За оне који су жељни ведрине на облачном небу нашег доба

Осам деценија од смрти Бранислава Нушића

За кога је – по сопственом казивању – писао и шта је о неопходности слободе уметничког стварања говорио велики комедиограф?

У последњој етапи књижевног делања Бранислав Нушић, у тексту под насловом Зашто пишем. Коме пишем, који је објавио у београдском вечерњем листу Правда 1936. године, овако је објаснио не само властиту потребу да ствара него и коме је наменио своја дела: „Раније, у давно доба почетка свакојако да је амбиција била једна од главних покретача за рад. Радовао сам се да видим своје име штампано под каквим радом; годило ми је ако би се за мном шапутало: ’Ето, то је тај што је написао то и то!’ Доцније, када сам се свега тога заситио, рад ми је постао потреба без које нисам умео да замислим себе. И данас пишем, јер писање осећам као потребу, те се отуда можда и залегао код мене страх да престанем писати. Бојим се празнине која увек изазива непријатна осећања. Кад будем испустио перо, ја предосећам да ће то бити лишавање једне потребе која ме одржава у животу.“
Потом Нушић овако објашњава коме пише: „Кроз дуги низ година мога рада, ја сам стекао широки број читалаца и гледалаца, те бих могао кратко одговорити да за њих пишем, али то би био доста неодређен одговор. Рећи ћу одређеније: пишем за оне који су жељни ведрине на облачном небу нашег доба, пишем за оне који су жедни свежег окрепљења на уморном путовању кроз беспутну садашњицу, пишем за оне који не мисле да свет и живот треба само кроз сузе посматрати, пишем за оне који не потцењују значај смеха у животу човековом.“

[restrict]

ХУМОРИСТА, А НЕ САТИРИЧАР У писму кћери, 1. марта 1924, Нушић отворено истиче: „Ја признајем не, ја сам хумориста а нисам сатиричар. Само ја не признајем да нисам извргао подсмеху и руглу све појаве нашега домаћега и јавнога живота које то заслужују. Ено мојих Листића, Народнога посланика, Сумњивога лица, Протекције, Света, ено мојих безбројних прича у којима је исмејана људска сујета, лажно доброчинство, полутанство, штреберство, у којима је намолована свима бојама наша бирократија и исмејана необузданим смехом наша администрација. Па ипак тај мој смех није горак, није жучан, није отрован. Ја волим људе и волим их баш са свима њиховим слабостима, и то ме ето спречава да будем немилостив.“ Ово писмо Нушић је упутио кћери Гити Предић у години када се обележавала шездесетогодишњица његовог живота и четири деценије књижевнога рада. За обележавање тога јубилеја образован је специјалан одбор, са академиком Јованом Цвијићем на челу. Одбор је објавио Нушићеву Аутобиографију и избор његових прозних и комедиографских дела. Не без основа Нушић се надао да ће га, почетком те године, изабрати за члана Српске краљевске академије наука. Али како га нико није кандидовао, његова се жеља није испунила. С правом огорчен, написао је писмо кћери из којег ћемо навести још и ове редове: „Наша импотентна генерација приписује ми у грех плодност; они чији радови представљају једно напорно стењање, пребацују ми и брзо писање. Ако би то ипак могле бити оправдане замерке, ја се морам правдати само инвентивношћу (ако почем и то није грех) која код мене представља праву бујицу. У часу када пишем једну причу, по пет или шест других мотива наваљују на мене, а у часу када пишем једну комедију, по пет или шест готових, у замисли потпуно разрађених сижеа тискају се око мене, журе се и гоне ме да их се прихватим. Ја сам напротив врло мало дао према ономе што бих могао дати да ми је живот понудио повољније прилике.“ Време је пролазило, и мада је било могућности, Нушић није доживео да га неко кандидује за чланство у Академији све до 1933. године, када га је, 10. фебруара, Српска краљевска академија наука једногласно изабрала за редовнога члана.

ЗАТОЧНИК СЛОБОДЕ ДУХА Не оспоравајући да је Нушић био и остао превасходно комедиограф, желимо да укажемо и на неоспорну чињеницу да је он током читавог стваралачкога века писао и драме, чак и трагедије, којих има исто колико и комедија. Од његових шеснаестак драмских текстова посебно се истиче у шекспировском замаху и стилу стварана трагедија у шест чинова, коју је написао са великим амбицијама, јер је управо то дело, коначно, требало да потврди његов реноме као драматичара. Чињеница да је Наход био одабран за свечано отварање нове зграде Народног позоришта у Београду, сазидане према пројекту Јосифа Букавца 1923. године, несумњиво је појачала опште занимање за Нушићев историјски сценски приказ, монументалан по обиму, занимљив тематски, ефектан по начину обраде. Када се има у виду скроман фонд драмских дела са историјским темама насталих у српској књижевности између два светска рата, Нушићу се мора одати признање за напор који је учинио да оживи на сцени једну од најзначајнијих владарских личности из српске прошлости – цара Душана. Карактеристичан је Нушићев поступак при коришћењу елемената народне песме из које преузима љубавну причу о Находу Момиру који се заљубљује у Гроздану, кћер Душанову и не знајући да јој је полубрат, будући да је ванбрачни син царев, што такође не зна. Тај заплет у овој трагедији у пет чинова уплиће у шири драмски контекст који доноси слику српског средњовековнога двора и односа који владају између цара и моћне властеле. Од свих Нушићевих историјских драма Наход, у којем је на премијери у београдском Народном позоришту Добрица Милутиновић наступио као цар Душан, свакако заслужује поновно извођење, како због својих књижевних, тако и због својих сценских врлина. Наход заиста може бити занимљив данашњим гледаоцима а уверени смо да може бити изазован и сценским ствараоцима. Такође, ово Нушићево дело нуди бројне спектакуларне призоре које би савршено погодовали великом екрану.
У последњој деценији свога живота, дакле после Госпође министарке први пут приказане 1929. године, Нушић ће се огласити са седам великих комедија, међу којима су две са изразито савременим темама: Мистер Долар и Покојник. У првој, изведеној 1932, у време жестоке економске кризе, како је критика одмах уочила, Нушић је „био у намерама, близак социјалној комедији као ретко кад. Али, као и увек, Нушић је и овога пута само додирнуо ствари, заобишавши их. Уместо једне сатиричне комедије друштвених парадокса у односима, ’прошверцовао’ је мало шале на друштвени рачун“. Ове редове исписао је Милан Богдановић, да би, ипак, истакао да је Нушић у овом делу желео „да покаже како су односи у грађанском друштву, ма колико изгледали сигурни и устаљени у социјалној стварности, сви врло релативни према оној другој основној стварности која је закон, етика и морал друштва, и која се зове новац.“ Четири године после Мистер Долара Нушић ће се одазвати позиву да за први број недељног антифашистичкога листа 1936-та, који су покренули представници неколико напредних омладинских група окупљених у Народном фронту, да интервју. Ево Нушићевих одговора на неколико постављених питања. На прво питање: „Какав је Ваш став према борби младих књижевника за боље услове живота и културног стварања?“ његов одговор је гласио: „Борба младих књижевника за боље услове живота и културног стварања обухвата собом и један много шири значај који налаже да уз њих пристану не само сви они који се књигом баве већ и они који књижевност цене као израз културе једнога народа. Ми ове године прослављамо 700-годишњицу Светога Саве, а то значи седам векова од првих зачетака књижевности у нас. И кроз пуних тих седам стотина година, ми нисмо успели да књижевност, као највиша духовна појава, добије у нас оно место које јој припада и да се књижевник као стваралац постави бар један корак испред многобројних рушилаца културе, којима обилује наше друштво.“
„Какав удео у борби за демократска права народа, данас, треба да имају књижевници и уметници?“ – било је једно од следећих питања на које је Нушић одговорио: „Ако је књижевност израз духа једног народа, она мора бити и заточник слободе тога духа; ако је књижевност израз узвишености у човечјем духу, узвишено се не узноси под притиском силе. Дух није стагмативан. Он не трпи норме које га коврже, он тражи слободу за све и у свим областима јавнога живота и увек тражи нове форме своме изразу. Према томе, књижевници и уметници, крчећи пута своме изражају, упућени су да буду сарадници оних покрета који се боре за широка права народа и за пространу слободу без које би та права била илузорна.“
„Какав утицај има слобода штампе на квалитет и васпитну улогу књижевности?“ – Нушић је одговорио: „Без слободе штампе нема слободног израза духа, а без слободног израза духа књижевност није најинтимнији израз једног развијеног индивидуализма. Јавност, широка јавност, заснована на слободи штампе, најпозитивнији је чинилац за ширење духа; без такве јавности дух остаје својина појединаца, а самим тим лишена је и књижевност своје васпитне улоге.“

[/restrict]

БЕСПУТНА САДАШЊИЦА

Само десетак дана након премијере Покојника, 5. децембра 1937, написао је Нушић и свој Културни тестамент, који ће бити објављен после његове смрти, 1938. године у часопису Наша стварност. У том тексту он се бави питањем положаја не само књижевности већ културе уопште у нашем друштву и, поред осталог, констатује: „Спор је темпо којим ми корачамо у племенитој тежњи да се уврстимо у редове културом и напретком далеко измаклих народа; спор је темпо да ми у блиској, па можда и у даљој будућности не можемо догледати остварење тих својих тежњи. Не лежи узрок томе у недостатку духа, у недостатку духовних моћи наших, већ у тежњама и материјалним и моралним приликама и условима под којима се наша млада култура развија. Културни изрази, културни покрети, прегнућа у нашем су друштву још увек појаве другога и трећега реда; носиоци тих израза, покрета и прегнућа, дакле, градитељи културе, код нас су малтене излишни људи, чак толико излишни да се њихова реч одстрањује чак и кад се решава о најважнијим културним питањима.(…) Ма колико снажан духом, појединац није кадар ни својим напорима, ни евентуалним својим личним успесима да измени ове прилике; тек удружене све духовне моћи, једном сталном и истрајном акцијом, моћи ће културним прегнућима да прошире духовне вредности у нашој средини и моћи ће да им обезбеде значај који оне имају у развитку једног културног младог друштва.“
Као и комедија Покојник, Нушићев Културни тестамент, те његови одговори на питања листа 1936-та (у првом и једином објављеном броју, пошто су га власти одмах забраниле) и те како су актуелни и данас, како би то велики комедиограф и хуманиста рекао, у време беспутне садашњице.