Почетна / Друштво / Правда у рукама Макијавелијевих ђака

Правда у рукама Макијавелијевих ђака

Случај Орић

Нигде се политичко лицемерје није показало у тој мери као у односу према српским жртвама ратних злочина. Суђење Насеру Орићу и његово ослобађање само су део оркестриране кампање у којој је улога злочинаца резервисана само за Србе

Ни после четврт века жртве злочина у средњем Подрињу нису добиле судску сатисфакцију. Односно, како је то сликовито рекао председник Србије Александар Вучић: „Очигледно да наша суза нема родитеља и да ће чак и убијени, преклани Слободан Илић испасти као да је убијен од ко зна кога или да је извршио самоубиство.“ Била је то, у неку руку, сублимирана порука у име свих који су изневерени суђењем ратном злочинцу Насеру Орићу у Сарајеву.

ОСЛОБАЂАЈУЋА ПРЕСУДА У већ познатом исходу Апелационо веће Суда БиХ изрекло је ослобађајућу пресуду Насеру Орићу и Сабахудину Мухићу, којима је у поновљеном поступку суђено за злочине над српским живљем на подручју Сребренице и Братунца. Према оптужници, тадашњи командант Орић и припадник Армије БиХ Мухић 1992. године су у местима Залазје, Лолићи и Куњерац убили три заробљеника српске националности – Милутина Милошевића, Митра Савића и Слободана Илића. По други пут Насер Орић и Сабахудин Мухић ослобођени су оптужби и за убиства која су лично починили због „недостатка доказа“.

ПРИЗНАЊЕ ГЕНОЦИДА Коначна ослобађајућа пресуда донета је баш у тренутку када Европски парламент у Резолуцији о Србији захтева да наша држава „призна геноцид у Сребреници, јер неће моћи да уђе у ЕУ“.
На страну што се хашки суд, мимо међународног права, „креативно“ досетио да прогласи наводни геноцид упркос упадљивом изостанку геноцидне намере, па би тако сваки ратни злочин могао да буде геноцид.
Карактеристично за злочин геноцида је неопходност постојања субјективног елемента, односно намере да се уништи национална, етничка, расна или верска група као таква (геноцидна намера). Субјективни елемент је оно по чему се геноцид разликује од осталих међународних кривичних дела у ужем смислу, са којима дели суштински исти објективни елемент. Разликују се четири елемента геноцидне намере: 1) степен намере, 2) уништење, 3) национална, етничка, расна или верска група, 4) у целини или делимично.
На то су указали и многи угледни светски правници, што Европи није сметало да својим лицемерним потезом злочин у Сребреници по ко зна који пут стави у службу политике и континуираног одржавања негативног имиџа Србије и Срба, не би ли се на њих лакше вршио притисак у остварењу политичких циљева.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *