Pravda u rukama Makijavelijevih đaka

Slučaj Orić

Nigde se političko licemerje nije pokazalo u toj meri kao u odnosu prema srpskim žrtvama ratnih zločina. Suđenje Naseru Oriću i njegovo oslobađanje samo su deo orkestrirane kampanje u kojoj je uloga zločinaca rezervisana samo za Srbe

Ni posle četvrt veka žrtve zločina u srednjem Podrinju nisu dobile sudsku satisfakciju. Odnosno, kako je to slikovito rekao predsednik Srbije Aleksandar Vučić: „Očigledno da naša suza nema roditelja i da će čak i ubijeni, preklani Slobodan Ilić ispasti kao da je ubijen od ko zna koga ili da je izvršio samoubistvo.“ Bila je to, u neku ruku, sublimirana poruka u ime svih koji su iznevereni suđenjem ratnom zločincu Naseru Oriću u Sarajevu.

OSLOBAĐAJUĆA PRESUDA U već poznatom ishodu Apelaciono veće Suda BiH izreklo je oslobađajuću presudu Naseru Oriću i Sabahudinu Muhiću, kojima je u ponovljenom postupku suđeno za zločine nad srpskim življem na području Srebrenice i Bratunca. Prema optužnici, tadašnji komandant Orić i pripadnik Armije BiH Muhić 1992. godine su u mestima Zalazje, Lolići i Kunjerac ubili tri zarobljenika srpske nacionalnosti – Milutina Miloševića, Mitra Savića i Slobodana Ilića. Po drugi put Naser Orić i Sabahudin Muhić oslobođeni su optužbi i za ubistva koja su lično počinili zbog „nedostatka dokaza“.

PRIZNANJE GENOCIDA Konačna oslobađajuća presuda doneta je baš u trenutku kada Evropski parlament u Rezoluciji o Srbiji zahteva da naša država „prizna genocid u Srebrenici, jer neće moći da uđe u EU“.
Na stranu što se haški sud, mimo međunarodnog prava, „kreativno“ dosetio da proglasi navodni genocid uprkos upadljivom izostanku genocidne namere, pa bi tako svaki ratni zločin mogao da bude genocid.
Karakteristično za zločin genocida je neophodnost postojanja subjektivnog elementa, odnosno namere da se uništi nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa kao takva (genocidna namera). Subjektivni element je ono po čemu se genocid razlikuje od ostalih međunarodnih krivičnih dela u užem smislu, sa kojima deli suštinski isti objektivni element. Razlikuju se četiri elementa genocidne namere: 1) stepen namere, 2) uništenje, 3) nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa, 4) u celini ili delimično.
Na to su ukazali i mnogi ugledni svetski pravnici, što Evropi nije smetalo da svojim licemernim potezom zločin u Srebrenici po ko zna koji put stavi u službu politike i kontinuiranog održavanja negativnog imidža Srbije i Srba, ne bi li se na njih lakše vršio pritisak u ostvarenju političkih ciljeva.

[restrict]

ORIĆEVI ZLOČINI S druge strane, da je Orić činio svirepe zločine nad Srbima u Podrinju, a ubio je i oko hiljadu svojih sunarodnika optužujući srpsku stranu za te zločine, tvrdio je upravo pripadnik njegove jedinice Samir Avdić.
Avdić kaže da je o svirepim zločinima Orića i drugih koljača srpskog civilnog stanovništva pisao i Haškom tribunalu, te da je tri sata o tome pričao haškom istražiocu Zbignjevu Vojdlu, koji mu je rekao da o Orićevim zločinima treba da ćuti i da mu kaže ako zna nešto o zločinima Srba prema muslimanima. U izjavi Avdića na više od 130 strana navodi se, između ostalog, da je Orić u napadu na Lozničku reku u leto 1992. godine jednu zarobljenu Srpkinju, koja je bila u poodmakloj trudnoći, rasporio nožem i živoj joj izvadio dete iz stomaka.
Avdić iz Glogove kod Bratunca, koji je od 1992. do 1995. bio pripadnik muslimanske vojne jedinice pod Orićevom komandom, svedoči o tome da je Orić na isti način ubio i zarobljenu Srpkinju iz Kravice, a jednoj zarobljenoj u Fakovićima je pre ubistva nožem odsekao prst da bi sa njega uzeo zlatni prsten.
 Prilikom muslimanskog napada na Kravicu i okolna sela 7. januara 1993. godine, Avdić kaže da su on i njegovi saborci pod Orićevom komandom ubili 44 lica srpske nacionalnosti, popalili nekoliko stotina kuća, a svu stoku i živinu iz tih sela oterali u Srebrenicu. „Znam lično da su Orić i jedan po nadimku Kezo iz Glogove, taj je bio zamenik Ejuba Golića, sada živi u Tuzli, tada zaklali pet zarobljenih Srba. Od odsečenih glava napravili su dva gola, a onda su petom i glavom igrali fudbal. Bila je masa naših vojnika koji su to videli“, piše u svom svedočenju Avdić.

HAŠKI TRIBUNAL Orića je Haški tribunal 2006. osudio za ratne zločine po jednoj tački optužnice na dve godine zatvora za indirektnu odgovornost za smrt sedam i mučenje 11 srpskih zarobljenika u periodu od 1992. do 1993. godine.
Relativno kratka optužnica koju je protiv Orića podiglo Tužilaštvo MKTJ odnosila se, s jedne strane, na ubistvo i okrutno postupanje nad izvesnim brojem Srba zatočenih u Srebrenici, kao i na bezobzirno razaranje prilikom napada na sela Ratkoviće, Ježesticu, Fakoviće, Bjelovac i Kravicu i okolne zaseoke.
Ipak, Sud je smatrao da Tužilaštvo nije uspelo da dokaže van razumne sumnje da je Orić zaista podsticao, pomagao ili podržavao takvo delovanje, pa čak ni da je vršio efektivnu kontrolu nad odgovornima, s obzirom na slabo organizovanu prirodu bošnjačkih snaga u toj oblasti. Samim tim Orića je Pretresno veće osudilo na dve godine zatvora zbog ubistva i okrutnog postupanja. Budući da je to vreme već bio proveo u pritvoru, Veće je naložilo da se on odmah pusti na slobodu.
Na odluku Pretresnog veća žalbu je uložilo Tužilaštvo, ali je i Orić smatrao neophodnim da se žali, bez obzira na to što je već bio pušten na slobodu.
Žalbeno veće je zaključilo, posle zanimljive pravne analize, da je Pretresno veće napravilo sledeću grešku: utvrđujući da li je Orić znao za ubistva i okrutno postupanje, došlo je do zaključka da je on znao da se vrše krivična dela, ali ne i da ta krivična dela vrši njegov podređeni. Zato je Orić 2008. proglašen nevinim, pošto je Apelaciono veće u Hagu tada zaključilo „da nema sumnje da su teški zločini počinjeni nad Srbima u Srebrenici u periodu od septembra 1992. do marta 1993“, ali da „dokaz da su zločini počinjeni nije dovoljan za izricanje kazne pojedincu“.

SRPSKA POTERNICA I IZRUČENJE BiH Srbija se nikada nije pomirila sa takvim stavom Haga pa je poternicu za Orićem raspisala 2014. zbog sumnje da je počinio krivično delo ratnog zločina nad srpskim stanovništvom u Srebrenici 1992. godine, odnosno za delo koje nije bilo obuhvaćeno haškom optužnicom.
Orić, za Srbe zločinac, a za Bošnjake heroj, uhapšen je 10. juna 2015. u Bernu po poternici Srbije, na putu za Švajcarsku, gde je trebalo da prisustvuje obeležavanju 20. godišnjice zločina u Srebrenici. Umesto Beogradu, izručen je BiH.
Već tu se videlo da je politika ispred prava. Iako postupak ekstradicije u Švajcarskoj, kao i u drugim zemljama, ne podrazumeva automatsko izručenje neke osobe državi koja zahteva ekstradiciju, držeći se principa aut dedere aut judicare, „izručiti ili suditi“, Švajcarska je bila dužna da tu osobu izruči državi koja traži njenu ekstradiciju ili da joj sama sudi za to delo.
S obzirom na to da je MKTJ još u slučaju Tadić zaključio da je sukob između Armije Republike BiH i Vojske Republike Srpske bio međunarodni oružani sukob zbog navodnog stepena kontrole koju je Savezna Republika Jugoslavija imala nad VRS, a da je u optužnici reč o ubistvima srpskih civila, Švajcarska je imala obavezu, u skladu sa četvrtom Ženevskom konvencijom, da Orića pošalje u Srbiju ili da mu sama sudi.
Međutim, za razliku od slučaja Tadić, Oriću je u MKTJ suđeno u skladu sa članom 3, a ne u skladu sa članom 2, koji se odnose na teška kršenja Ženevske konvencije i njenih Dodatnih protokola, čime je po ko zna koji put pokazana nekonzistentnost u praksi haškog suda koja se uočava i u nekim drugim slučajevima.

PROMENA ISKAZA Tako je Orić, umesto Beogradu, izručen Bosni i Hercegovini, gde je Tužilaštvo BiH protiv Orića i Sabahudina Muhića podiglo optužnicu 27. avgusta 2015, tereteći ih da su ubili tri zarobljenika srpske nacionalnosti.
Orićeva odbrana se, u početku, pozivala na pravilo non bis in idem, po kojem se ne može suditi dva puta po pravosnažno presuđenoj stvari. Međutim, sudija Mehanizma za međunarodne krivične sudove Liu Dakun u decembru je odbacio zahtev za obustavljanje postupka, sa obrazloženjem da se Oriću sudilo po komandnoj odgovornosti za zločine koje su počinili vojnici pod njegovim zapovedništvom, dok se na Sudu BiH tereti lično za navedena ubistva. Odbrana je, potom, navodila kako se optužbe temelje na izjavama nekredibilnog svedoka Samira Avdića, za koga su rekli da se radi o psihički nestabilnoj ličnosti.
Sud BiH je 9. oktobra prošle godine izrekao oslobađajuću prvostepenu presudu za koju je tužilac Miroslav Janjić rekao da jedinstvena presuda u sudskoj praksi Državnog suda jer se zasniva na imaginarnom dokazu. Dodao je da je Prvostepeno veće izreklo jednu presudu, a poslalo drugačiji pisani otpravak. „Vijeće u presudi navodi da se poziva na praksu Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), po kojoj neće cijeniti svaki dokaz pojedinačno i dovoditi ih u vezu, što je suprotno Zakonu o krivičnom postupku ove zemlje“, izjavio je tada Janjić.
Apelaciono veće Suda BiH ukinulo je prvostepenu oslobađajuću presudu Naseru Oriću i Sabahudinu Muhiću i odredilo ponovno održavanje pretresa pred ovim većem. I Orić i Muhić su drugi put oslobođeni optužbi za ubistva u selima Lolići i Kunjerac.
Ponovni postupak trajao je od 3. septembra do 9. novembra ove godine. Na suđenju je ponovo saslušan zaštićeni svedok O-1 koji je promenio svoj iskaz u odnosu na izjavu datu 2014. godine. Advokati su zasnovali odbranu upravo na tome da je zaštićeni svedok menjao iskaze u bitnim delovima svaki put kada je saslušan.
„Veće je utvrdilo da (svedok) nije bio u realnoj mogućnosti da učestvuje u akciji na selo Kunjerac i da bude očevidac ubistva“, rekao je sudija.

PRAVDA ZA SRBE Presudu su osudili mnogi, uz ocenu da se radi o presudi u službi politike koju je predsednica Republike Srpske Željka Cvijanović izrazila rečima: „Ako je ovo pravda namenjena srpskom narodu u BiH, onda ne treba da nas čudi to što Srbi svakim danom sve manje veruju u zajedničku budućnost u BiH.“
I zaista, ako se začeprka po drugim slučajevima, teško je verovati u dobre namere nekoga ko se već bezbroj puta pokazao nedobronamernim. U fiokama Tužilaštva BiH punih 15 godina leži preko 550 predmeta koji se odnose na najteže ratne zločine, a onih navodno lakših ima nekoliko hiljada. Niko još nije odgovarao za Dobrovoljačku ulicu, Tuzlansku kolonu, masovne zločine nad Srbima u Sarajevu, Sijekovcu, Mrkonjić Gradu, Trnovu. Istraga protiv Atifa Dudakovića vodi se duže od deset godina.
Sve vuče na zaključak ministra spoljnih poslova Srbije Ivice Dačića da su „već svi zločinci praktično oslobođeni. I na KiM, uključujući Haradinaja, Ljimaja, i zločinci u BiH sa Naserom Orućem na čelu, u Hrvatskoj, gde su oslobođeni odgovornosti za ’Oluju’, koja je bila najveće etničko čišćenje posle Drugog svetskog rata“. Dačić je naveo da su ovo pokušaji da se Srbija žigoše kao zemlja koja je kriva za genocide, iako je Međunarodni sud pravde jasno utvrdio da Srbija ne snosi nikakvu odgovornost za zločin u Srebrenici. Zanimljivo je, kaže, da amandman u EP dolazi iz Slovenije, u kojoj Srbi nemaju ni status nacionalne manjine.
Sudar morala i politike iskazao je Makijaveli u svom delu „Vladalac“ još 1513. godine. Danas je on zastupljeniji više nego ikada pre, a prema Srbima i Srbiji naročito. No to ne znači da mu se ne treba suprotstaviti i potpuno ga razobličiti.

[/restrict]