žute prsluke žele da se porezi smanje, a rad isplati. To je isto što i mi želimo“, rekao je on.

[restrict]

DUGI SPISAK ZAHTEVA Malo je verovatno, međutim, da bi odluka o suspenziji (ne i ukidanju) sporne takse na gorivo mogla da ugasi vatru izazvanu višegodišnjim, pa i višedecenijskim, igranjem vatrom francuskih i drugih zapadnoevropskih vlada, jer ove takse nisu stvarni razlog bunta, nego samo njegov neposredni povod, kap koja je prelila čašu. O tome svedoči lista zahteva koju su predstavnici ovog vrlo heterogenog pokreta poslali vlastima i medijima, a koja je uglavnom ignorisana i u celini se može naći tek na nekim alternativnim informativnim portalima. Ovaj „spisak želja“ je toliko temeljan i sveobuhvatan, da bi njegovo ispunjavanje zahtevalo pravu revoluciju francuskog društva, a u najmanju ruku odlazak Emanuela Makrona i čitavog establišmenta. Na spisku se nalaze zahtevi u domenima od cene putarina, preko obrazovanja i azilanata do upravljanja javnim dobrima i nacionalizacije. „Žuti prsluci“ pre svega zahtevaju pravedniju poresku politiku od toga da oporezivanje prihoda bude progresivnije, tako da oni s najvećim zaradama budu primorani da za društveno dobro izdvoje i najveći procenat plate, pa do toga da se ukinu beneficije privrednim gigantima poput „Mekdonaldsa“, „Gugla“, „Amazona“ ili „Karfura“, a uvede fiskalna pomoć malim i srednjim preduzećima. Zahteva se i da se prekine s merama štednje, ali i nešto još revolucionarnije – da se prekine s vraćanjem dugova i nelegitimnih kamata uzimanjem novca od siromašnih, nego da se novac za to sakupi sprečavanjem poreskih pronevera koje iznose oko 80 milijardi evra godišnje. „Novac treba tražiti tamo gde se on i nalazi. Kompanije se moraju primorati da objavljuju bilanse, te da se pažljivo oporezuju“, navodi se u zahtevima. „Žuti prsluci“ koji zahtevaju da se smanje porezi na gorivo za automobile, posebno na dizel, istovremeno traže da se uvedu takse i na brodsko i avionsko gorivo, što Makronova administracija odbija. Oni ovo traže i zbog toga što u francuskoj javnosti vlada uverenje da elita ne mari za cene automobilskog goriva jer se vozi jahtama i avionima, i kao antiglobalizacijsku meru, jer bi na ovaj način roba proizvedena na teritoriji Francuske bila povoljnija od one uvezene iz zemalja s jeftinijom radnom snagom. Još jedan zahtev je na liniji „populističkih“ stranaka i levice i desnice, kao i politike koju pokušava da vodi američki predsednik Donald Tramp, a to je „relokalizacija industrije“, odnosno vraćanje proizvodnih pogona na teritoriju Francuske, i protekcionizam kako bi se vratila globalizacijom izgubljena radna mesta. Demonstranti zahtevaju i prestanak privatizacije i nacionalizaciju već prodatih javnih dobara kao što su auto-putevi, aerodromi ili hidrocentrale. Zahtevaju, što na prvi pogled može da začudi s obzirom na njihove žestoke sukobe sa snagama reda, izdvajanje većih sredstava za državni aparat (policiju, vojsku, sudstvo i obrazovanje) kako bi se okončalo osiromašivanje u ovim za društvo vitalnim organima. „Žuti prsluci“ su se dotakli i pitanja migracije i azila. Oni zahtevaju pre svega da se francuska država bori protiv (ili da prestane da se bori „za“) stvarnih uzroka talasa migracija u zemljama porekla, i da se „prema azilantima dobro ophodi“ i „ispuni svoju humanitarnu dužnost“ prema migrantima, ali i da kampovi za azilante budu otvoreni u zemljama koje su susedne zemljama porekla migranata, da se osobe kojima bi azil bio odbijen po kratkom postupku vrate u zemlju porekla i da se uspostavi realna i stabilna politika integracije migranata koja bi ih načinila istinskim članovima francuskog društva.
Ispunjenje svih ovih, kao i drugih zahteva koje zbog manjka prostora nismo naveli, nemoguće je za Makrona i njegovu vlast, jer su suprotni svim njihovim interesima i interesima onih, na primer Rotšilda (Makrona protivnici u Francuskoj zovu „Rotšildov Kvazimodo“, kao što ni njegovog prethodnika nisu bez razloga zvali „Sarkozi Amerikanac“), koji su ih i doveli na čelo ove zemlje. Zato se Bernar-Anri Levi i buni.

USTANAK PROTIV LIBERALNE ELITE Kada se pogledaju ovi narodni zahtevi, vidi se da je ruski filozof i politički teoretičar u pravu kada, u svojoj analizi ovih dešavanja, kaže da na „Žute prsluke“ treba gledati kao na „osvetnički ustanak naroda protiv elite koja je potpuno izgubila kontakt sa društvom“ i „izgradila sopstveni svet u kojem vladaju dupli standardi, norme političke korektnosti i liberalna demagogija“. Prema tim „novim elitama“, navodi Dugin, narod i društvo u sadašnjem stanju ne treba da postoje, a Makron je upravo član te „elite“. Stoga, nije čudno što je u predvečerje predsedničkih izbora na kojima je pobedio dnevnik „Liberasion“ objavio tekst pod naslovom „Činite što vam je volja, ali glasajte za Makrona“. Ovo je očigledna parafraza Alistera Kroulija koji je sebe proglasio antihristom 20. veka i čija je deviza bila „čini što ti je volja, to neka je jedini zakon“. „Drugim rečima, poslušna svetina treba da glasa za Makrona ne iz nekih racionalnih razloga, ne zbog njegovih ideja ili vrlina nego zato što je to imperativ vladajuće elite. A neobaziranje elita na poslušne mase je toliko da se ne trude ni da ih zavedu neostvarivim obećanjima, nego otvoreno naređuju ’glasajte za Makrona, jer je to naredba o kojoj se ne raspravlja’“, kazao je on.
Problem je, međutim, što je masi „jadnika“, kako je s prezirom pristalice svog konkurenta u predsedničkoj trci 2016. nazvala Hilari Klinton, širom sveta izgleda prekipelo. Kao što se u Italiji pre nešto više od pola godine dogodilo „čudo“ pa su se populisti sa levice i sa desnice ujedinili i formirali prvu populističku vladu u istoriji Evrope, vrlo je moguće da ishod sadašnjeg bunta, bez obzira da li će posle obećanja Eduara Filipa o suspenziji taksi na gorivo oni biti prekinuti, ili nastavljeni u ovoj formi, bude savez ekstremne desnice predvođene Marin le Pen i ekstremne levice na čelu sa Žan-Likom Melanšonom. Mora se priznati da je malo falilo da se ovo već desi na pomenutim francuskim predsedničkim izborima i da je sva logika nalagala da Melanšon pozove svoje pristalice da u drugom krugu glasaju za Le Penovu koja mu je ideološki daleko bliža od bilo koga drugoga na političkoj sceni. Melanšon nije tada, zbog stigme koju Le Penova i njene pristalice imaju u javnosti, smogao snage da to učini, ali nije podržao ni Makrona u borbi protiv „fašističke zveri“. Sada su se, međutim, Melanšon i Le Penova mimo svoje volje našli na istoj strani i ujedinio ih je narod. Oboje su se s razlogom identifikovali sa zahtevima demonstranata i snažno ih podržali. Iako je doskora bilo potpuno nezamislivo da bi se ekstremna levica i ekstremna desnica bilo kada mogle naći na istoj strani, to se desilo i u Italiji, a sada se dešava i u Francuskoj i zato bi se moglo očekivati da se takva „blasfemija“ dogodi i na nekim budućim izborima i da „jadnici“ i na biralištima pobede liberalnu oligarhiju.
Ako ništa drugo, dešavanja kod Trijumfalne kapije i na Jelisejskim poljima raskrinkala su jednu veliku Makronovu laž iz predizborne kampanje kada je tvrdio da će, u slučaju da ga Marin le Pen pobedi, izbiti građanski rat. On je pobedio, ali postavlja se pitanje kuda vodi ono što smo gledali proteklih nedelja u Parizu.

[restrict]