Učitavanje mogućeg smisla – MATERNJI I ONI DRUGI JEZICI, IV

U odmeravanju sa stranim, maternji jezik uzleće i pada, zaostaje ili ga nadmašuje, dobija utakmicu na neočekivanim mestima, gubi na važnijim. Kakav god bio krajnji ishod, ravnopravnost ovde postižemo brže i lakše nego u oblasti ekonomskog razvoja i tehničkog napretka. Rodni jezik svakome svetskom gleda pravo u oči, ne priznaje mu unapred prednost

Prevodilaštvo, kao prenošenje značenja i iskustava među jezicima, kulturama i narodima, jedan je od važnijih kanala potvrđivanja univerzalnosti ljudske sudbine, životna potreba i duhovni izazov koji se, uza sve teškoće u ostvarivanju, ničim ne može zameniti. Jezici se dodiruju i jedni u drugima ogledaju sa većim ili manjim gubicima, kao što se i ljudske jedinke u opštenju ne razumeju do kraja, ali da nije takvog, nesavršenog opštenja, vratili bismo se u stanje divljaštva. Bolja je i krnja obaveštenost o Šekspirovom delu, nego nikakva.
Kad je reč o književnom prevodilaštvu, posebno u pesničkoj umetnosti, valja nam unapred prihvatiti relativnu vrednost postignuća. Sve do osvita modernih vremena, merila u procenjivanju ovog posla bila su mudrija i pravičnija nego danas: tražilo se ono što je mogućno i korisno, avet doslovne vernosti nije plašila pregaoce. Romani o Trojanskom ratu, Aleksandru Velikom i vitezovima Okruglog stola kružili su po Evropi u vidu adaptacija, kao verzije prilagođene novim kulturnim podnebljima. Kod nas se, još u 19. veku, o prepevima govorilo kao o posrbicama. Taj oblik je pesniku-prevodiocu davao slobodu koju će mu, kasnije, učeni jezikoslovci znatno ograničiti. Zahtev apsolutne vernosti niko živi ne može ispuniti, što ne znači da u odstupanju možemo ići dokle je koga volja, bez dobrog razloga i postizanja skladnog, dopunjujućeg smisla. Sve je u osećanju mere, u slobodnom razmahu pod nadzorom sopstvenog kritičkog čula. Inače, jedan „tačno“ preveden Bodlerov sonet liči na zgradu pogođenu zemljotresom: krš valja prikupiti i prezidati na novim temeljima.

[restrict] U odmeravanju sa stranim, maternji jezik uzleće i pada, zaostaje ili ga nadmašuje, dobija utakmicu na neočekivanim mestima, gubi na važnijim. Kakav god bio krajnji ishod, ravnopravnost ovde postižemo brže i lakše nego u oblasti ekonomskog razvoja i tehničkog napretka. Rodni jezik svakome svetskom gleda pravo u oči, ne priznaje mu unapred prednost.
Prevođenje poezije je posredovanje između dva ponora. Prvi mi je razumljiv i kad je pun magle, a u drugom sam nepouzdan i onda kad mi je, naoko, sve jasno. Druga obala je vidljiva samo delimično: koreni reči su različiti, teret njihovih uspomena neprenosiv. Nešto, ništa, svašta, koješta, bilo šta: sve se vrti oko šta, oko zamišljene suštine. Naša stvar je u vezi sa stvaranjem i stvorenim, engleski ekvivalent je u mišljenju, francuski u uzroku. I kad se sretnu na istoj raskrsnici, svaka od tih reči gleda u drugom pravcu, odapeta je iz druge polazne tačke.
Preveo sam, valjda, tridesetak hiljada stihova, uglavnom po sopstvenom izboru, što je podrazumevalo mnogo radnih dana, ljubavne energije, kao i jednu vrstu drugostepenog nadahnuća. Uza svu predanost i obazrivost uvek je išla griža savesti zbog izneveravanja. Odstupanja su, dakako, nužna, ali stupanj nužnosti je stvar lične procene, veštine i dara. Parafraziranjem se dolazi do neočekivano srećnih obrta, ali i onda, idealno rešenje ostaje daleko i nedosegnuto. Jednom se požalih Borislavu Radoviću da se na moj prepev „Cveća zla“, osim paušalnih pohvala, niko nije ozbiljno osvrnuo, da istakne vrline i ukaže na promašaje, na šta on uzvrati kiselo se osmehujući: „A ko bi ti takvu kritiku uopšte mogao napisati?“ Poezija danas malo koga zanima. Ona je uzvišena, i samom svojom visinom marginalizovana duhovna strast, što je, u neku ruku, prirodno. Ne valja kad za nju ogluve i oni koji bi je mogli voleti i razumeti.
Pesnici koje sam prepevavao ostadoše mi u sećanju kao izabrani saputnici, vodiči i savetodavci i u mom sopstvenom književnom radu. Selimir Radulović, glavni urednik „Orfeusa“, štampao je u posebnim knjigama Bodlera, Klodela, Jejtsa, Paunda, Brodskog, a u skupnom zborniku još četrdesetak, s kojima sam povremeno drugovao. Među njima su Ovidije, Sveta Tereza, Džon Don, Puškin, Aragon, Zabolocki… Svaki mi je ponešto dao, a ni ja njima nisam ostao dužan. Dolazilo je do istinskog poistovećivanja; događalo se da mi poneki, iako odavno odsutan iz ovoga sveta, dođe u san, da se posavetujemo o zajedničkom poslu. Svaki je od njih izazvao svojevrsnu buru u mom jeziku, navodeći me da ispitujem granice njegovih izražajnih moći, podstičući me na istraživačke napore u pevanju i mišljenju. Svakome poklonih barem po godinu dana svoga života. Verno sam ih osluškivao, bezbroj puta se vraćajući istoj strofi, pišući i brišući, da bi na kraju neka loša mesta ispadala najbolja. Uzgred rečeno, bio sam građanin sveta pre nego što su mondijalisti tom pojmu dali jalovo političko značenje, opsednuti zapadnoevropskim materijalnim blagodatima. Živeo sam skromno, i onda kad bi mi rad doneo pokoji lep prihod. Poeziju, kao ni hrišćansko osećanje života, ne očaravaju divote potrošačkog društva. Ova dobrovoljno izabrana muka sama sebi je najveća nagrada. Pa još ako nađe pokojeg zahvalnog primaoca, veće joj priznanje nije potrebno. Nemoguća opklada se zadovoljava osvajanjem smisla i uspostavljanjem sistema slika; zvuk pesme, ono što je Paund zvao melopeja, nužno ide u drugom pravcu, izuzev retkih srećnih poklapanja. Verlenovu „Jesenju pesmu“ jedan Rus je preveo milozvučnim rečima koje ništa ne znače, e da bi sačuvao čarobnu pevljivost izvornika.
Tako sam se, eto, isključio iz nadmetanja sa zemaljskim veličinama kojima obiluje naš glavni grad, i dobro mi je. Ipak, u skromnosti nikad neću dostići mog vrlog prijatelja Kostu Došena (1954–2017). Njegov Curriculum vitae izgleda ovako. Završio Filozofski fakultet u Beogradu, doktorirao na Oksfordu, bio viši naučni saradnik Matematičkog instituta SANU, redovni profesor Matematičkog fakulteta u Beogradu, gostujući profesor u Indijani, Monpeljeu, Tuluzi, Tibingenu i Podgorici… Oblast istraživačkog rada: Teorija dokaza, Teorija kategorija, Teorija logike. Šest objavljenih knjiga, sto članaka u domaćim i stranim stručnim publikacijama.
Od jednog čoveka, za 63 godine zemaljskog veka, više nego dovoljno. Ali Višnji, kadikad, deli darove i šakom i kapom. Uz osnovnu delatnost, gde je postigao zadivljujuće rezultate, Došen se, kao znalac više stranih jezika, od starogrčkog do Vukovog, ogledao i u prevodilačkom umeću. Dao je sjajne i, dakako, nezapažene prevode nekih pevanja Sen-Džona Persa (1887–1975), a iz prevoda jednog ogleda Simone Vejl (1909–1943) o „Ilijadi“ prvi put sam iz citiranih stihova osetio gromovnu snagu grčkog epičara. Kakva sigurnost, kakvo znanje, kakav ukus! Uz tolike pobrojane poslove, Došen je, u godinama antisrpske histerije tzv. Međunarodne zajednice, stigao da sastavi jednu umnu, ubojitu brošuru, u kojoj se obračunao sa nasilničkim neznalaštvom zapadnih političara i njihovih novinara. Knjiga, napisana na francuskom i objavljena u Parizu, nosila je naslov „Mali rečnik jugoslovenskog građanskog rata“, a bila je potpisana pseudonimom Denis Stoyanne. Ja sam je, u onim mučnim godinama, gutao kao lekovito štivo, kao spasonosnu utehu i dokaz da nisu zatrovani svi izvori zdravog razuma. Čuh, od Voje Koštunice, da postoji naš prevod te knjige objavljen u „Luči“.
Pored stihova izuzetne versifikatorske veštine, pisanih na našem jeziku, Došen je svoje stručne radove pisao na engleskom, svugde jednako kod kuće, što pobija moja negativna očekivanja od bilingvizma i multilingvizma. Profesor Došen je živeo i radio za petoricu darovitih, a sa onom brošurom mogao je osvojiti ugledno mesto u nekoj patriotskoj stranci. Takva vrsta uspevanja nije ga zanimala, knjižicu je izdao pod izmišljenim imenom. Povučen i nedruželjubiv, sačinio je predlog za reformu matematičke nastave u našim srednjim školama. Predlog nije naišao na razumevanje. Otišao je ćutke, gospodski, kako odlaze velikani.
Eto, neka se zna, da je i takav, među nama, postojao. [/restrict]