Сјај и мучнина на сајму књига

Пише Весна Тријић

Важно је питање: каква је у идеолошкој резултанти ова велика манифестација издаваштва, односно која се то идеологија културе спроводи на Сајму књига? Очигледно је да се, и у организацији и у ефектима, Сајам распада на две супротстављене концепције: у његовом центру је трговина производима издавачке индустрије, а на маргини су, као што им и име каже, пратећи програми, односно културни садржаји у ужем смислу

РАДОСТ ЧИТАЊА

Међународни београдски сајам књига званично је завршен свечаном примопредајом Отворене књиге коју је амбасадор Краљевине Мароко Мухамед Амин Белхаж уручио амбасадору Египта у Србији Амр Алгувејлију. Арапска Република Египат биће почасни гост Сајма књига следеће године.
Према речима Данке Селић, генералног директора Београдског сајма, овогодишњи Сајам књига одржан је на више од 30.000 m2 изложбеног простора, на њему је учествовало 980 излагача, у салама и на штандовима излагача реализовано је 607 програма од чега је 73 организовао Београдски сајам књига, постављено је 10 изложби, а све то је пратило преко 1.300 акредитованих новинара. Упоредо са Сајмом књига трајао је и 49. Сајам образовања и наставних средстава, као и Медиа маркет.
Зоран Аврамовић, председник Одбора Међународног београдског сајма књига, истакао је „да је овогодишњи Сајам књига протекао у радости читања“ и додао да ова манифестација обједињује наставак дуге и богате традиције културе књиге, те представљање годишњег стваралаштва из области књижевности, културе и науке.

Свако има своју истину о Београдском сајму књига: имају је елитни медији (који га представљају као прворазредни културни догађај), жута штампа (за коју је резервни полигон за ријалити), већина корисника друштвених мрежа (који документују задржавање на сваком штанду како би доказали своју преданост духовним вредностима или постојање на културној сцени). Све то, међутим, говори само о сложености реченог феномена; питање је какав је он у идеолошкој резултанти, односно која се то идеологија културе спроводи на Сајму књига.
Очигледно је да се, и у организацији и у ефектима, Сајам распада на две супротстављене концепције: у његовом центру је трговина производима издавачке индустрије, а на маргини су, као што им и име каже, пратећи програми, односно културни садржаји у ужем смислу. Супротстављеност овe две концепције неславно подсећа на марксистичку теорију о економској основи и друштвеној надградњи, и сугерише погрешну и по ово друштво већ погубну представу да су културне вредности скупе, те да су самим тим и ствар „доконе елите“, док је „обичан народ“ склонији ђубрету.

Ове године је та подела била упадљивија него иначе, можда зато што је меркантилно средиште Сајма било мање претенциозно и спектакуларно: било је прехрамбених производа уз купљене књиге, али не и наступа фолклорних ансамбала (или потписник ових редова није био те среће…); уместо гломазних екрана који емитују листање бесмртних дела овдашњих ТВ лица попречени су били шпалири стражара који су робу будно чували од лопова (…); на све стране милела су и гурала се нека уморна деца која су, без икаквог надзора, била пуштена у сајамске торове као невина стада, да им силом прилика трговци узимају меру и уваљују литературу сумњивог квалитета. Да ли због све те гужве и гурања, мимоилажења без гледања у очи, због мањка промаје и вишка шарених илустрација (од којих се наслови и имена аутора више и не виде), или због кружности сајамских стаза и богаза (које нам прете да ћемо се вртети довека), тек све би то могла да буде фантазмагорија, у којој се издавачке тезге умножавају неконтролисано и бескрајно, а Сајам шири као тумор, довољно зао да прво заклони сунце а онда прогута читав свет… Врхунац такве визије је призор из Хале 4, где девојка, пробијајући се између штандова, повремено повраћа, покушавајући истовремено да сакрије своју мучнину као непристојност или као грех.
На супротној страни ограђен је био трибински простор; његови зидови ојачани су именима великих српских писаца; за већину посетилаца, упркос извештавању медија, тај простор је стран и досадан, празан, јер их се не тиче. А штета је, јер су се претресала и нека важна питања, разговарало се о теоријској литератури и смислу научних скупова, вајкало на статус књижевности у савременом друштву и у медијима, подбадало питањима о судбини књижевног канона, светских класика и постојању табуа, проповедало о трансформацији књижевних садржаја у друге уметничке форме и медије; серија трибина посвећена портретима писаца далековидо је названа Пишем, дакле постојим, при чему замена Декартовог монументалног „мислим“ овим свакодневним и безмало баналним „пишем“ погађа суштину поетике савремене српске књижевности… Кажем штета, јер тек ту Сајам престаје да буде паклена машина која усисава и меље сваког ко јој приђе, и постаје „људски“ – сачињен од многих неочекиваних сусрета, ћаскања и беседа, довикивања и цмакања, заливаних водом и кафом наизменично, где се термини прекрајају и говорници мењају у последњи час и без адекватне најаве („српска посла!“), а све то пред симболичним бројем заинтересованих или залуталих слушалаца, при чему се радост говора меша с горком сумњом: чему све то…
Слобода говора је у оквиру пратећих програма Сајма била сасвим безобална: не само да се отворено говорило о геноциду над Србима и о малигности југословенске идеје, о темама које немају медијску подршку, већ је било ко могао да приреди и каже било шта, без последица; „амерички кутак“ је радио пуном паром, Академија бошњачка „промовирала“ је Зукорлићеве саставе недокучивог смисла, а Латинка Перовић књигу о Брозу – у таквом контексту ништа више није имало повлашћени положај цензурисаног или прећуткиваног. Било је, дакле, на тој гозби за сваког понешто; што се аутора ових редова тиче, било је и бљутавих, тешко сварљивих па и сасвим нејестивих понуда, од којих би се стомак засигурно преврнуо. Њихова напоредност и истовременост са оним важним и горућим, међутим, сву ту слободу одједном чини мање веселом: у општој какофонији, све речи – и ружне и лепе, и глупе и паметне – вредносно су изравнате и, могуће је, обесмишљене.
Овакав Сајам је, нема сумње, симптом потпуног уметничко-идеолошког преумљења унутар српске културе; читаоцу чији су укус и назори однеговани на идеалима 20. века, он изгледа као наглавачке постављен свет. Нема, међутим, у тој његовој изокренутости ничег карневалског: срамоћење елитног модела није довело до подмлађивања културе, превласт материјалног није праћена ведрином, његове су луде баналне, предате уживању у својој једнодневној познатости, а не критичком мишљењу. Жалибоже у каквим је формама и кроз какве је све експоненте приморана данас да живи српска култура, на позадини баштине, у којој се кали и наживо претапа национални идентитет…
Зато је сусрет са противкултурном и садистичком суштином Сајма књига у акту повраћања не само дубоко симболичан већ и адекватан: тело се, у самоодбрани и пре учмале или корумпиране душе, буди и одбацује садржаје које није ни требало да гута и који, несварени и испљунути, бивају земљи враћени као безопасан отпад.
Сваштарски и мегаломански, Београдски сајам књига остаје идеолошки амбивалентан, под преварантском паролом „и јаре и паре“: иако се пред судбинским избором неизбежно налази, он га одлаже унедоглед, како би се што више места дало могућности зараде а и живело у лакомости и безбрижности, без спознаје; мада, и пасивност и одлагање одлуке јесу нека врста избора, уз одрицање одговорности. Из те перспективе сагледани, и трибински разговори, у којима сам учествовала (јер је на човеку да чини колико у датим приликама може) провидан су покушај да се трговина културним добрима представи као културни догађај, док је сама култура, одавно, пуштена низ воду, без праве културне политике, сем ако се ово кречење гробова (у којем сви, хтели – не хтели, учествујемо) за такво што не издаје или не држи. А отворено остаје питање да ли ће, за неколико деценија, наш труд и наше многе речи (јер оне су све што имамо) бити оцењени као часно одупирање сили глобализма или као саучесништво у злочину против сопствене културе.