Почетна / Друштво / Тежина преступа

Тежина преступа

Пише Зоран Чворовић

Да ли је и какав свеправославни сабор властан да одлучује о упаду Фанара на канонску територију РПЦ, те да ли разлози икономије, с обзиром на садашњу светско–историјску ситуацију, чине оправданим сазивање једног таквог сабора?

Неканонске одлуке Цариградске патријаршије, посредством којих је Фанар разбојнички (Јн. 10, 1) упао на канонску територију Руске цркве, могу да изазову не само тешке последице у Украјини већ и у целокупном светском православљу. Цариградски првојерарх Вартоломеј и Синод могли би отуда да буду директно одговорни за верски сукоб и крвопролиће у Украјини, али пре свега за безочно нарушавање светих канона и цепање јединства васељенске Православне цркве.

КАО НЕКАД СИНЕДРИОН Самовољним присвајањем власти која му у Цркви не припада, чиме се подрива њено саборно устројство, патријарх Вартоломеј руши јединство Цркве и тиме чини један од најтежих црквених преступа – раскол, за који су свети оци говорили да га „ни крв мученичка не може опрати“. Тежина овог преступа долази одатле што је јединство први и основни атрибут Цркве који православни хришћани јавно исповедају вером „у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“. Онај који цепа догматско и канонско јединство Цркве разапиње, као некада Синедрион, самог Христа, јер је према хришћанском учењу Христос глава јединственог тела Цркве.
Тек из овог угла постаје јасно зашто су и друге помесне православне цркве, међу њима и Српска црква, притекле да помогну у превазилажењу ситуације која је настала у васељенској Цркве после неканонских одлука Цариграда и изнуђене одлуке РПЦ да прекине литургијско и свако друго општење са Фанаром. Идеја да се нарушено јединство Цркве васпостави на сабору свих помесних цркава на први поглед се чини сасвим логичном и оправданом. Управо је саборност Цркве главна жртва самовољних аката цариградског патријарха и Синода, пошто су овим актима погажени управо свети канони који дефинишу саборно устројство Цркве, а које се у смислу јурисдикције изражава у томе да „епископи не простиру власт своју преко своје дијецезе“ (2. канон II Васељенског сабора) и да „епископи сваког народа треба да познају првога између њих и да га сматрају као главу, и ништа важније да не предузимљу без његовог знања… али и онај први епископ нека не чини ништа без знања свију осталих епископа“ (34. канон Св. апостола). У еклисиолошком смислу саборност Цркве се изражава кроз учење да „епископство је једно, у коме сваки и сви скупа пуни дио имају“ (Св. Кипријан Картагински).
И поред јасне везе између неканонских аката Цариградске патријаршије и саборности Цркве као главног објекта напада, није неосновано питање да ли је и какав свеправославни сабор, с једне стране, властан да одлучује о упаду Фанара на канонску територију РПЦ, и с друге стране, да ли разлози икономије, с обзиром на садашњу светско-историјску ситуацију, чине оправданим сазивање једног таквог сабора.
Сабор свих епископа помесних православних цркава на чијем се дневном реду не би нашла догматска питања не би могао да има карактер новог, VIII Васељенског сабора, јер су се сви Васељенски сабори искључиво бавили учењем Цркве, утврђујући својим одлукама ортодоксију и истовремено осуђујући хетеродоксију. Једино догматско питање које савремени живот Цркве намеће, а које би, према далековидом увиду Св. Јустина Ћелијског из 1977. године, „могао и требао да расправља један уистину Васељенски Сабор Православне Цркве данас, јесте питање екуменизма“.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *