Za one koji su željni vedrine na oblačnom nebu našeg doba

Osam decenija od smrti Branislava Nušića

Za koga je – po sopstvenom kazivanju – pisao i šta je o neophodnosti slobode umetničkog stvaranja govorio veliki komediograf?

U poslednjoj etapi književnog delanja Branislav Nušić, u tekstu pod naslovom Zašto pišem. Kome pišem, koji je objavio u beogradskom večernjem listu Pravda 1936. godine, ovako je objasnio ne samo vlastitu potrebu da stvara nego i kome je namenio svoja dela: „Ranije, u davno doba početka svakojako da je ambicija bila jedna od glavnih pokretača za rad. Radovao sam se da vidim svoje ime štampano pod kakvim radom; godilo mi je ako bi se za mnom šaputalo: ’Eto, to je taj što je napisao to i to!’ Docnije, kada sam se svega toga zasitio, rad mi je postao potreba bez koje nisam umeo da zamislim sebe. I danas pišem, jer pisanje osećam kao potrebu, te se otuda možda i zalegao kod mene strah da prestanem pisati. Bojim se praznine koja uvek izaziva neprijatna osećanja. Kad budem ispustio pero, ja predosećam da će to biti lišavanje jedne potrebe koja me održava u životu.“
Potom Nušić ovako objašnjava kome piše: „Kroz dugi niz godina moga rada, ja sam stekao široki broj čitalaca i gledalaca, te bih mogao kratko odgovoriti da za njih pišem, ali to bi bio dosta neodređen odgovor. Reći ću određenije: pišem za one koji su željni vedrine na oblačnom nebu našeg doba, pišem za one koji su žedni svežeg okrepljenja na umornom putovanju kroz besputnu sadašnjicu, pišem za one koji ne misle da svet i život treba samo kroz suze posmatrati, pišem za one koji ne potcenjuju značaj smeha u životu čovekovom.“

[restrict]

HUMORISTA, A NE SATIRIČAR U pismu kćeri, 1. marta 1924, Nušić otvoreno ističe: „Ja priznajem ne, ja sam humorista a nisam satiričar. Samo ja ne priznajem da nisam izvrgao podsmehu i ruglu sve pojave našega domaćega i javnoga života koje to zaslužuju. Eno mojih Listića, Narodnoga poslanika, Sumnjivoga lica, Protekcije, Sveta, eno mojih bezbrojnih priča u kojima je ismejana ljudska sujeta, lažno dobročinstvo, polutanstvo, štreberstvo, u kojima je namolovana svima bojama naša birokratija i ismejana neobuzdanim smehom naša administracija. Pa ipak taj moj smeh nije gorak, nije žučan, nije otrovan. Ja volim ljude i volim ih baš sa svima njihovim slabostima, i to me eto sprečava da budem nemilostiv.“ Ovo pismo Nušić je uputio kćeri Giti Predić u godini kada se obeležavala šezdesetogodišnjica njegovog života i četiri decenije književnoga rada. Za obeležavanje toga jubileja obrazovan je specijalan odbor, sa akademikom Jovanom Cvijićem na čelu. Odbor je objavio Nušićevu Autobiografiju i izbor njegovih proznih i komediografskih dela. Ne bez osnova Nušić se nadao da će ga, početkom te godine, izabrati za člana Srpske kraljevske akademije nauka. Ali kako ga niko nije kandidovao, njegova se želja nije ispunila. S pravom ogorčen, napisao je pismo kćeri iz kojeg ćemo navesti još i ove redove: „Naša impotentna generacija pripisuje mi u greh plodnost; oni čiji radovi predstavljaju jedno naporno stenjanje, prebacuju mi i brzo pisanje. Ako bi to ipak mogle biti opravdane zamerke, ja se moram pravdati samo inventivnošću (ako počem i to nije greh) koja kod mene predstavlja pravu bujicu. U času kada pišem jednu priču, po pet ili šest drugih motiva navaljuju na mene, a u času kada pišem jednu komediju, po pet ili šest gotovih, u zamisli potpuno razrađenih sižea tiskaju se oko mene, žure se i gone me da ih se prihvatim. Ja sam naprotiv vrlo malo dao prema onome što bih mogao dati da mi je život ponudio povoljnije prilike.“ Vreme je prolazilo, i mada je bilo mogućnosti, Nušić nije doživeo da ga neko kandiduje za članstvo u Akademiji sve do 1933. godine, kada ga je, 10. februara, Srpska kraljevska akademija nauka jednoglasno izabrala za redovnoga člana.

ZATOČNIK SLOBODE DUHA Ne osporavajući da je Nušić bio i ostao prevashodno komediograf, želimo da ukažemo i na neospornu činjenicu da je on tokom čitavog stvaralačkoga veka pisao i drame, čak i tragedije, kojih ima isto koliko i komedija. Od njegovih šesnaestak dramskih tekstova posebno se ističe u šekspirovskom zamahu i stilu stvarana tragedija u šest činova, koju je napisao sa velikim ambicijama, jer je upravo to delo, konačno, trebalo da potvrdi njegov renome kao dramatičara. Činjenica da je Nahod bio odabran za svečano otvaranje nove zgrade Narodnog pozorišta u Beogradu, sazidane prema projektu Josifa Bukavca 1923. godine, nesumnjivo je pojačala opšte zanimanje za Nušićev istorijski scenski prikaz, monumentalan po obimu, zanimljiv tematski, efektan po načinu obrade. Kada se ima u vidu skroman fond dramskih dela sa istorijskim temama nastalih u srpskoj književnosti između dva svetska rata, Nušiću se mora odati priznanje za napor koji je učinio da oživi na sceni jednu od najznačajnijih vladarskih ličnosti iz srpske prošlosti – cara Dušana. Karakterističan je Nušićev postupak pri korišćenju elemenata narodne pesme iz koje preuzima ljubavnu priču o Nahodu Momiru koji se zaljubljuje u Grozdanu, kćer Dušanovu i ne znajući da joj je polubrat, budući da je vanbračni sin carev, što takođe ne zna. Taj zaplet u ovoj tragediji u pet činova upliće u širi dramski kontekst koji donosi sliku srpskog srednjovekovnoga dvora i odnosa koji vladaju između cara i moćne vlastele. Od svih Nušićevih istorijskih drama Nahod, u kojem je na premijeri u beogradskom Narodnom pozorištu Dobrica Milutinović nastupio kao car Dušan, svakako zaslužuje ponovno izvođenje, kako zbog svojih književnih, tako i zbog svojih scenskih vrlina. Nahod zaista može biti zanimljiv današnjim gledaocima a uvereni smo da može biti izazovan i scenskim stvaraocima. Takođe, ovo Nušićevo delo nudi brojne spektakularne prizore koje bi savršeno pogodovali velikom ekranu.
U poslednjoj deceniji svoga života, dakle posle Gospođe ministarke prvi put prikazane 1929. godine, Nušić će se oglasiti sa sedam velikih komedija, među kojima su dve sa izrazito savremenim temama: Mister Dolar i Pokojnik. U prvoj, izvedenoj 1932, u vreme žestoke ekonomske krize, kako je kritika odmah uočila, Nušić je „bio u namerama, blizak socijalnoj komediji kao retko kad. Ali, kao i uvek, Nušić je i ovoga puta samo dodirnuo stvari, zaobišavši ih. Umesto jedne satirične komedije društvenih paradoksa u odnosima, ’prošvercovao’ je malo šale na društveni račun“. Ove redove ispisao je Milan Bogdanović, da bi, ipak, istakao da je Nušić u ovom delu želeo „da pokaže kako su odnosi u građanskom društvu, ma koliko izgledali sigurni i ustaljeni u socijalnoj stvarnosti, svi vrlo relativni prema onoj drugoj osnovnoj stvarnosti koja je zakon, etika i moral društva, i koja se zove novac.“ Četiri godine posle Mister Dolara Nušić će se odazvati pozivu da za prvi broj nedeljnog antifašističkoga lista 1936-ta, koji su pokrenuli predstavnici nekoliko naprednih omladinskih grupa okupljenih u Narodnom frontu, da intervju. Evo Nušićevih odgovora na nekoliko postavljenih pitanja. Na prvo pitanje: „Kakav je Vaš stav prema borbi mladih književnika za bolje uslove života i kulturnog stvaranja?“ njegov odgovor je glasio: „Borba mladih književnika za bolje uslove života i kulturnog stvaranja obuhvata sobom i jedan mnogo širi značaj koji nalaže da uz njih pristanu ne samo svi oni koji se knjigom bave već i oni koji književnost cene kao izraz kulture jednoga naroda. Mi ove godine proslavljamo 700-godišnjicu Svetoga Save, a to znači sedam vekova od prvih začetaka književnosti u nas. I kroz punih tih sedam stotina godina, mi nismo uspeli da književnost, kao najviša duhovna pojava, dobije u nas ono mesto koje joj pripada i da se književnik kao stvaralac postavi bar jedan korak ispred mnogobrojnih rušilaca kulture, kojima obiluje naše društvo.“
„Kakav udeo u borbi za demokratska prava naroda, danas, treba da imaju književnici i umetnici?“ – bilo je jedno od sledećih pitanja na koje je Nušić odgovorio: „Ako je književnost izraz duha jednog naroda, ona mora biti i zatočnik slobode toga duha; ako je književnost izraz uzvišenosti u čovečjem duhu, uzvišeno se ne uznosi pod pritiskom sile. Duh nije stagmativan. On ne trpi norme koje ga kovrže, on traži slobodu za sve i u svim oblastima javnoga života i uvek traži nove forme svome izrazu. Prema tome, književnici i umetnici, krčeći puta svome izražaju, upućeni su da budu saradnici onih pokreta koji se bore za široka prava naroda i za prostranu slobodu bez koje bi ta prava bila iluzorna.“
„Kakav uticaj ima sloboda štampe na kvalitet i vaspitnu ulogu književnosti?“ – Nušić je odgovorio: „Bez slobode štampe nema slobodnog izraza duha, a bez slobodnog izraza duha književnost nije najintimniji izraz jednog razvijenog individualizma. Javnost, široka javnost, zasnovana na slobodi štampe, najpozitivniji je činilac za širenje duha; bez takve javnosti duh ostaje svojina pojedinaca, a samim tim lišena je i književnost svoje vaspitne uloge.“

[/restrict]

BESPUTNA SADAŠNJICA

Samo desetak dana nakon premijere Pokojnika, 5. decembra 1937, napisao je Nušić i svoj Kulturni testament, koji će biti objavljen posle njegove smrti, 1938. godine u časopisu Naša stvarnost. U tom tekstu on se bavi pitanjem položaja ne samo književnosti već kulture uopšte u našem društvu i, pored ostalog, konstatuje: „Spor je tempo kojim mi koračamo u plemenitoj težnji da se uvrstimo u redove kulturom i napretkom daleko izmaklih naroda; spor je tempo da mi u bliskoj, pa možda i u daljoj budućnosti ne možemo dogledati ostvarenje tih svojih težnji. Ne leži uzrok tome u nedostatku duha, u nedostatku duhovnih moći naših, već u težnjama i materijalnim i moralnim prilikama i uslovima pod kojima se naša mlada kultura razvija. Kulturni izrazi, kulturni pokreti, pregnuća u našem su društvu još uvek pojave drugoga i trećega reda; nosioci tih izraza, pokreta i pregnuća, dakle, graditelji kulture, kod nas su maltene izlišni ljudi, čak toliko izlišni da se njihova reč odstranjuje čak i kad se rešava o najvažnijim kulturnim pitanjima.(…) Ma koliko snažan duhom, pojedinac nije kadar ni svojim naporima, ni eventualnim svojim ličnim uspesima da izmeni ove prilike; tek udružene sve duhovne moći, jednom stalnom i istrajnom akcijom, moći će kulturnim pregnućima da prošire duhovne vrednosti u našoj sredini i moći će da im obezbede značaj koji one imaju u razvitku jednog kulturnog mladog društva.“
Kao i komedija Pokojnik, Nušićev Kulturni testament, te njegovi odgovori na pitanja lista 1936-ta (u prvom i jedinom objavljenom broju, pošto su ga vlasti odmah zabranile) i te kako su aktuelni i danas, kako bi to veliki komediograf i humanista rekao, u vreme besputne sadašnjice.