Тежина преступа

Пише Зоран Чворовић

Да ли је и какав свеправославни сабор властан да одлучује о упаду Фанара на канонску територију РПЦ, те да ли разлози икономије, с обзиром на садашњу светско–историјску ситуацију, чине оправданим сазивање једног таквог сабора?

Неканонске одлуке Цариградске патријаршије, посредством којих је Фанар разбојнички (Јн. 10, 1) упао на канонску територију Руске цркве, могу да изазову не само тешке последице у Украјини већ и у целокупном светском православљу. Цариградски првојерарх Вартоломеј и Синод могли би отуда да буду директно одговорни за верски сукоб и крвопролиће у Украјини, али пре свега за безочно нарушавање светих канона и цепање јединства васељенске Православне цркве.

КАО НЕКАД СИНЕДРИОН Самовољним присвајањем власти која му у Цркви не припада, чиме се подрива њено саборно устројство, патријарх Вартоломеј руши јединство Цркве и тиме чини један од најтежих црквених преступа – раскол, за који су свети оци говорили да га „ни крв мученичка не може опрати“. Тежина овог преступа долази одатле што је јединство први и основни атрибут Цркве који православни хришћани јавно исповедају вером „у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“. Онај који цепа догматско и канонско јединство Цркве разапиње, као некада Синедрион, самог Христа, јер је према хришћанском учењу Христос глава јединственог тела Цркве.
Тек из овог угла постаје јасно зашто су и друге помесне православне цркве, међу њима и Српска црква, притекле да помогну у превазилажењу ситуације која је настала у васељенској Цркве после неканонских одлука Цариграда и изнуђене одлуке РПЦ да прекине литургијско и свако друго општење са Фанаром. Идеја да се нарушено јединство Цркве васпостави на сабору свих помесних цркава на први поглед се чини сасвим логичном и оправданом. Управо је саборност Цркве главна жртва самовољних аката цариградског патријарха и Синода, пошто су овим актима погажени управо свети канони који дефинишу саборно устројство Цркве, а које се у смислу јурисдикције изражава у томе да „епископи не простиру власт своју преко своје дијецезе“ (2. канон II Васељенског сабора) и да „епископи сваког народа треба да познају првога између њих и да га сматрају као главу, и ништа важније да не предузимљу без његовог знања… али и онај први епископ нека не чини ништа без знања свију осталих епископа“ (34. канон Св. апостола). У еклисиолошком смислу саборност Цркве се изражава кроз учење да „епископство је једно, у коме сваки и сви скупа пуни дио имају“ (Св. Кипријан Картагински).
И поред јасне везе између неканонских аката Цариградске патријаршије и саборности Цркве као главног објекта напада, није неосновано питање да ли је и какав свеправославни сабор, с једне стране, властан да одлучује о упаду Фанара на канонску територију РПЦ, и с друге стране, да ли разлози икономије, с обзиром на садашњу светско-историјску ситуацију, чине оправданим сазивање једног таквог сабора.
Сабор свих епископа помесних православних цркава на чијем се дневном реду не би нашла догматска питања не би могао да има карактер новог, VIII Васељенског сабора, јер су се сви Васељенски сабори искључиво бавили учењем Цркве, утврђујући својим одлукама ортодоксију и истовремено осуђујући хетеродоксију. Једино догматско питање које савремени живот Цркве намеће, а које би, према далековидом увиду Св. Јустина Ћелијског из 1977. године, „могао и требао да расправља један уистину Васељенски Сабор Православне Цркве данас, јесте питање екуменизма“.

[restrict]

НИ ПРАКТИЧНО НИ ДЕЛОТВОРНО Конкретно питање црквено-правног статуса украјинских расколника и степена самосталности епархија РПЦ у Украјини не би требало да буде предмет расправе не само пред установом Васељенског сабора већ ни пред било којим другим свеправославним сабрањем. Отуда што се у последњих хиљаду и више година црквене историје усталило правило да је, речју С. Троицког, „једини фактор аутокефалије – воља надлежне аутокефалне цркве-мајке“. Тако су одлуком Цариградске цркве постале, примера ради, Бугарска, Српска, Грчка и Румунска црква, а вољом Антиохијске цркве Грузијска црква. Чак и у периоду Васељенских сабора ова установа је тек по изузетку одлучивала о давању аутокефалности. Један свеправославни сабор би ипак могао, по узору на Васељенске саборе, да својим одлукама заштити аутокефалност и канонску власт Руске цркве онако како је аутокефалност Кипарске цркве била заштићена на III Васељенском сабору од неканонских претензија Антиохијске цркве, а на VI Васељенском сабору од претензија Цариградске патријаршије.
Ипак, чини се да таква свеправославна потврда аутокефалности Руске цркве не би била ни практично делотворна, нити из црквено-правног угла оправдана. Наиме, неканонски упад Цариграда на канонску територију РПЦ није никакав изузетак за који би био довољан лек свеправославне потврде неприкосновене јурисдикције РПЦ, јер Фанар у континуитету од двадесетих година прошлог века самовољно отима епархије других помесних цркава, нарочито Руске цркве, и тако подстиче и шири раскол, те слаби јединство православља. Ни то није било довољно цариградским патријарсима, па су 1924. године самовољном реформом календара произвели још један тежак раскол на јединственом телу цркве. Управо на постојање везе између неканонских одлука Цариграда у календарском питању и питању цркве у Украјини, као изворима раскола у Православној цркви, указао је ових дана угледни грчки богослов и професор Богословског факултета Универзитета Аристотел из Солуна, протојереј Теодор Зисис.
Тежњу за освајањем монархијске власти у Васељенској цркви римске папе нису пројавиле тек у моменту када је на Сабору у Цариграду 1054. године осуђена латинска јерес, него много раније, а нарочито од папе Николе I (858–867). Следствено, и цариградски патријарси већ сто година, почев од слободног зидара на цариградском трону Мелетиоса Метаксакиса, упорно истрајавају на папистичком тумачењу 28. канона IV Васељенског сабора и своје позиције у Васељенској цркви.

ИЗ УГЛА ДОГМАТИКЕ Као што су римске папе приграбиле право да стварају општеобавезујуће норме и да уз то буду једини ауторитативни тумачи канона, да суверено оснивају нове бискупије, укидају старе, те да мењају њихове границе, исто чине и цариградски патријарси у 20. веку и почетком 21. века. То јасно показује да из Вартоломејевих противканонских аката стоји, како је то два пута наглашено у одлуци РПЦ о прекиду литургијског општења са Цариградом – ново учење. Из угла православне догматике ново учење није ништа друго до јерес. У овом случају се ради о јереси источног папизма, чије опасности је био свестан још први српски архиепископ Свети Сава, па стога у основни правни акт Српске цркве и државе, Законоправило, није уврстио византијске „каноничаре-ласкавце“, какви су били Димитрије Хоматијан и Теодор Валсамон, који су узносили власт цариградског патријарха мимо граница канона.
Имајући у виду погубност јереси источног папизма по јединство и саборност Православне цркве, чини се преко потребним један свеправославни сабор који би осудио папистичку јерес Цариградске патријаршије и истовремено обновио јединство са свим расколничким групама које су се одвојиле од Цркве због самовољних, реформаторско-модернистичких и јеретичких одлука Фанара у последњих сто година. После осуде Фанара за источни папизам могла би да се очекује од истог сабора и осуда екуменистичког синкретизма, те да се наложи иступање помесних цркава из мондијалистичке псеудорелигиозне организације Светског савета цркава, јер је управо Фанар предводник религиозног глобализма међу православнима.

РАСКОЛ ТЕЖИ ОД СТАРОВЕРСКОГ Руска црква, као Црква Трећег Рима, изложена координираном нападу из Цариграда и из западних центара моћи, по свему судећи неће пристати на ценкање са самовољним и јеретичким Фанаром, већ ће, чини се, предузети храбру и одлучну одбрану чистоте православља. Пошто је православље њен непроцењиви духовни ресурс који омогућава мисију у дубокој непријатељској позадини и посредством кога Русија једино може да буде цивилизацијска алтернатива палој западној цивилизацији. С тим у вези, сабор на коме би били одбрањени догмати и канонско устројство Православне цркве од источног папизма није исто што и понуда о наставку Критског сабора.
Као прво, мора се имати у виду да је стогодишњи труд Фанара око сазивања „Великог и Светог“ сабора доживео фијаско 2016. године, када су четири аутокефалне цркве – Руска, Бугарска, Антиохијска и Грузијска – одбиле да учествују у раду Критског скупа. Да је Фанар успео да Критском скупу обезбеди свеправославни карактер, и тиме озакони не само своје папистичке претензије већ и неканонски и отворено јеретички садржај неких предложених критских докумената, најтеже недаће би погодиле управо Руску цркву. Суочена са оптужбама да је њен врх у апокалиптичним условима почетка 21. века издао православље, РПЦ би задесио раскол који би по последицама, чини се, био тежи од староверског из 17. века.
Пошто се руска држава налази у стању необјављеног рата, изазивање подела у руском друштву је најефикаснији и за непријатеља најјефтинији начин да се ослаби унутрашња снага руске државе и монолитност руског друштва. При томе би таква подела располутила духовно највиталнији патриотски део друштва, од чијег јединства и ангажмана директно зависи опстанак руске државе. Отуда РПЦ нема ниједан разлог да због свеправославног решавања црквеног питања у Украјини, накнадно спасава ауторитет Критског скупа, који је у условима рата објављеног православљу (изјава Карла Билта) имао задатак да „обљутави со“, а тиме одузме религиозни смисао постојања руске државе као оне која, по речима митрополита Јована (Сничева), задржава да се не оствари „тајна безакоња“.

[/restrict]