Учитавање могућег смисла – МАТЕРЊИ И ОНИ ДРУГИ ЈЕЗИЦИ, IV

У одмеравању са страним, матерњи језик узлеће и пада, заостаје или га надмашује, добија утакмицу на неочекиваним местима, губи на важнијим. Какав год био крајњи исход, равноправност овде постижемо брже и лакше него у области економског развоја и техничког напретка. Родни језик свакоме светском гледа право у очи, не признаје му унапред предност

Преводилаштво, као преношење значења и искустава међу језицима, културама и народима, један је од важнијих канала потврђивања универзалности људске судбине, животна потреба и духовни изазов који се, уза све тешкоће у остваривању, ничим не може заменити. Језици се додирују и једни у другима огледају са већим или мањим губицима, као што се и људске јединке у општењу не разумеју до краја, али да није таквог, несавршеног општења, вратили бисмо се у стање дивљаштва. Боља је и крња обавештеност о Шекспировом делу, него никаква.
Кад је реч о књижевном преводилаштву, посебно у песничкој уметности, ваља нам унапред прихватити релативну вредност постигнућа. Све до освита модерних времена, мерила у процењивању овог посла била су мудрија и правичнија него данас: тражило се оно што је могућно и корисно, авет дословне верности није плашила прегаоце. Романи о Тројанском рату, Александру Великом и витезовима Округлог стола кружили су по Европи у виду адаптација, као верзије прилагођене новим културним поднебљима. Код нас се, још у 19. веку, о препевима говорило као о посрбицама. Тај облик је песнику-преводиоцу давао слободу коју ће му, касније, учени језикословци знатно ограничити. Захтев апсолутне верности нико живи не може испунити, што не значи да у одступању можемо ићи докле је кога воља, без доброг разлога и постизања складног, допуњујућег смисла. Све је у осећању мере, у слободном размаху под надзором сопственог критичког чула. Иначе, један „тачно“ преведен Бодлеров сонет личи на зграду погођену земљотресом: крш ваља прикупити и президати на новим темељима.

[restrict] У одмеравању са страним, матерњи језик узлеће и пада, заостаје или га надмашује, добија утакмицу на неочекиваним местима, губи на важнијим. Какав год био крајњи исход, равноправност овде постижемо брже и лакше него у области економског развоја и техничког напретка. Родни језик свакоме светском гледа право у очи, не признаје му унапред предност.
Превођење поезије је посредовање између два понора. Први ми је разумљив и кад је пун магле, а у другом сам непоуздан и онда кад ми је, наоко, све јасно. Друга обала је видљива само делимично: корени речи су различити, терет њихових успомена непреносив. Нешто, ништа, свашта, којешта, било шта: све се врти око шта, око замишљене суштине. Наша ствар је у вези са стварањем и створеним, енглески еквивалент је у мишљењу, француски у узроку. И кад се сретну на истој раскрсници, свака од тих речи гледа у другом правцу, одапета је из друге полазне тачке.
Превео сам, ваљда, тридесетак хиљада стихова, углавном по сопственом избору, што је подразумевало много радних дана, љубавне енергије, као и једну врсту другостепеног надахнућа. Уза сву преданост и обазривост увек је ишла грижа савести због изневеравања. Одступања су, дакако, нужна, али ступањ нужности је ствар личне процене, вештине и дара. Парафразирањем се долази до неочекивано срећних обрта, али и онда, идеално решење остаје далеко и недосегнуто. Једном се пожалих Бориславу Радовићу да се на мој препев „Цвећа зла“, осим паушалних похвала, нико није озбиљно осврнуо, да истакне врлине и укаже на промашаје, на шта он узврати кисело се осмехујући: „А ко би ти такву критику уопште могао написати?“ Поезија данас мало кога занима. Она је узвишена, и самом својом висином маргинализована духовна страст, што је, у неку руку, природно. Не ваља кад за њу оглуве и они који би је могли волети и разумети.
Песници које сам препевавао остадоше ми у сећању као изабрани сапутници, водичи и саветодавци и у мом сопственом књижевном раду. Селимир Радуловић, главни уредник „Орфеуса“, штампао је у посебним књигама Бодлера, Клодела, Јејтса, Паунда, Бродског, а у скупном зборнику још четрдесетак, с којима сам повремено друговао. Међу њима су Овидије, Света Тереза, Џон Дон, Пушкин, Арагон, Заболоцки… Сваки ми је понешто дао, а ни ја њима нисам остао дужан. Долазило је до истинског поистовећивања; догађало се да ми понеки, иако одавно одсутан из овога света, дође у сан, да се посаветујемо о заједничком послу. Сваки је од њих изазвао својеврсну буру у мом језику, наводећи ме да испитујем границе његових изражајних моћи, подстичући ме на истраживачке напоре у певању и мишљењу. Свакоме поклоних барем по годину дана свога живота. Верно сам их ослушкивао, безброј пута се враћајући истој строфи, пишући и бришући, да би на крају нека лоша места испадала најбоља. Узгред речено, био сам грађанин света пре него што су мондијалисти том појму дали јалово политичко значење, опседнути западноевропским материјалним благодатима. Живео сам скромно, и онда кад би ми рад донео покоји леп приход. Поезију, као ни хришћанско осећање живота, не очаравају дивоте потрошачког друштва. Ова добровољно изабрана мука сама себи је највећа награда. Па још ако нађе покојег захвалног примаоца, веће јој признање није потребно. Немогућа опклада се задовољава освајањем смисла и успостављањем система слика; звук песме, оно што је Паунд звао мелопеја, нужно иде у другом правцу, изузев ретких срећних поклапања. Верленову „Јесењу песму“ један Рус је превео милозвучним речима које ништа не значе, е да би сачувао чаробну певљивост изворника.
Тако сам се, ето, искључио из надметања са земаљским величинама којима обилује наш главни град, и добро ми је. Ипак, у скромности никад нећу достићи мог врлог пријатеља Косту Дошена (1954–2017). Његов Curriculum vitae изгледа овако. Завршио Филозофски факултет у Београду, докторирао на Оксфорду, био виши научни сарадник Математичког института САНУ, редовни професор Математичког факултета у Београду, гостујући професор у Индијани, Монпељеу, Тулузи, Тибингену и Подгорици… Област истраживачког рада: Теорија доказа, Теорија категорија, Теорија логике. Шест објављених књига, сто чланака у домаћим и страним стручним публикацијама.
Од једног човека, за 63 године земаљског века, више него довољно. Али Вишњи, кадикад, дели дарове и шаком и капом. Уз основну делатност, где је постигао задивљујуће резултате, Дошен се, као зналац више страних језика, од старогрчког до Вуковог, огледао и у преводилачком умећу. Дао је сјајне и, дакако, незапажене преводе неких певања Сен-Џона Перса (1887–1975), а из превода једног огледа Симоне Вејл (1909–1943) о „Илијади“ први пут сам из цитираних стихова осетио громовну снагу грчког епичара. Каква сигурност, какво знање, какав укус! Уз толике побројане послове, Дошен је, у годинама антисрпске хистерије тзв. Међународне заједнице, стигао да састави једну умну, убојиту брошуру, у којој се обрачунао са насилничким незналаштвом западних политичара и њихових новинара. Књига, написана на француском и објављена у Паризу, носила је наслов „Мали речник југословенског грађанског рата“, а била је потписана псеудонимом Denis Stoyanne. Ја сам је, у оним мучним годинама, гутао као лековито штиво, као спасоносну утеху и доказ да нису затровани сви извори здравог разума. Чух, од Воје Коштунице, да постоји наш превод те књиге објављен у „Лучи“.
Поред стихова изузетне версификаторске вештине, писаних на нашем језику, Дошен је своје стручне радове писао на енглеском, свугде једнако код куће, што побија моја негативна очекивања од билингвизма и мултилингвизма. Професор Дошен је живео и радио за петорицу даровитих, а са оном брошуром могао је освојити угледно место у некој патриотској странци. Таква врста успевања није га занимала, књижицу је издао под измишљеним именом. Повучен и недружељубив, сачинио је предлог за реформу математичке наставе у нашим средњим школама. Предлог није наишао на разумевање. Отишао је ћутке, господски, како одлазе великани.
Ето, нека се зна, да је и такав, међу нама, постојао.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *